Упорна тежња западњака је да нас одсеку од мора. Што је српски народ живео од Обровца и Задра до Драча - данас смо свуда одсечени (сузбијени).
Краљевина је била одушевљена својим Приморјем, урадила доста на прузи Сисак-Книн (што је већ дуплирање пруге за Сплит), међутим за Дубровник се ослонила на аустријског „ћиру”, мало средила путеве (изградила прелепи мост на Тари).
Време комунистичке владавине прошло је у надмудривању: шта ће Србији излаз на море? Чак су и муслимани једва и на кварњака у тишини избоксовали пругу Сарајево-Плоче, а та лука у Плочама никад није постала озбиљна (јер о томе Хрватска одлучује).

Ајде куд су нас блокирали до мора, али су онда превентивно блокирали и све везе Београда ка Босни, Херцеговини, Црној Гори, западној Србији. У неким годинама могло се возом до Ужица за 3 сата, али само у неким. И до Златибора за 4. А пут колима већ 50 година је заморно и понижавајуће клацкање, плус и опасно по живот (нека неко каже шта их је Ибарска однела?)

Помисао да се сада до Чачка стиже за непуна 2 сата лагодне вожње (где ти највише одузме излазак из Београда и чекање на наплатној рампи) чини нам се данас напросто невероватном. А требало је пре 50 година да имамо ауто-пут до Дубровника и пруге за брзине од 200км. Ал онда би Србија била поморска земља, а то ето НЕ МОЖЕ!