Znam da se ova tema obično pojavi kad-tad pred praznike, ali ja imam slabo pamcenje pa ako sam i citala odgovore, kao da nisam :)

Znam i da se dole na jednoj temi već pricalo o tome šta i kako za praznike, ali ja bih da suzim temu :) Da li ste od onih roditelja koji pokusavaju svojoj deci da priuste sve sto sami nisu imali? Da li preterate ponekad u tome? Da li, nasuprot tome, znajuci kako sve može da se živi, pokusavate da ne preterate ni u cemu i da ih ne razmazite? Da li vasa deca znaju vrednost stvari? Da li se secate svojih poklona i koliko su vam znacili?

Iz detinjstva pamtim Nove godine kao najveci praznik. Nikada nismo živeli naročito dobro, ali bile su godine kada smo živeli izuzetno teško. Jelka i pokloni pod jelkom za Novu godinu, međutim, nikada nisu izostali. Zato mi je i danas to omiljeno doba godine - moja mama se trudila, i uspevala, da iz poprilicnog siromastva svojoj deci napravi tu caroliju svake godine. Obozavali smo kupovinu i ukrasavanje jelke - onda su se kupovale jelke sa korenom i sadile u dvoriste. imali smo po koji kupovni ukras, ali smo većinu sami pravili od sisarki, oraha uvijenih u sarene i sjajne papire, vate. Sve je to bio veliki ritual. Kada smo se mnogo godina kasnije iselili iz te kuce jer je dosla novogradnja, radnici koji su rusili su rekli da nisu još imali priliku da rezu čitavu sumu u jednom dvoristu i basti - bile su tu jelke stare koliko i ja, visoke do neba, bilo ih je bar 20 - retke se nisu primile. Pokloni pod tim jelkama su uglavnom bili simbolicni : jedne naročito teske godine, dobila sam na poklon jednu narandzu i jednu bocicu gela za kosu. Tada sam bila u kasnijim razredima osnovne skole i pocelo je da mi bude važno kako izgledam - gel za kosu sam tada prvi put drzala u rukama, mirisao je divno, bio je ljubicaste boje i ja sam bila najsrecnije dete na svetu.

Jedne godine smo brat i ja dobili zajednicki poklon : fliper. To je bila godina kada nam je tata radio u Iraku i nismo ga videli jako dugo. Kada je dosao kuci, doneo je veliki paket zapakovan u lep papir, a onda smo otisli po jelku :) To je bio prvi i poslednji put da smo dobili nešto tako veliko. Secam se i da sam jednom dobila plocu Branka kockice. A jednom sam dobila i Madoninu plocu, par godina kasnije :) Kod bake, koja je slavila katolicki Bozic, „Mikulas” nam je donosio cokoladice u uglancane cipelice ostavljene na prozoru.

Hoću da kažem, ja se secam ovih stvari zato što su bile posebne, malobrojne, svaka mi je znacila mnogo jer je bila jedina. Nije bilo pedeset poklona pod jelkom, plasticnih drececih igracaka koje vicu, pevaju i vrte se u krug, nije bilo ovog preterivanja koje se forsira danas gde je deci gotovo sve dostupno.Svaka stvar koju sam otpakovala pod jelkom je i danas ziva u mom secanju jer su je iskrena radost i specifican značaj u mom zivotu ugravirali u moj mozak zauvek. Naročito mnogo kasnije, kada sam odrasla, otisla od kuce i shvatila koliko je truda zahtevalo i to malo sto smo imali - shvatila sam kolika je uloga roditelja u stvaranju tih najranijih radosti, osecanja, zahvalnosti. I koliko me je to formiralo kao osobu.

Pod pritiskom ovdasnje potrosacke kulture i komercijalizacije svih mogućih pa i izmišljenih praznika, covek ponekad zaboravi na pravi smisao stvari. Deca prakticno non stop imaju neki već povod da dobijaju nešto, vise i ne znaju šta da traže. Koleginice a poslu dolaze sa listama na kojima su desetine stvari, prilično skupih - pricaju da njihova deca imaju osecaj da im je sve dostupno i da im sve sto zamisle pripada. A onda odu i kupe sve to. Rekla sam dole na nekoj temi jedne godine smo muž i ja preterali pa smo deci pokupovali gomilu poklona za oba Bozica i obe NG. Na kraju svega, nisam mogla vise ni da se setim ni šta su sve dobili, niti oni danas to znaju, niti je vecina tih stvari vise uopste u prometu. Jako sam brzo shvatila da će biti nasa greška ako odgojimo decu koja će postati ljudi sa kojima se mi ne bismo druzili. Tako smo zaustavili svo to ludilo, i sada praznici znace po jedan poklon, specijalan, po nečemu važan u tom stadijumu njihovog zivota. Od ukrasavanja jelke se trudimo da napravimo lep ritual, naravno imamo ukrase ali ih često i pravimo jer deca u tome uzivaju. Ove godine je prvi put moj stariji sin koji će uskoro imati 6 godina napravio sam jednu kutijicu pa u nju stavio nešto za „mamu i tatu” sto je takođe sam napravio. Jako je ponosno to sam zapakovao i stavio pod jelku. Onda je mladji to video pa je i on nešto napravio i zavio u papir i stavio pod jelku :) Tako da već imamo dva skromna poklona pod jelkom ali je radovanje i iscekivanje na sve strane toliko, da sam presrecna jer vidim da skroman pristup radovanju ipak može da urodi plodom. Oni su obojica od deda-mraza tražili (pisali su mu ) vrlo skromne stvari, mladji je čak bio toliko skroman da nije tražio ništa za sebe, već je tražio drugaricu za svoje majmunce sa kojim spava:) Imace po jedan poklon od deda mraza i po jedan od nas, a zato što je samo jedan, ulozili smo mnogo paznje u taj jedan, stvarno smo se trudili da to bude nešto sto im je trenutno jako interesantno i važno - a opet, nije skupo. I mislim da će biti pun pogodak i da će pamtiti te stvari i dugo ih voleti.

Kako kod vas stoje stvari ? Da li uopste razmišljate o svemu tome?

I vecito pitanje koje slusam od novembra - jeste li zavrsile christmas shopping :)) ?