Неке од оних правоверних година, 1970-тих, један је хумориста изјавио „како је наша обала у бојама тробојке: плаво море, беле виле и црвени другови!”

То је наравно изазвало скандал и згражање наших другова, чије су једине бриге биле срећа и добро бит радничке класе и народа.

Међутим испоставља се да је тај бес био крајње лицемеран: прво - што су сви „другови” имали викендице величине виле, распоређене од Ровиња до Св.Стефана, са освртом на Хвар и Корчулу. Друго - што је „Титових вила” било на сваком камену, а Тито ни док је био у снази није стизао то да обиђе, а при крају се ушанчио на Брионима - па су тако то трошили његови заступници.

Радомир Константиновић добио је са 27 година „кућу за одмор и рекреацију” у Истри - ен зна се за које заслуге, највероватније на рушењу великосрпског хегемонизма. Свој тој нашој елити, њиховој деци и унуцима и дан-данас хрватска обала је појам. Одлазе тамо без страха да ће имати проблема - а ваљда и хрватска полиција зна ко треба, а ко не треба да има проблема.

Стичем утисак да је то летовање на хрватском мору један од залога југословенства и јак адут у рукама Југословена: све, све, али море?!