Дубровачка средњовековна и нововековна књижевност дефинитивно је српска. Уствари писана је на чистом српском језику, а на италијанске узоре, писали су је Срби-католици, обзиуром да је хрватство у Дубровник стигло тек у касном 19.в, а Дубровник први пут ушао у састав хрватске државе 1939.

Али постојала је и књижевност далматинских градова: Сплита, Трогира, Шибеника, Задра, који рецимо никад (осим Задра) нису потпали под турску власт. Та је књижевност исто била на српском (да ли на икавском), а на италијанске узоре; и ту се већ могао ту и тамо осетити жал за некаквим хрватским краљевством.

Уствари - области Сплита, Каштела, Трогира и Отока говориле су чакавски, што јесте оригинални хрватски, и што стварно није српски, већ је ближи словеначком, тј.кајкавском. Дочим је залеђина, па и обала западно од Трогира и источно од Сплита говорила чистим српским. Кад би се доселили - говорили су ијекавски, а кад би преверили - прешли на икавски, да се разликују. Говори се да се у 16.в. у Шибенику чуо и екавски - да је било пуно досељеника из Шумадије.