za šta ga kaznjavas?
Od toga može da zavisi kazna. I btw ja sam se odvikla da to zovem kazna, već posledica :)))
Imaš dece za koju time out zaista ne vredi. Ja sam sa svojim sinom morala da sedim na time-outu u sobi da on ne bi izasao. Vracala ga da sedne, drzala vrata da ne izadje i onda skontam da to uopste nema smisla, jer me totalno uvukao u svoju igru. Time mu dajem paznju koju je inicijelno lošim ponasanjem i tražio.
Posle sam mu recimo oduzimala neku igracku, ili ugasim tv nema gledanja crtanih, zabranim nešto, ali vodi racuna da je nešto sto možeš da implementiras ODMAH i nešto sto ćeš SIGURNO sprovesti u delo. Ja sam i tu gresila. Sama padala u zamku svojih „kazni” koje ili nisam mogla sprovesti, ili zaboravim :)))) (prim. neću ti vise nikad ništa kupit, eh nećeš ići na rođendan za 10 dana, nikad vise nećeš gledat crtani..:))) Sve te i slične stvari izgovorene u afektu koje u sustini ne mogu da sprovedem u delo.
Al niko se nije naucen rodio, pa ni ja...ucim. I sad ucim.
Aj sad reci šta on to radi, pa da mudrujemo još malo
:))))

ma jok, naravno da ga ne kaznajvas, ja mislim da „kazna” u tom uzrastu nema efekt a osim straha i traume(u zavisnosti od kazne naravno.) On istrazuje okolinu oko sebe, a na tebi je da postavis granice. Pa da kažeš i 10 puta, ali naucice, ne brini. Naravno u tom uzrastu i moras non stop da ga gledaš, sad istrazuje svet oko sebei bolje da ne proba na svojoj kosi (ko moj vasilije) kako rade makaze :)))))) AL on je malo stariji.

nemoj to,mali je.digni stvari koje ne sme dirati ili jednostavno umesto da se deres odvedi ga na drugo mesto i skreni paznju.izvedi ga napolje.mali je on za kaznu,procice brzo ta zanimacija samo malo strpljenja tihim glasom sa decom možeš mnogo vise postici.

Ja nisam nikad koristila tu timeout metodu, ali čini mi se da radi po principu 'koliko godina toliko minuta u kazni'. Odaberes mjesto koje će za to da sluzi i nadgledas ga da ne izadje odatle dok ne istekne kazna.

Što se te struje tiče, predlazem da zamijenite sve stekere sa novim o kojima ne moras ni da razmišljas - bukvalno možeš vodom da ga zalijes i ništa da se ne desi. Kod mene su svi stekeri takvi mada moja djeca nisu ni ceprkala oko toga iskreno receno.

Ja sam sa cerkom probala time out, pre nekoliko meseci (sad će tri godine). Ja je odvedem u njenu sobu (u kojoj inače neće da spava tako da ne rusim njenu asocijaciju itd..) i kažem joj - ne smes da udaras Maksu (jel to je recimo jedna od retkih stvari koju kaznjavam) i zato ćeš sedeti ovde sama 2 minuta. Sve je to bilo dobro dok pre mesec, dva dana ovakva situacija - JA: „Kristina, ne smes da radis X ili ides u kaznu” - Kristina: „Ok mama, ocu kaznu please” - e 'ebem ti zivot kad tolisno malo a opasno.

Izvinjavam se, nisam sve citala jer sam u zurbi. U kojoj zemlji živis? Da li čitaš engleski?
Ako čitaš toplo ti preporucujem da procitas knjigu Dr. Millar-a „The Omnipotent Child” ili još bolje „The Intelligent Woman's Guide to Rearing a Preschool Child”. Ova druga je za decu predskolskog uzrasta. Knjige vise nisu u stampi i mogu se samo kupiti on-line ali možeš ih naći dzabana, ne moras za njih da platis $600:-) (mislim da sam svoje platila oko $13 svaku, polovnu).
Postoji metoda i to jako efikasna koja radi kao charm! Uci dete samokontroli i, za mene još bitnije, pomaze tim malim bicima da emocije, instinkt i logiku uvak imaju u balansu.

Ako ne čitaš engleski, javicu se kasnije i opisacu ti njegovu metodu i kako smo mi to sproveli.

Ja ipak mislim da je on mali za time out ili jednostavno neka deca nisu za to. Možeš da probaš, ali ako ne ide, ne padaj u zamku u koju sam pala ja. Time im dajes upravo ono sto traže i ucis ih da lošim ponasanjem dobije paznju koju trazi.
Ono sto si navela meni ne izgleda kao nešto za šta treba kaznjavanje, već jasne granice šta se sme šta se ne sme.
Ako nekog udari, to je druga stvar,a ovo meni sve izgleda kao ispitivanje dokle može da ide.
Neko ponasanje će prestati i ako ga ignorises. Recimo ako on baca nešto, a ti konstantno dizes i vracas, on će nastaviti da baca. Tebe dribla, a on se igra. Ako histerise i divlja, a ti mu vratis kljuceve, on će nauciti da je divljanje i histerisanje način komunikacije koji mu omogući da dobije stvari koje u suprotnom ne bi dobio.

Ako zaista hoće time out, odredi mesto i pripremi se na vracanje jedno 100 puta. Ako nije kao moj sin, eventualno će da nauci da mora da odsluzi svoje vreme da bi nastavio sa regularnim aktivnostima. Kod nas nije funkcionisalo, ja stvari oduzimam. Kao sto sam navela pre ako razvaljuje igracke, oduzimam je. Ako se svadja s bratom i udara nekog, uzimam igracke, gasim tv, zabranjujem igrice i komp, al moj je već stariji.
Kažu da je vreme u time out ekvivalentno godinama. Dve godine= dve minute.
Mada iskreno sve sto si navela meni vise deluje kao ispitivanje okoline, nego nešto vredno kazne u tom smislu reci :)
Moj vasilije se uvek tukao vani, uvek se derao, vikao. Naše pravilo je bilo da pre izlaska van mora da ponovi pravila koja važe za igranje napolju. AKo pravila prekrsi ide u kucu. To je posledica.
Ponavljao ih je svaki dan i mrzio to, ali je naucio kako sme kako ne sme da se ponasa kad je napolju.
Tu metodu sam primenjivala za sve i sad je primenjujem. KAd negde idemo ponovim pravila ponasanja za tu situaciju. Ako ćemo da igramo covece ne ljuti se, ponovimo...nema bacanja figura, ljutnje ako gubis, divljanja. Prvi znak takvog ponasanja igra se prekida i kraj razgovora. Međutim za ovu metodu mora da bude malo stariji. Srećno :)

Moji decaci idu u cosak i to za njih funkcionise. To im je najveca kazna.

Koliko godina toliko minuta. Ako ustaje, vracas koliko god. Onda kad istekne vreme, dodjes do njega spustis se na njgegov nivo i pitas ga dali zna zašto je u time out? Onda popricas malo sa njim. Objasnis zašto je tamo, kažeš da nije u redu to što je uradio, rastuzio te, naljutio te...bla, bla, i pitas dali će to opet da radi. Ako opet to uradi, opet ide u cosak. Na kraju se pomirite i zagrlite...

Kod nas funkcionise. Čak ni moj povisen ton ne funkcionise kao ovo.

To sam negdje vidjela, ako nije bilo na onoj emisiji o Super Nanny ili tako nešto...

Dijete od 2 god razumije sve ali testira limite tj gura da vidi dokle može i koliko će mu se tolerisati. Ja sam to rjesavala batinama (kad pricanje ne vrijedi).

Treba usmjeriti pažnju djetetu na nešto drugo. Ja sam uzimala neku glupost kao ja se igram a njoj ne dam. Onda ona hoće da vidi šta je to, a ja kao krijem od nje.
Moja je djevojčica bila kao tajfun od nekih 15 mjeseci do 3 godine. Nikad nisam imala time out jer nije imalo smisla.

Po meni nije mali,ja sam odvodila u time out.Ako ne konta kako onda konta da eto može istresati svoju huju bacajuci stvari da lete po kuci.To bacanje stvari mi je u istom rangu kao i treskanje po podu radnje jer nećeš nešto da im kupis.Kazna slijedi,pa sad krevetac,playpen bilo šta,kod mene je bio playpen i izadjem iz sobe.Sad mladjeg koji ima 3 i po godine saljem samog u sobu na „sredjivanje” i ne dozvoljavam mu da izadje iz sobe dok se ne sredi.Ne možemo nas 3 da budemo žrtve njegovog „izivljavanja” treskanja i bacanja stvari,dreke i dernjave.Ja lično mislim ako im dozvolim sa 2 god da se tako tresu i bacaju,sa 3 ide još gore a sa 4 umjesto bacanja stvari lupaju po roditeljima.

Šta je ovo čitav dan mi bjeze postovi,garant mi treba novi komp :) još samo da dodam da moj mladji ima neku furku s vremena na vrijeme kad mu je pun cosak svega i onda me pita je li može da ode da se „sredi”.Tamo ga čujem vice,galami,po koji put i opsuje,onda izadje i kaže „eh evo sad sam se sledio”.

Avlija, ne znam zašto si se uvredila. Kao sto si ti iznela informacije koje imaš, tako sam iznela i ja one koje imam iz prve ruke. Ja najmanje 8 sati dnevno provodim sa decom sa kakvom neki od vas ne bi mogli da izdrže ni minut, i poznajem milion i jednu metodu, i milion i jednu koja ne funkcionise.
Ja se sa tom metodom „stavljanja dece u odredjenu modlu” ponasanja, reagovanja i odrastanja uopste ne slazem. Svi smo mi razliciti, i razlicito reagujemo na stimulanse, samim tim i balans nam ima razlicitu definiciju, tako da mene neko nacui šta je balans za mene, je kao da me neko ubeđuje da mi je casa vode dovljna, a ja nisam pila ceo dan, pa bih mogla da popijem 3.
Kao sto sam ti rekla, bar jednom nedeljno idem u agenciju koja radi s decom, na tom principu. Idem tamo jer se roditelj slaze s tim, a ja vodim racuna o detetovom interesu. Ne mesam se, nisam pametnjakovic, niti sam u jednom trenu tom roditelju rekla da svoje dete vodi odatle. Vodim racuna da je upoznata sa svim info pre nego sto donese odluku, ali ne donosim odluku za nju. ALi ovde sam iznela svoje lično mišljenje i stav o toj i sličnim metodama.
Ja možda ne znam mnogo o „zdravoj” ishrani,pa ne mogu da palamudim o temi „kravlje mleko vs sojino mleko,” ali ovo je nešto sto ja radim svaki dan, i sigurna sam da ovu tematiku poznajem prilično dobro.

Probaj da ga stavljas na neko mjesto sa kojeg on može sigurno sici, izaci, itd. Jeste da će ti u početku uzimati bas vremena i strpljenja da ga vratis na to isto mjesto dok on vristi, baca se, itd, ja sam mišljenja da će ipak nauciti da ne smije mrdnuti. Koristi metodu 'super-nanny'. Ne pricaj ništa, samo vracaj na isto mjesto dok se on ne zadrzi na njemu bar 30 sekundi (a minuta je kao preporucljiva). I nakon svega, kad vidis da ide ka smirivanju, ne pricaj previse, ne objašnjavaj, ne razumije on sve te rijeci nego samo ukratko, recenica najduže i zagrli, poljubi i reci voli tebe mama i to je to.
Pali sigurno!

Jao, Teodora, hahahahah :))) Super je reklama:)

Ja sam uvijek upraznjavala 1,2,3 metodu i super je funkcionisalo.Sada možda tvoj beban jeste mali za ovo,ne znam koliko može razumjeti.Ne sjecam se tačno kada sam pocela.Inače opomenem,ona naravno ne poslusa,ja kažem ako još jednom pobacacas knjige na pod sve ću ih baciti u smece(primjer).I onda podjem da brojim 1,2,3,ako ne poslusa sve ide u smece(ja kao bacim u kantu,ali sakrijem na par sedmica dok ne zaboravi).Ako smo u trgovini ona nešto hoće,ja kažem ne može,ona pocne da se dere ili ljuti,ja kažem sada će mama da broji do 3,ako ne prestanes momentalno idemo kuci.I na 3 idemo kuci ako se ne smiri,pa makar ja crkla:).Metoda bas funkcionise,sada sa 5 godina samo kažem jedaann i ona odmah poslusa.Da napomenem da nisam prestroga,metodu upraznjavam samo kada nema dalje.:)Isto vazi za parkic(kuci ako be slusa,goste itd..).pamenti su oni samo moras biti doslijedna!Srećno!!:)

jao koje face. Ja svom Vasketu uvek kažem „zbog tvog ponasanja juče danas, kad već, nećeš dobiti, nećeš moći da radis to i to...”
Pre neki dan sam na ranu zoru vikala na njega jer je ustao bas na levu nogu, uzasan je bio od kad je otvorio oci. Od svadjanja, do agresije, ma strasno ( da napomenem vaske ima odredjenih problema u ponasanju, tako da su ovi dani deo našeg ciklusa,al borimo se). Uglavnom, bas sam bila besna na njega zbog onoga sto je rekao, i tako smo se razisli. Kad je dosao kuci iz skole nije hteo da me poljubi. Kažem ja njemu, nećeš da me poljubis, a on će ti meni „zbog tvog ponasanja jutros, nemam nameru da te poljubim...” Naravno brzo smo se pomirili.

Jao da bt, kod nas je brojanje palilo kad su tako mali, ali uvek unapred najavim dokle brojim. Kažu da manjoj deci treba 5, a malo starijoj 3.

Joj i još nešto sto non stop zaboravljam. U poslednje vreme sam pocela da naglasavam da nisam ljuta na njih, i da ih jako volim, ali da trpe posledice svog izbora.

Ja se bacam u tantrume redovno hahaha shvatio je da to ruZno izgleda :-) kad pocne da se krevelji ponekad se kreveljim kao on i onda me samo pogleda zbunjeno i vise se ne ponasa bzvz .. Nemam zivaca uvijek da budem super stalozena mama, tantrumi su mi super (kad ih ja izvodim) haha.

Time-out je obično par minuta na stolici, nema pricanja ni obracanja, ne smije plakati i dernjati se ... I onda kad zavrsi uvijek objasnim zašto je bio u time-out i to je to. Pratin 1-2-3 metodu redivno i ako dodjem do 3 sljedi time out!

Mame su ti dale dobre savete. Ovo 1, 2, 3 super funkcionise. Ja to često koristim. Ako ne poslusa dok izbrojim do 3 onda sledi posledica, il idemo kuci, il joj ugasim crtani, il uzmem igracke...Time out funkcionise dobro kad si kuci, ali kad si negde drugo onda moras imati neku drugu metodu. Za takve prilike bi bilo dobro da ga naviknes na 1, 2, 3. i neboj se nije on mali, razumice on to sve, trebace samo malo vremena da se navikne. Mada moja cerka (skoro 3 godine) mi sad često kaže „nemoj da brojis”, „nemoj mi pricati”. Sto su veci postaju sve veci filozofi, videces i sama. Ona mrzi time-out, to joj je najgora kazna jer njoj je to kao neka uvreda kad je posaljes u cosak i obično se dere dok je u cosku al ja je nepustim da izadje dok ne prestane da se dere. Ja nemam određeno vreme koliko je u cosku već dok se nesmiri nema izlaska. A posto je ona jako tvrdoglava (sve sto treba da uradi je da se smiri ali ne ona neće da popusti) pa to onda nekad i potraje. Kad se smiri pustim je još malo da bude u cosku i onda je pitam ako zna zašto je kaznjena i i onda joj ja još dodatno objasnim, zagrimo se, poljubimo i to je to.

Il stipnes:)

Gledajuci teodorin video (koji je odličan) naidjoh na ovaj

http://m.youtube.com/#/watch?v=C6LkwvJk8Zo&feature=youtube_gdata_player&desktop_uri=%2Fwatch%3Fv%3DC6LkwvJk... ture%3Dyoutube_gdata_player

:)))))

Nešto neće. Evo opet

http://m.youtube.com/#/watch?v=C6LkwvJk8Zo&feature=youtube_gdata_player&desktop_uri=%2Fwatch%3Fv%3DC6LkwvJk... 6feature%3Dyoutube_gdata_player

Ili ukucajte na youtube „crosby's first timeout”.

Kod nas je uvijek bilo pravilo (za nas odrasle)da ono sto nije za djecu da netreba da im bude na dohvat ruke. Tako da kada smo dobili djecu, organizovali smo se da eto, knjige, slike, elektronika, sve je to dignuto na police koje oni ne mogu da dohvate, znaci odrekli smo se razno raznih djidja midji, i tako će da ostane dok nebudu razumljiviji i veci. Što se tiče prosipanja hrane, to stalno trubimo, da sa hranom se neigra, i to moraju da znaju. Ako neko namjerno prosipa vodu, sok, mlijeko, onda to fino uzmem, i možeš da se deres do sutra što se mene tiče, nećeš da dobijes, ako je stvarno zedno, uzecu ih u svoje narucje, pa će piti iz moje ruke. Inače smo kupili mali plasticni stolic djeci, koji stoji na parketu, i ispod njega nema tepih, i oni jedu tu uglavnom. Ako se nešto prospe, nije problem krpom obrisati za cas. Tako da neću da se oko toga sekiram previse.
Evo mi smo imali neki dan situaciju. Cerkici su postale strasno interesantne makaze, odnosno sjeckanje papira. Naravno, ne moze našim makazama da se igra, pa smo joj kupili u knjizari one djecije sa kojim ne moze da se posjece, i sjeckala i sjeckala papir, i onda je odlucila da predje na svoje hlacice, da njih malo sjecka. Opomenula sam ju jednom da to neradi, inače da ću joj oduzeti makaze, i nije me poslusala, i zaista sam joj oduzela makaze. Znači da nije spremna za „sjeckanje”...
Struju hvala bogu nediraju, nije im to nešto interesantno, uglavnom, sve šta želiš da sacuvas i šta ti je vrijedno, i šta oni netrebaju da diraju, dizi u vis :)

Kod nas time-out pali. Za sada. Ima dve i po godine i svoje mesto u dnevnoj sobi gde mora da odstoji par minuta kada uradi nešto sto ja ne tolerisem. Vrlo je zivahna i zna da bude neposlusna i time-out pomaze kako bi postavljenje granica bilo jasnije: šta sme, a šta ne. Ništa dramaticno, odstoji tamo, posle toga popricamo da li je lepo to što je uradila i niko se više ne ljuti.
Zašto praviti dramu i analizu od svega, naravno da mora da postoji neka vrsta kazne za bezobrazno ponasanje.

mi nikad nismo sklanjali stvari sa polica. Sve je stajalo tamo gde stoji. jedine modifikacije koja sam po kuci napravila je umotavanje metalnih nogu stolicha u onaj bubble wrap, da se ne povrede ako padnu, i zastita za uticnice. Ostalo je sve stajalo bas gde mu je bilo mesto. Posli su par puta za okvirove sa slikama, knjige, i ostale zezancije, mi upozorili, ostrim glasom rekli NE, i tu se zavrsilo.
Doduse lažem, policu sa dvd-jevima smo sklonili, jer je bila sva neka hafifna, pa su je dobrano razvalili. Ostalo je sve bilo na svom mestu. Doduse ja sam minimalista, kod mene malo šta od tih djidjamidjica i ima po kuci pa nije bio neki safety hazard.

Pusta imam i ja jednu takvu. Od te dreke mi se dize kosa na glavi. Vjecito kontrira i tera po svome. I kad nema kontrolu nad necim odma uzbuna. Recimo ako iz bjesa baca igracke i ja joj kažem „nemoj da bacas igracke”, ona nastavlja da baca. A ako joj kažem „ajde samo bacaj igracke” onda ona kroz dreku „neću da bacam igracke!”. Znaci samo da je kontra od onog sto joj kažeš i da bude da ona ima kontrolu.

Energije ima za nas sve u kuci. Da mirno sedi to je jako teško, kao da ima crve u guzi. Ima svoje i bolje i losije dane. Al bitno je da barem nekad oseti da ona ima nad necim kontrolu. Bas ovo sto je Teodora opisala. Za takvu decu treba brdo strpljenja, energije i zivaca.

Ja s njom nemam nikakvih problema u vrticu, u prodavnici, kod doktora, u parku, napolju - znaci ona u tim situacijama prati instrukcije, ne divlja. Nije pretjerano aktivna, ali daleko od toga da je mirna. Nije bezobrazna u igri prema drugoj djeci. Ona ustvari najviše te ispade ima kod kuce. Jednom ono valjanje po podu u vrticu i to je to. I svo to njeno kmezenje i kreveljenje je uglavnom kuci i to sa mnom ili sa bakom.

pa da, mala je da shvati pojam vremena,a da li mislis da bi mogla da razume ako kažeš, uskoro je vreme da se obucemo pa da krenemo u vrtic. Javi mi kad si sprema da se oblacimo. Naravno da ćeš ti to uraditi i tako i onako, ali prividno ona ima kontrolu nad tim kad će da se obuce.
Znam ja da će se sad mnogi javit i reći da ne treba da joj toliko popustas, ali ja sam ovom metodom sebe spasavala stresa i glavobolje. I ko god nije odgajao dete kakva su ovi nestasnjakovici, ne zna kako je.
Ne dozvoljavam ja njima da biraju gde će ići, kad će ići, šta će jesti, nego pravim kompromis tamo gde je kompromis u redu. Mi još nikad nismo dozovolili divljanje u javnosti, povredjivanje nekog, da ide u skolu u kupacem, a vani -15. Mislim red se zna, ali neka deca, a među njima i moj sin, vole da ih tretiras kao da su odrasli, da uvazis njihovo mišljenje i njihove potrebe, ja ne vidim ništa pogresno u tome da ih tako i tretiras.

Za neke stavari deca od dve-tri pa I 5 godina ne mogu da odlucuju I nikad im ne dajem tu opciju. Vreme za rucak se zna. Moras da sendes za sto, ne moras da jedes.
Vreme za kupanje I spavanje se isto tako zna, ne moras da spavas ali moras da si u krevetu. Ako veceras sestra bira film koji ćemo gledati onda svi gledamo taj film. Ne odlucuju gde ćemo ići ni kad ćemo ići…
That’s life. Ni ja ne volim sto do 9 moram da sam na poslu, sto moram da vozim desnom stranom ulice, sto moram da slusam neke budale na poslu ceo dan, itd… Ne živimo kao nomadi već živimo u drustvu sa pravilima I zakonima. Sto ranije nauce da postuju to biće im lakse.

Stvari o kojima oni odlucuju su „age appropriate”. Znaci, dvogodisnjak može da izabere iz kog tanjira želi da ruca ili sa kojom kasikom da se sluzi. Od tri odela koje sam pripremila može jedno da izabere. Može da izabere da li će da ide do biblioteke sa mnom ili u trgovinu sa tatom, može da izabere koju pastu za zube želi da koristi veceras,itd…

Moj sin je kod kuce bio uzas kad god mu nije bilo nešto dozvoljeno. Jaukao je kao kozu da mu deres sa ledja. Sto puta smo morali nešto da mu ponovimo da bi uradio, ne znam kako smo se uzdrzali da ga ni jednom nismo izlemali koliko nam je dizao pritisak. Uvek je bio super kad negde odemo ali kod kuce je mislio da je on car. Uzas, izgubila sam 20 godina zivota zbog takvog ponasanja:-) Drago mi je sto smo sve to prevazisli!

Sledeći put joj napomeni pre nego sto uzme slagalice da mora da ih pokupi kad zavrsi sa igranjem. Posle nekoliko puta pitaj nju „šta moramo da uradimo kad zavrsimo sa igranjem?” Ako to ne uradi, zabrana igranaj sa slagalicama dok ne odluci da ih pokupi kad se igra.

Ipak mi moramo imati realna ocekivanja od tako malih bica. Moj vole da crtaju i dan danas. Svaki put kad traže svoju craft box, ja im kažem da ću im dati ako sve posklanjaju za sobom. Oni to i urade, ali je cinjenica, da ja to opet moram malo doterati posle njih, jer nikad ne zategnu sve kako treba, ne pokupe komadice sa poda, ne obrisu sve...nerealno je ocekivati da to urade perfektno kao ja.
Tako isto kada spremaju svoju sobu i zatezu krevete. Ja ih pohvalim, al opet moram malo zategnut za njima jer to ni nasta ne lici :))))

to kod njega pali, ali kod mog sina bi se to recimo pretvorilo u vracanje 120 puta, onda vrisku, onda bacanje stvari, i čitava ta njegova epizoda bi kulminirala tako da neko bude povredjen. Ili ja, ili da on dobije po dupetu, sto opet ne bi imalo nekog efekta jer ga ničemu nisam naucila. Recimo kod mog starijeg pali time out. On će plakati, kukati, ali otici, jer on nije odvažan da ispipava „okolinu.” Da vidi šta bi to moglo da se desi ako ne poslusa. Ovaj mladji, ma jok. Sto je moja kazna strozija, on će sve vise gurati nazad. raditi sve gore stvari dok ne dodjemo do vrhunca krize kada ili moram bukvalno da ga držim da se smiri, ili dobije po dupetu.
Zato kažem da je situacija kod nas malo specificnija. On kad ima te svoje...„ispade, epizode” tu nema rezonovanja i razgovora vise. Ako uspem nešto da mu objasnim dok još nije upao u taj „full blown crisis mode” još i imam sanse, ako je već epizoda krenula, tu nema rezonovanja, već samo gledam da se ne povredi, pustim da se istrese, posle mu nešto oduzmem. Dobije neku zabranu i to je to.
Naravno sve zavisi i od toga šta je uradio. Ako je hteo nešto, pa nije dobio, pa poceo da divlja, ako sam mu još jednom proturijecila, tu dolazi do pravog ispada, i nema vise rezona. Ako je napravio nešto impulsivno (prilično je impulsivan, ne razmisli o svom ponasanju pre nego sto nešto uradi) u takvim situacijama odmah shvati da je pogresio, i onda se s njim još može i razgovarat. Recimo dok je pre udarao decu oko sebe,ili baci stvari iz radoznalosti. Ti mu po licu vidis da se već pokajao, i onda i posledice i razgovor imaju svrhu. Ali ako se naljutio zbog nečega, pa već krenuo tantrum...zaboravi na rezon.

pepperann, evo mog saveta za tajm-out (adekvatno je i za decu od 2 godine):

Ako dete neće ostati u sobi gde si ga stavila u tajm out, potrebno ti je da na vratima sobe gde će dete ići u tajm-out imaš kuku, tako da ti vrata sa spoljne strane zakacis da dete ne može da izadje napolje a da vrata mogu da stoje otvorena desetak cm tako da može da vidi napolje ako želi. Potreban ti je I sat/tajmer na 4min. Isto tako ti je potrebna fraza, upozoravajuca reč, koju ćeš uvek koristit da skrenes detetu paznju na šta dolazi ako ne poslusa.

Kada dodje do situacije da dete zasluzuje time-out (moras unapred da odredis koje situacije I akcije zasluzuju tajm-out, ne možeš dete za svaku sitnicu slati u tajm-out) prekrstis ruke, stanes ispred deteta I kažeš tu upozoravajucu reč/recenicu, šta ja znam, npr: „Jovane, nisi poslusan”, ili „Jovane ići ćeš u tajm-out ako …” Čim to izgovoris I dalje gledaš u dete I u sebi brojis do sedam (da te dete ne cuje). Ako ne poslusa ili ne prestane da radi ono što ne treba da radi, uhvatis ga za ruku bez govora (ili ga prebacis preko ramena ako je kao moj I neće da hoda:-), odvedes ga u sobu, stavis kuku ako znaš da će pokusati da izadje, navijes tajmer na 4 minuta, detetu mirnim glasom kažeš da je u tajm-outu 4 minuta I da ćeš doći po njega kad tajmer odzvoni.
Dete će verovatno da lupa vratima, da vice, da place ali nemoj da brines, neće se povrediti I neće mu ništa biti. Nemoj da mu se obracas, skloni se negde gde ne može da te vidi I nastavi da radis to što si radila pre tajm-outa.
Tajmer stavi dalje da ne može da ga dohvati ali da može da ga vidi. To je jako bitno. Ovo će da ga nauci da može da kukulece do mile volje, da se baca po sobi, da place… ništa mu neće pomoći dok tajmer ne odzvoni. Kuka na vratima je bitna jer dete nije zakljucano u sobi I ne oseca se izolovano već može da otvori vrata desetak cm I da vidi tajmer. To će ga takođe oduvratiti od demoliranja sobe:-)

Kad cujes tajmer odes gore po njega I onda mu lepo mirnim glasom objasnis da to što je radio nije lepo i da sada može da izadje iz sobe. Za kaznu će izgubiti neku privilegiju (uvek privilegiju kao sto su igracke, knjige, tv, kompjuter, igrice… nikad hrana, odeca, I druge stvari koje su mu od osnovne potrebe). Kazna ne treba da bude velika ni ostra, bitno je samo da se kazna da I da se sprovede. Unapred I to odredi. Ja sam imala listu kazni koje su bile age appropriate. Dete će verovatno reci „nema veze, nisam ni mislio tim da se igram” I naći će već nešto drugo da uzme u ruke tek toliko da bi ti kontriralo. Tvoj odgovor je „ali da si kojim slučajem hteo tim da se igras ne bi mogao”.

Ako nastavi I dalje da se baca, vice, udara, ili radi to što ne treba da radi, krenes iz početka. Ruke prekrstis, upozoris, izbrojis do 7 u sebi I sprovedes tajm-out ako ne prestane u tih 7 sekundi. Bez vike I dreke, uvek smirenim glasom.

Posle nekoliko puta tvoje doslednosti (zavisi od temperamenta tvog deteta, mog smo na početku I 3-4 puta vracali nazad u tajm-out), čim prekrstis ruke, das upozorenje I pocnes u sebi da brojis dete će samo da skonta šta mu sledi I da prekine da radi to što ne treba da radi. Možda će da gundja I da prevrce ocima ali će postepeno nauciti da sa tobom/vama nema zezanja. A to je poenta. Nije on boss of you I takvo ponasanje se neće tolerisati.

Onda ćeš se jednom tako naći I u supermarketu gde će on hteti nešto sto neće moći da dobije I ti ćeš samo prekrstiti ruke I početi da brojis u sebi I on će prekinuti sa deranjem. Garantovano!
Moj sin nikad nije udarao, grizao ili pokusavao nekog da povredi ali je imao napade histerije za svaku sitnicu. Ned'o Bog da mu kažeš da nešto ne može, odmah u treskanje i bacanje. Isao je na TV hiljadu puta da ga pali/gasi i nije bilo sanse da ga oduvratis od toga! Posle vrlo kratkog vremena te metode on se sam zaustavljao još dok ne izbrojim do 3. Sad samo prekrstim ruke I on nekad gundja ali uradi to šta treba da uradi ili prekine da radi gluposti:-)

Ucis ga a) samokontroli i b) ti si sef.
Ok je da bude izfrustriran i besan i razocaran ali nije Ok da ne može da kontrolise ta osecanja. Kroz taj tajm-out on nauci da se nosi sa tim i sledeći put kad ga ponovo spopadne bes ili frustracija on će sam moći da kontrolise ta osecanja.
Isto tako, roditelji su „in charge” uvek, i to mora da se postuje. To ne znači da deca nemaju pravo glasa ili da ne odlucuju, daleko od toga, ali nisu centar sveta i pravila moraju da se postuju.

Izvinjavam se na duzini teksta:-)
Srećno!

Do koliko godina saljete decu u time out? Kada prestajete sa kaznjavanjem?

Mi smo kasno poceli sa tajm-outom negde oko 3.5 godine mislim i koristili smo ga prve dve nedelje često a kasnije možda jednom nedeljno pa jednom u dve nedelje i danas sa 4 godine nikad. Ima trenutaka kad mu treba da se „ohladi” i onda ili sam ode u njegovu sobu ili ga mi posaljemo da malo kulira.

Trebali smo početi sa tajm-outom dosta ranije, tamo već sa dve godine ali nismo znali bolje tada na zalost.

Ova moja je u sushtini bas dobro dete. Nikad nismo koristili nikakve metode, jer je ona jednostavno poslushna I bas dobra. Ima perioda, kad kao Zeljkina malecka, kmechi za svaku sitnicu I jedino tad me dovodi do ludila. Ja pustim da kmechi, to prođe I svi nastavimo po starom. Inache I moja mama uvek ima opravdanja za to ponasanje, kao, 'ma vidis da joj nešto fali'. Jednom je bila u pravu I od tada na svaki Janin kmek I moje nerviranje, konstatuje da detetu nešto fali.

Meni s' druge strane smeta sto je Jana uopste ne zna da se brani. Uzasno je druzeljubiva, obozava decu,komunikativna, vedra, ali kad s' vremena na vreme naleti na nekog baxuza, uopste ne zna da odreaguje, već se povlachi I trazi zastitu od mene. Primer, ona I neko se predivno igraju s' nechim. Dodje x dete srusi im sve I uzme igrachke. Drugo dete kreće da se buni da uzima igracke nazad, a Jana gleda u mene I kaže 'mama uzeo mi'. Skroz se povuche. Ja je uvek pustam da s decom izadje nna kraj, ali sa ofanzivnom decom, bas ne ume, a na takve će uu zivotu, na zalost, chesto naletati. Ja sam imala 'sreću' da sam rasla da najuzasnijom decom I najvecim agresorima na svetu, tako da sam od malena, nauchila da se branim, da budem glasna, da niposto ne dam na sebe, iako po prirodi nisam takva. Jednostavno sam skontala da tako mora, inache ubishe. Volela bih da I nju mogu nauchiti, ali ne znam kako. Do dushe ona ima dve I po godine, možda je rano za to, ali mene je ipak strah, jer se blizi skola, raznorazne aktivnosti. Ne bih volela da sutra ne zna da se odbrani. Skoro nam se desilo da smo u igraonici, I prolazi dete od tri godine dok se Jana igra s nekim. Ja sam sa strane I posmatram. Dete malo, tri godine možda. Prilazi joj, gleda je ravno u oci I dere se, ali onako zivotinjski 'stoooop looking at me, stop it, stop it, stop it'. E sad da je to neko drugo dete možda bi se sklonilo, gurnulo ga, izignorisalo. A Jana se ukopala u mestu, ni da se pomeri ni da bekne, ni da prestane da gleda. Uzas. Srce mi se 100 puta slomilo. Htela sam da odem do njegove majke I isto tako da joj se derem u lice (mala shala). Malo skretanje sa teme, alii eto. Ja imam frku tog tipa :)

Jednom kad shvate da si dosledna i da iza svake nepovoljne radnje stoji unaprijed najavljena posledica -to je to.

--------------------

Po meni je upravo ovo ključ svega za naše mališane bate/seke, svejedno.

Ja brojim do 3.

To brojanje do 3 se svodi na dva do tri puta brojanja do 2 uz stalno napominjanje o posledicama koje sledi. Ako i treći put krenem da brojim i na 2 ne odreaguje, sledi kazna/posledica, pa taman da se svet sruši. Kazna je ono što trenutno njoj odvlači pažnju odnosno čime se trenutno ,,bavi,, ili ako sam najavila neku šetnju, odlazak u veliku prodavnicu zajedno, odlazak kod drugara na popodnevno igranje...

Boga mi, ako dođemo do toga, a bilo je par puta i zapamtila je dobro, ja je stvarno ne povedem u šetnju, prodavnicu, ne odemo kod drugara... Duša me je moja bolela zbog toga ali sam morala da istrajem jer sam znala da će upaliti za ubuduće i da će sigurno zapamtiti. Ona ostane da plače ,,razočarana u život,, a ja odem bez nje. Ma da vam ne pričam koliko mi je teško bilo. Odem pa se prošetam par krugova oko zgrada pa se kao vratim iz kupovine, šetnje... ( ne odem uopšte) i ja kao došla kući :-(

Blaže posledice su gašenje TV-a, crtanog... ako dođem do 3, gasim, nema rasprave uopšte !!!

I zato sada, sa 3.5 godine više i nemamo nekih problema sa ponašanjem bilo gde da odemo. Sada radim sa njom na dogovaranju i da se dogovor poštuje i dobro nam ode.

Jedini i valjda večni problem je ne jedenje i oko toga ćemo se ucenjivati i brojati do 3 čini mi se do fakulteta ali izdržljiva sam ja :-)))

Ja imam cerku od 27 meseci i s njom sam pocela primenjivati time-out metodu od nekih njenih 16 meseci. U stvari, prvi put kad sam to primenila bilo je kad se rodio mali brat a ona pocela da ga onako malog udara. Shvatila sam ja da je kod nje doslo do ljubomore i velike promene, ali nisam smela dozvoliti da nauci da može udarati svog malog brata. Prvo sam naravno objašnjavala ali kako to nije urodilo plodom, onda je bilo time-out. E sad, prvo sam je stavljala na kauc da tamo neko vreme sedi, ali to nije bas funkcionisalo jer ona s kauca sve vidi pa joj još bude zanimljivo. Onda sam odlucila da time out bude tako da mora da se okrene prema zidu i da gleda u zid. To je bolje funkcionisalo i ona je imala osecaj da je stvarno kaznjenja. Što se tiče silazenja s kauca, naucila je da mora pitati pre nego sto sidje. To je naucila tako što je par puta krenula pa sam je ja svaki put vracala a kao kazna na kaznu - morala je još isto toliko dugo da ostane u time-out, okrenuta prema zidu. Kad je to ukapirala vise nije sama odlazila nego sad prvo pita 'mama jel' mogu da sidjem s kreveta'. E sad, sva su deca razlicita, za neku decu time out bolje funkcionise a za neku losije. Ja svakako mislim da dve godine nije rano da se pocnu uvoditi neke mere discipline, čak naprotiv to su godine kad deca uce limite, s tim sto isto tako mislim da uvek treba početi na lep način, dakle s nekim strpljivim objašnjavanjem dati sansu detetu da shvati, pa tek ako to ne funkcionise početi s primenom drugih metoda. Što se tiče bacanja igracaka, knjiga i tome slično ja za takve stvari ne saljem u time-out. Moja je filozofija da na taj način neće mnogo nauciti. Ono sto ja radim (odnosno sto sam radila, jer do sada je već naucila da to ne radi) kad je znala baciti igracku, knjigu, casu s vodom i tome slično - naprosto je nateram da to pokupi. Prvo naravno nije htela, pa je bilo momenata kad vristi i baca se po podu i neće da pokupi to što je bacila. Ja sam sve to ignorisala - kao da je i nema. E onda se smiri pa hoće da se igra, ja je opet vratim nazad do igracaka koje je recimo bacila i ponovo joj kažem da nema igre, nema ničega, dok ne pokupi ono sto je namerno bacila. I tako par puta smo prolazile kroz taj proces sve dok ona za sobom ne pokupi nered koji je napravila. E tek onda može nastaviti s igrom. Sad već zna da od tog 'besa' i bacanja nema ništa pa to vise ni ne pokusava. A što se tiče kljuceva od auta i sličnih stvari koje deca ne bi smela da diraju, to je odgovornost roditelja da od deteta takve stvari skloni. U suprotnom, naprosto navodi dete da učini ono što se ne sme, a deca 'ko deca - zabranjeno voce uvek je najsladje. Moja cerka je jedno vreme imala ideju da kad god zgrabi olovku crta gde god stigne. Ja sam onda sklonila sve olovke, nju naucila da se crta samo za stolom, na papiru i od tada nema saranja po kuci. Ako bi i dosla na tu ideju morala bi od mene da trazi bojice, znaci ni ne dovodim sebe i nju u situaciju da pri ruci ima nešto za šta nije dovoljno odgovorna. Kad joj dam bojice. postavim je za sto, dam joj papir i ona je tako naucila da je to mesto za saranje. U svakom slučaju, sem klasicnog time out koje svakako ima svoje mesto u disciplini deteta, postoje i razni drugi nacini da deca nauce neki red, sve zavisi od situacije. S nekom decom ide lakse, s nekom teze, ali uvek se može uspeti samo ako je roditelj dosledan.