Znam iz iskustva da problemi dodju i odu, nekad i sami od sebe. Možda sam i sklona da ih gledam kao komplikovanije nego što jesu.

Nemam iskreno neku podršku, mužu pola stvari i ne pričam, da ga ne opterećujem, možda ne bi ni razumeo. Ako pokažem slabost, recimo plačem zbog nečega ( sećam se tako jednom kad sam plakaoa što opet nisam u drugom stanju) on umesto da me uteši nežnim rečima, on onako grubo, kao da me „ohrabri”, šta plačeš, jesi luda, i tako izgrdi me a nije ni svestan kako to nije ono što sam želela da čujem. Mada ume nekad i trezveno da me posavetuje pa onda zaključim da je u pravu.

Nisam se još izvežbala da se ne nerviram oko malih problema, a kamoli velikih. Uzmem ponekad neki lekić, ali se bojim da se ne navučem, pa to retko,radim. Da citiram sad moju kumu koja radi u Bg kao lekar- ja bih se drogirala svaki dan, samo kad bi mogla! :) stalno se ovaj život svodi na rešavanje problema. Taman rešiš jedan, kad naidje drugi. To prihvatam. Međutim kad je neki veći problem u pitanju, tipa hronična bolest ili condition, sve što životnu neizvesnost još više pojačava, e tu sam nemoćna

Pažljivo čitam ova vaša iskustva i savete i mnogo mi znače. Tačno je da imam sređen život i živim na lepom mestu, mogu dosta toga da priuštim, što je već nešto. Nisam u tom smislu nezadovoljna ili nezahvalna. Čitam ovih dana blog od Gretchen Rubin, žene koja je napisala knjigu „The Happiness Project”, o godinu dana u kojoj je stremila da postaje srećnija. Pogledam malo njenu biografiju- privilegovana bela žena, advokat/pisac, živi na upper East side u NY, svekar joj bio predsednik US treasury, muž joj neki baja u hedge fund-u ili ko zna gde, ima dve ćerke, a eto opet je osetila potrebu da bude srećnija nego što jeste i napiše knjigu o tome. Znači nema mnogo veze sa żivotnim okolnostima, nego unutrašnjom potrebom čoveka da bude srećniji i zadovoljniji.

Mislim da sam i ja nekako genetski predodređena da budem malo nezadovoljna. Dosta imam u porodici pesimista, worrywarts, itd. Jedan moj stariji rodjak mi je rekao: ne bojim se smrti, al se bojim života. Tako se i ja osećam često. Gledam kad će sekira da padne, valjda što sam se svega do sada nagledala i svašta preživela.

Prvu pilulu za spavanje sam uzela u 15 godina, kad mi je tata imao quad-bypass operaciju. Bila sam dete ali već sam osećala užasnu anksioznost i strah. Njemu su dali izbor da li hoće na operaciju ili produvavanje i ugradjivanje balona? To je danas kao dobar dan ali tada je bila nova eksperimentalna procedura. U bolnici Dragiša Mišović je bio neki amerikanac i obučavao doktore kako se to radi ( to je stent procedura sada, u međuvremenu su usavršili te mrežice koje ugradjuju u krvne sudove). E sad, moj tata, naravno uplašen za svoje zdravlje i budućnost, dvoje male dece kod kuće, dok je vagao odluku, pitao je čak i nas- od 15 i 12 godina- deco šta vi mislite da treba da uradim? Divim mu se kako je i naše mišljenje tražio i uzeo u obzir. I mi smo mu rekli da ide na operaciju. I poslušao nas je. Ugl. taj dogadjaj je bio moj prelaz u adulthood čini mi se, tu sam preko noći odrasla.

Ja sad o problemima pričam sa mamom, bratom, mużem, i bliskim ljudima koji możda imaju slična iskustva. Pomaže mi nekad što me neko razume. Obično napravim kompilaciju svih saveta i izvučem ono što mogu da primenim. Mislim da je ključna podrška drugih ljudi koji su u situaciji da pomognu ili zbog iskustva ili zbog položaja na kome su. Ja sad i nemam neki network, izgubila sam ga preseljenjem u inostranstvo, możda se zbog toga malo osećam sama.

Imam hroničnu bolest koju niko ne primećuje jer „funkcionišem”. Na terapiji sam preko 10 godina, ali i pored terapije se osećam loše. Lečim se sama, bukvalno. U zadnjih 6 meseci sam napravila neki mali pomak, u smislu da se osećam bolje, i to posle 10 godina čitanja i istraživanja na temu. To je recimo jedan problem iz koga ne možete izaći, zaboraviti ga, tu je uvek da vas podseti. U principu niko vam i ne veruje da vam nešto fali, jer se oni osećaju dobro, a ne vide vas da ležite ili da ste u invalidskim kolicima, pa eto, misle da ste lenji ili razmaženi.

U svakom slučaju, nebitne su pojedinosti, detalji, namerno sam ostavila temu uopštenom da bi svako mogao da se identifikuje, bitnije su tu „tehnike” nego pojedinosti svakog problema. Sve je to isto, samo treba naći pravi pristup i sačuvati sebe.

Pojedinosti nisu bitne niti kako za koga izgleda tudji problem. Mene zanima kako pristupate problemu koji vama izgleda neresiv. Nije bitno šta je u pitanju. Nemoguće je pisati o detaljima onima koji me ne znaju i nemaju track record mog zivota koji stavlja stvari u perspektivu. Takođe zanimaju me iskustva žena sličnih godina, sa istog podneblja, i sličnog psihofizickog sklopa. Ne radi se o depresiji, da sam depresivna ne bi pokusavala da resavam probleme

Jaoj ja sam se samo-izbrisala iz te poruke sa deda mrazovim unukom, ja se na to uopste ne palim, samo na cerebral tipove, znate već

Omg hana, you're channeling my husband. Danas mi je rekao da neke stvari treba raditi „dupetom” a ne sve provlačiti kroz CPU, kao što ja radim

A tek vi što trčite da izbacite problem iz sebe- tp mi je kao da ste s druge planete,mja samo imam snage da legnem u krevet i daKćem ;)

Loly, šalu na stranu, baš mi je drago da si se lepo organizovala i da sve stižeš. Super da si našla svoj mir i svrhu