У Латинској Америци богомдано је да владају Креоли (потомци Шпанаца) и белци, а да староседеоци не треба ничему да се надају.

Пише једна Српкиња: њу су са 12 година уписали на интернат и она је отишла са својом слушкињом, 2 године старијом Индијанком. Оне су биле дивне другарице, али се знало ко је господарица, а ко слушкиња. Док је она била на настави - ова друга јој је прала, пеглала, кувала, чистила собу. И Српкиња каже „да јој никад на памет није пало да је можда и Индијанка требало да иде у школу”?!

Таква слика срушена је на Куби, у Венецуели и делом у Боливији - и зато је сад толики притисак Запада да се ови врате „демократији”.

-

Причао ми је познаник о КостаРики: каже - имаш један хотелски рај и 50км даље следећи хотелски рај. А између прашњави пут, села од лимених колиба без струје, воде, лекара и школе, у којима домороци леже по прашини и зазјавају, кад немају пара да се напију. А у хотелском рају свих има више него домаћих: власници Јевреји, менаџери Англосаксонци, шефови Европљани, стручно особље Словени и Шпанци, домаћи могу да љуште кромпир и затежу постељину.

Причао је успут и о Куби, каже: кукају, а сви су здрави, лепи, бисерних зуба, насмејани, школовани...