Увек истичем да треба правити разлику између оних наших партизана и руководства тих истих партизана.
Док су Срби чинили отприлике 80% партизана није тајна да је у руководству партизана било најмање 80% Хрвата и Словенаца. И управо ту лежи разлог свих наших проблема.

Срби са западне стране Дрине су хтели да живе у заједници са својом браћом Србима из Србије. Ту опцију, признали то неки или не, им је нудио само партизански покрет.

Сви они који су симпатизери четничког покрета морају да запитају пре свега Британце због чега су изабрали партизане у односу на краљеву војску тј. четнике. Иначе, да подсетим, српски краљ је побегао управо у Лондон а Британци онда одлуче да подрже партизански покрет.
Зар то није занимљиво питање?

Главни фазон у том нашем ''југославенском филму'' је чињеница да смо имали превише високо мишљење о себи а суштина свега је да се никад нисмо ништа питали већ да су велике силе одлучивале шта ћемо и како даље.
Тако је и данас! Управо су велике силе осмислиле и Дејтон и све ове нове државе настале сецесијом од заједничке државе.

Самим тим ја просто не могу да се начудим како то ми Срби, као народ, још нисмо превазишли поделе из Другог светског рата!? Маните се, молим вас, прича о потомцима комуниста јер комунизам је давно изумро.
Позивати се на комунизам и дан данас само је доказ наше неспособности да решимо наше унутрашње немире и несугласице.

Да не дужим даље само ћу поставити једно питање на које нико не мора да одговара већ само да размисли о њему:

Како смо ми Срби уопште дошли у ситуацију да у првој половини деведесетих прошлог века само део српског народа ратује против српских непријатеља док је много већи део Срба на све то гледао са довољне удаљености или као да се ради о неком филму?

Проблем унутар нашег народа је много дубљи и компликованије него што то многи желе да признају.