Национални романтичари говоре о српском(словенском) ширењу до Северне Индије и о трагичном боју у коме су Манџури побили српску властелу и цвет српске младости. Чак да се појављује и тема девојке која лечи рањенике?

И онда закључују: да је косовски циклус песама само прилагођено ово старије сећање, са можда превише катастрофичности; јер Косовски бој се завршио најмање „нерешено” уз наше велике губитке, али је Србији пружио још 70 година живота - више него што је Југославија уопште напабирчила.

--

Шира прича каже: да се тадашњи словенски свет ширио до граница Кине, где је Казахстан био земља језера и шума. Те да је експлозија острва Санторини изазвала вишегодишњу зиму и потерала Словене на југ, у земље од Јерменије, преко Ирана, до Северне Индије - гд еи данас постоји држава Аријана, а преко 100мил.становника носи словенске гене (притом су владајућа (индијски-)бела раса).

Словени су тамо стварали краљевства, градове, цивилизацију. И оставили свој језик - зато се данас аријевски језици називају индо-европским.н И да су у неком тренутку сурово сузбијени од Манџура и протерани назад све до Европе.

--

Прича звучи примамљиво. Заговорници чак у народним песмама налазе елементе сећања на то - ако еј за веровати? А можда је све измишљотина докоњака, или некога коме требају паре? Остаје факат тог заједничког индо-европског језика, и словенских гена у индијским венама - па нек наука каже своје.