Дискусије : Труднице и мамице

Коментар
Strah od gutanja hrane
BiB
(komercijalni radnik)
29. март 2015. у 06.29
Postovane mame,
Pratim vas redovno ali se retko javljam posto je do sada, sa mojim curicama, sve bilo u redu.

Sada se javljam jer mi je potrebna pomoć za stariju cerku koja ima 7 god. Pre 3 dana je pocela da se plasi da guta hranu. Pre nekoliko meseci je jela kukuruz i ona kozica joj se zalepila u grlu. Malo se uplasila ali posle toga je bilo sve ok i normalno je sve jela.

Međutim, od pre 3 dana ona ima totalni strah od gutanja, kaže ima osecaj da joj stoji kao vlakno u grlu i da ne sme ništa da guta. Hoće samo supicu da jede i to u veoma malim kolicinama. Gledali smo i grlo, nije crveno ni nateceno, sve nam izgleda ok.

Pricamo joj stalno da neće da se zagusi i da može slobodno da jede sve ako lepo sazvace i sve je ok dok ne dodje vreme rucku. Tad pocinje plac i histerisanje i ne znamo vise šta da radimo. Da je vodimo kod doktora ili decijeg psihijatra isto razmišljamo a možda je to samo neki prolazni period i za koji dan će biti sve ok.

Ako ste bili u sličnoj ili istoj situaciji, bila bih vam zahvalna da podelite vasa iskustva i kako ste uspeli da prebrodite taj problem.

Hvala unapred, srdacan pozdrav
tamara
29. март 2015. у 08.52
Prošle cgodine smo imali taj scenario.moja keva dodje i deci govori zvaci-udavices se nasemmalisi a dete nema gore 4zuba i muci se da zagrize ali se snalazio sve dotad.onda je prestaoda jede jece se„udaviti”.u vrticu su mi tete rekle da ga pustim, posravim i zanjega pa ako hoće.nije dva dana jeo tj.slabo jeo, niko mu ništa nije govori, trci dan je samseo za sto i jeo normalno.zaboravio za „davljenje”.
On je bio 4 god, možeš probatiili nacineku gnjigu gde ima slična situacija ili je odvesti kod lekara, moja deca šta im dr.kaže to je tako.
Ja je ne bih puno terala, polako, imaju oni rezerve ništa joj neće biti ako slabije jede.
kolac
03. април 2015. у 01.05
detetu se kozica od kukuruza zalepila negdje u grlu I skakljika je to je tako ruzan osjecaj da ti se ništa ni jede ni pije dok to ne odlepi I ode van ili proguta ako može neka sama pokusa prsticem pronaći to u ustima I izvaditi ga jer možda je čak negdje na nebcetu,ja sam imala sličnu situaciju pa zato znam kako je,puno sreće
LeaDiKaprio
(shumska)
09. април 2015. у 12.20
Ja bih pitala dete šta hoće da radi.
Uvek prvo pitam dete...

Evo recimo jedan scenario.

Prvo, da ti objasni tačno gde je gusi i kako je gusi. Do u detalje. Pricaj sa njom kao da se tebi desava. Kaslji i grebi nepce da ti se skine kukuruz, dok se ne stavis potpuno u njenu kozu.

E onda pitanje - šta ćemo sad?

Ako kaže da neće da jede, kaži OK, ne moras. Sklonite sto, spakujte hranu.

Nakon nekog vremena pitaj je da li je gladna. Nije. Bas me cudi (kaže mama) evo ja sam jela pa sam malo već ogladnela. Jel znaš zašto ljudi jedu? Neka ti kaže zašto ljudi jedu, popricajte na tu temu. Naravno, prica treba da bude oko onoga sto njoj znaci (da je snažna, lepa, velika, da joj se kosa sjaji, itd, itd).

Sledeći obrok ako neće da jede ne mora.

Pitanje je koliko mama može da izdrzi da dete ne jede.

Pitaj nju šta misli da treba da se radi. Ništa na silu, samo razgovor. Šta mislis da ne kuvamo kukuruz? Spremi joj omiljeno jelo. Vidi, bez kukuruza. Možda da spremite zajedno jelo za celu porodicu?

Ne umem ni sama da objasnim, ali moja deca su mi sama govorila šta bi hteli da rade kada postoji problem (do puberteta, onda sve ko sa pijanima da pricam). Olaksalo mi zivot, šta ima ja da mislim :)

Malo sam nabacala, nadam se da će ti bar nešto od napisanog dati neku ideju.
LeaDiKaprio
(shumska)
09. април 2015. у 12.33
Sad sam ponovo procitala tvoj post (znam da me je nešto... zaintrigiralo) i evo šta je:

„Pricamo joj stalno da neće da se zagusi i da može slobodno da jede sve ako lepo sazvace i sve je ok dok ne dodje vreme rucku. Tad pocinje plac i histerisanje i ne znamo vise šta da radimo.”

Vidi, rekla sam već gore a sad ću da ponovim kokretno vezano za ovaj citat. Zamisli da si se vracala kuci jedno vece, kasno, preko parka, i da te je nešto iz zbuna prepalo tako da si dotrcala kuci „kao bez duse”. Prepadnuta na mrtvo ime. Recimo da je bio besan pas koji te je pojurio iz zbuna tj bila si u zivotnoj opasnosti.

Sledeće vece opet treba u isto vreme da ides kroz isti park, i unapred uplasena zoves mamu da te ohrabri. Ona ti kaže da to nije ništa strasno, i ona je to jutro prošla kroz park i ništa nije bilo.
Ti joj objašnjavas mrak, sustanje zbunja i besan pas koji trci prema tebi. Mama kaže da izmišljas. Toliko ljudi ide kroz taj park. I kreci već kuci šta gnjavis.

Kako bi se ti osecala da ti majka tako ne veruje koliko ti je bilo strasno i koliko si uplasena i danas?

To je otprilike sadasnja situacija sa tvojom cerkom. Njoj je strasno ali nju niko ne slusa. Vi je nagovarate da ponovo sebe stavi u opasnost, jer vi procenjujete da to nije ništa strasno. Ona intelektualno može da razume (kao sto i ti možeš da razumes ako ti mama kaže racionalne razloge zašto taj pas vise nije tu, niko ga nije video, itd) ali kada dodje trenutak da se jede - strah je i dalje tu.

Umesto da te mama gura da ponovo ides kroz park, kako bi bilo da te sa razumevanjem saslusa da joj ispricas u detalje kako si se uplasila, i da te onda pita: „Šta ćeš sada da radis?”

Koliko je to drugacije od „Put pod noge i dolazi ovamo, vecera se hladi. Šta izmišljas, koji pas.”
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Oil Diffuser Necklace?

Life Press

.