Dimitrij Sokolov Mitrič

Ameriko, ispala si glupa, mogla si mirno da osvojiš Rusiju, a sada ti propadaš i nema ti spasa

Voleli smo Ameriku. Jasno se sećam da smo voleli Ameriku. Kada smo odrastali, ranih 90-tih, većina mojih prijatelja nije imala sumnje kako da se odnosimo prema zapadnoj civilizaciji. Dobro. Zar je moglo drugačije?

Za razliku od naših dedova ili čak očeva, mi „najveću geopolitičku katastrofu 20. veka” uopšte nismo smatrali katastrofom. Za nas je to bio početak velikog novog puta. Konačno smo izvirivali iz svoje sovjetske čaure u veliki, stvarni i sjajni svet. Konačno smo mogli da utolimo glad svojih čula. Rodili smo se možda ne na pravom mestu, ali sigurno u pravo vreme – tako smo mislili.

Danas je teško poverovati, ali tada je i oslobađanje Crkve od komunističkog nadzora bilo u istoj semantičkoj ravni sa trijumfom zapadnih vrednosti. Proslava hiljadugodišnjice Krštenja Rusije i prvi koncert Skorpionsa na kojem se pevalo Wind of Change – za nas je to bilo isto.

Ratovi u Iraku i Jugoslaviji nekako su prošli mimo nas. Ne samo zato što smo bili mladi i bezbrižni. Ja sam, na primer, već stažirao u „Komsomolki” [1], u međunarodnom odeljenju. Gledao sam telekse na engleskom koji su stalno spominjali Izetbegovića, Mladića i Karadžića, ali nisam tim događajima pridavao ozbiljan značaj. To se dešavalo tamo negde, daleko, ne u našem kraju. Naposletku, rat na Balkanu se meni nije uklapao u nekakvu antizapadnu logiku. Kakve veze je to imalo sa Amerikom?

Devedesetih smo glasali za Jabloko, išli pred Beli dom da podržimo demokratske snage, gledali novostvorenu NTV i slušali radio Eho Moskve. [2] U svojim prvim novinarskim zadacima svakim povodom smo spominjali nekakav „civilizovani svet” i verovali kako je on zaista civilizovan. Sredinom 90-tih u našim redovima su se pojavili prvi evroskeptici, ali smo ih smatrali za divljake. Proveo sam godinu dana u studentskom domu sa komunistom Petjom i monarhistom Arsenijem. Drugovi iz drugih soba bi se opraštali od mene predveče sa sažaljenjem: „A ti se vraćaš u svoju ludnicu”.

KOSOVO, PRVI UDARAC

Prvi ozbiljan udarac našoj prozapadnoj životnoj orijentaciji bilo je Kosovo. Bio je to šok, koji je razbio naše ružičaste naočari. Bombardovanje Beograda je mojoj generaciji bilo isto kao Amerikancima napad na kule-bliznakinje. Naša spoznaja se okrenula za 180 stepeni, skupa sa avionom tadašnjeg premijera Evgenija Primakova, koji je, čuvši za američku agresiju, dok je nad Atlantikom leteo iz Irske za SAD, naredio zaokret i povratak u Rusiju.

U to vreme nije bilo nikakve antizapadne propagande. Naša vlastita NTV nam je objašnjavala svakodnevno da, iako je bombardovanje evropskog grada bilo malčice preterano, Milošević je bio gad kakvog u svetu nema, i zato je trebalo da trpimo. Satirični program Lutke karikirao je sukob kao obični spor u jednoj od naših stambenih zgrada, gde pijani sused muči „građanku Kosovu” i niko ne može ništa da uradi osim njenog ljubavnika, kršnog momka sa licem Bila Klintona.

Gledali smo, ali nismo verovali. Nije nam više bilo smešno. Tada smo već bili svesni da je Jugoslavija demonstracija onoga što bi i nama moglo da se desi u bližoj budućnosti.

Drugi irački rat, Avganistan, završetak odvajanja Kosova, Arapsko proleće, Libija, Sirija – sve to nas je iznenadilo, ali nas više nije šokiralo. Iluzija više nije bilo: manje-više smo znali s kim živimo na istoj planeti. Ali, uprkos tome, sve to vreme mi smo nastavili da se krećemo u zapadnoj orbiti.

Nastavili smo da verujemo u mit o zloj Americi, ali dobroj Evropi, kosovski strah je postepeno otupeo, a naš kompromis je zvučao nekako ovako: možda ne treba da se s tim momcima družimo, ali, na kraju krajeva, možemo da igramo istu igru. S kim drugo da se igramo?

Čak i parada obojenih revolucija donedavno se činila kao red malih pakosti. Ali onda je došao Evromajdan i za njim žestoki građanski rat, koji su na očigled svih pokazali: kršenje svih procedura i pravila i upotreba „demokratskog procesa” na teritoriji protivnika – to više nisu bile geopolitičke igre, već pravo oružje masovnog uništenja. Jedini oblik oružja koje može da se primeni protiv države sa nuklearnim štitom.

Sve je vrlo prosto: kad pritisnete dugme i pošaljete raketu preko mora, dobijete istu raketu kao odgovor. Ali, kad na teritoriji protivnika izazovete lančanu reakciju haosa, ne morate ništa da dokazujete ili se pravdate. Agresija? Kakva agresija? To je samo prirodni demokratski proces. Vekovno stremljenje naroda slobodi.

Mi vidimo krv i ratne zločine, vidimo leševe žena i dece, vidimo celu zemlju kako se vraća u 1940-te – a zapadni svet, koji smo voleli od detinjstva, govori nam da sve to izmišljamo. Ne vide to ljudi koji su svetu dali Džima Morisona, Marka Noflera i raznobojne Bitlse. Ne žele da to vide deca učesnika Vudstoka ili sami učesnici Vudstoka, stari hipici koji su hiljadu puta pevali All you need is love. Ne vide to ni zamišljeni Nemci iz generacije posleratnog bejbi-buma, koji su razbijali glave da okaju grehe svojih očeva.

KRAJ MITA O „CIVILIZOVANOM SVETU”

Ovo je šok veći od kosovskog. Za mene i mnoge hiljade 30-godišnjaka koji su u svet pošli sa američkim snom mit o „civilizovanom svetu” je zauvek nestao. Od užasa mi zvoni u ušima. Nema više nikakvog „civilizovanog sveta”. Nije ovo samo trenutak samosažaljenja, već ozbiljna opasnost. Izgubivši svoje vrednosti, čovečanstvo se pretvara u čopor grabljivaca. Veliki rat je samo pitanje vremena.

Pre dvadeset godina nismo bili pobeđeni, već osvojeni. Pobedili su nas ne u ratu, već u kulturi. Prosto smo hteli da budemo kao oni. Rokenrol je uspeo tamo gde nuklearne bojeve glave nisu. Holivud je bio moćniji od pretnji i ultimatuma. Grmljavima harli-dejvidsona tokom Hladnog rata pokazala se moćnijom od grmljavine lovaca i bombardera.

Ameriko, kako si glupa! Da si sačekala dvadeset godina, bili bismo bespovratno tvoji. Dvadeset godina vegetarijanstva – i naši političari bi ti sami predali naše nuklearno oružje i dugo ti ljubili ruke što pristaješ da ga primiš. Kakav je blagoslov to što si se pokazala tako glupom, Ameriko!

Ti nas više ne poznaješ! To su, između ostalog, reči koje smo pre dve godine uzvikivali pod Kremljom. Od tada, i zbog tebe, Ameriko, sve manje nas izlazi na trgove. Ti o nama govoriš gluposti, misliš gluposti, i kao rezultat praviš grešku za greškom. Nekada si bila kul, Ameriko. Posle Prvog svetskog rata moralno si se uzdigla iznad Evrope, a posle Drugog još više ojačala.

Jeste da si imala Hirošimu, Vijetnam, Kju-kluks-klan i pun ormar kostura, kao i svaka imperija. Ali sve to nije dostizalo kritičnu masu koja bi vino pretvorila u sirće. Pokazala si celom svetu kako je moguće živeti radi stvaralaštva i kreativne slobode. Stvorila si na planeti mnogo čuda razvoja: SR Nemačku, Japan, Južnu Koreju, Singapur.

Ali veoma si se od tad promenila. Odavno ne pišeš više pesme koje bi pevao ceo svet. Protraćila si svoj glavni kapital – moralni. A on ima jednu veoma lošu karakteristiku: kad se potroši, teško se vraća.

Ti počinješ polako da umireš, Ameriko. I, ako misliš da sam zlurad, grešiš. Velike promene svakog doba prati veliko krvoproliće, a ja krv ne volim.

Mi, koji smo sami prošli kroz propast svoje imperije, mogli bismo da ti objasnimo u čemu grešiš – ali nećemo.

Snađi se sama.
https://tinyurl.com/6frwh43w