Дискусије : Труднице и мамице

Коментар
Ah ta komunikacija!
JednaTanja
15. септембар 2012. у 16.44
Mamice u inostranstvu, interesuje me da koliko često razgovarate sa roditeljima, braćom, sestrama u Srbiji? Koliko često oni vas kontaktiraju?

Mamice u Srbiji, interesuje me koliko vi očekujete da budete kontaktirani od strane vaših majki, očeva, braće ili sestara u Srbiji ili napolju?

Ja imam problem da već godinama uvek ja zovem iz Nemačke, znači svaki treći, četvrti dan (znam da je njima skupo, pa mi nije teško), međutim uvek ja pošaljem SMS da li su slobodni za Skajp, čestitke za rođendane i emejlove mi roditelji već odavno ne šalju (mama se žali da joj ne odgovara tastatura, donela sam novu, stoji pod stolom). Ako slučajno ne zovem, prođu bogami 2-3 nedelje, niko ništa ne pita. Mama je u penziji ali drži privatne časove tako da dođe u posetu samo za zimski raspust, ja idem tamo leti. Kad sam sela i analizirala svoju situaciju, meni bukvalno od pre 7 godina kad mi se prvi sin rodio niko nije pričuvao dete ni 24 sata u komadu. Da li je problem što su stari, ili se desilo ono „daleko od očiju, daleko od srca”, ili su moja očekivanja nerealna?

Ja potpuno razumem da oni koji su u Srbiji, u svom malom gradu, okruženju, sa svojim prijateljima, koji brbljaju na svom maternjem jeziku ceo bogovetni dan, nemaju toliku potrebu za komunikacijom sa tamo nekima u dalekom svetu, no ipak imam osećaj da se zbog ovog nedostatka komunikacije sve više udaljavamo i ta me misao užasava baš zbog toga što želim da moji dečaci znaju svoju rodbinu i svoje korene. Mislim, iskreno, malo sam se i umorila od jednostrane komunikacije.

Vi koji ste u Srbiji, ako imate nekog dragog u inostranstvu, pozovite ih makar jednom godišnje na 30 sek, i pitajte „Kako si?”, verujte da nećete bankrotirati a toj osobi će puno značiti. Toliko i svako dobro.
Milica83
(raspevana)
15. септембар 2012. у 16.52
Moja drugarica, jedinica koja je već sedmu godinu „gore” jako često se cuje sa svojima, skajp svaki dan telefonski isto često takođe i sa mnom. Njena mama sav svoj odmor oko 5-6 nedelja iskoristi da ode tamo 3x godisnje. kada drugarica dodje sa cerkicom ovde baka i deka je cuvaju ispunjavaju joj zelje, bas sve jedva smo nas dve zajedno sa decom otisle na bazen par dana ne da baba da se odvoje njih dve. Mala je ostala jedno tri nedelje ovde sa bakom i dekom pa su je posle odveli, krenula je u prvi razred pa je i baka bila tu da se nadje. Njihov odnos je super kao da ne žive 2000km jedna od druge.
JednaTanja
15. септембар 2012. у 17.12
Lepo je čuti ovakvu priču i iskustvo, hvala Milice! Pretpostavljam da su roditelji tvoje drugarice mlađi?
Milica83
(raspevana)
15. септембар 2012. у 17.20
Pa mama joj je 58 godiste a tata stariji par godina.
JednaTanja
15. септембар 2012. у 17.29
Pa da ipak su mnogo mlađi, moja majka je ´41.
ciba
(brrrrr)
15. септембар 2012. у 19.03
ne verujem da je starost faktor već ko je kakva osoba. ja sam se često čula sa mojom mamom i ona bi zvala kad mene nema da se javim. neke osobe kao recimo moj otac nisu tako vezane i nazalost nema sanse da sa njim ostavim dete (jednostavno ne zna i ne želi da se bakce sa njim). verovatno i sama znaš u dubini duse od koga možeš koliko možeš da ocekujes. nisu ni sve roditeljske ljubavi iste a i tu ljubav sto imaju ispoljavaju na razlicite nacine. daljina nema nikakve veze sa tim.
JednaTanja
15. септембар 2012. у 19.40
Ciba, u pravu si skroz, zavisi i od toga ko je kakva osoba. Mada je meni potpuno, iz moje sadašnje perspektive neshvatljivo kako neko ko je iskusio roditeljstvo ne želi da pričuva svoje unuče?
efferalgan
(volim kokoske)
16. септембар 2012. у 05.52
jednatanja,

živim već 8 godina odvojeno od roditelja. Oni i ja smo nebo i zemlja. Drugacija razmiskjanja, drugaciji stavovi, drugacija gledanja...kao stranci, kao da nikad pod isyim krovom bili nismo. Sve to ima uticaj sredina u kojoj se nalazimo, godine moje i njihove, otudjenosy, daljina...

Mene majka zovne Nedeljno 2-3 puta a vikendom smo na skajp...vidimo se uzivo jednom godisnje i to 10 danz, i pravo da ti kažem ne prepoznajem je. Sve sto je njoj nekad bilo dio zivota i dio svakodnevnice, sada se iscudjava, zapanjuje a mene to uzasno nervira. jebo ga šta taj zapad uradi od covjeka. Ponekad je ne prepoznajem uopste, a pravo da ti kažem kad mi teško bude, nazovem prvo svekrvu pa joj se izjadam...a mamu i ne opterecujem, jer kao da se plasim da me neće nimrazumjeti.
idea
16. септембар 2012. у 06.21
Dok je mama bila ziva(umrla je pre 4,5godine),redovno smo imali kontakt.Telefonirali smo 1-2 puta nedeljno,često jena drugoj slale SMS.Ako joj se slučajno par dana ne javim,zove ili piše sms da proveri što se ne javljam.
Sa tatom je sad potpuno druga prica,uzas. Mislim da bi bio u stanju mesecima da se ne javi. Ja ga nazovem svake ili svake druge nedelje,
ponekad i preko sms. Nekako je tup za emocije,šta da kažem kad me nije pozvao ni da mi čestita rođenje sina. Kad sam izasla iz bolnice ja sam njega nazvala,svet mi se srusio pa nije se setio ni da pita kako si,kako je beba. Ove godine se nije setio da mi čestita rođendan,nego je dan posle otisao kod strica i strine na rucak pa mu je strina rekla da mi je bio rođendan.
Meni je jako teško zbog te udaljenosti među nama,ali se trudim da se ne nerviram previse. nekad me uhvati tuga pasam u stanju da placem satima,a svesna sam da ne mogu ništa da učinim.
JednaTanja
16. септембар 2012. у 06.28
Idea, ako ti nešto pomaže onda saznanje da nisi jedina sa ovakvim iskustvom. Žao mi je zbog tvoje majke, vidi se da ste imale lep odnos.
JednaTanja
16. септембар 2012. у 06.33
Effi, nisam te baš razumela, tvoji roditelji su na Zapadu, i iako te zovu dva-tri puta nedeljno ti ih ne prepoznaješ i nerviraju te njihovi stavovi?
tamara
16. септембар 2012. у 08.42
moji žive u komsiluku mada od kad su u penziji vise su u srbiji.vratili bi se dole ali tata neće od mene da ide(ja jedinica).
sa caletom sam u super odnosima,bas je deko za poželeti.a mama otkad je otisla u penziju postala je nemoguća,sto effi kaže:„ne prepoznajem je”.ona neće nazvati da pita treba li decu pricuvati,samo se nešto zali,svadja sa caletom,uzas.ponekad jedva cekam da ona ode sama u srbiju,prvo sto mi je zao caleta a drugo sto pored troje dece nemam energije za nju.cale seta cuku i svako vece navrati da poljubi decu za laku noc a,ona navrati jednom u 10 dana.
majkakg
(mama)
16. септембар 2012. у 09.16
Ja sam bliska i sa majkom i sa ocem, ali moja majka zove samo kad je nešto hitno i urgentno, dok moj otac zove - kad god se ja ne javim, a on je mislio da sam već trebala. No, ja sam sa roditeljima uvek imala jako blizak odnos, pa i ja ne mogu da ih ne čujem na dnevnoj bazi, nekad i više puta.
Brata koji živi u inostranstvu cimam na skajp kad god je ulogovan, a cima i on mene, tako da to ne merim. Roditelje isključivo zove on - oni nikad, ne koriste računare (i moji su stariji), a razgovori su otrov skupi. Iskreno, ja mislim da je i po bontonu da zove onaj ko je otišao, i ko ima više obaveza, pa zove kad je slobodan. Rezon moje majke je da neće nikoga da uznemirava, i da zove u vreme kad joj zet ili unuke odmaraju, te da je njoj logično da se mi javimo kad smo slobodni. (Moja majka i nije neki telefonski tip, ona je za akciju, nije za prazne priče, i ne voli da razglaba o bilo čemu.)
Inače, ljubav nikada nisam merila tante za mante: ja tebe ovoliko, ti mene onoliko... jednostavno, kad se meri broj poziva, to znači da neke druge stvari ne štimaju, i da se onaj ko meri oseća zapostavljeno, nedovoljno voljeno... sa roditeljima, ako to ne može da se iskomunicira, nije dobro...
TweetyMR
16. септембар 2012. у 10.01
Ja živim u Kanadi već 6 godina...moje zovem non-stop. Dok mi je mama bila ziva (umrla je pre 11 meseci ) zvala sam je svaki bozi dan...sad mi zao sto je nisam zvala 5 puta na dan.
Zovem ja i sada brata ali ne bas svaki dan ..možda 1-2 put nedeljno...ili se čujemo preko skajpa ili sms-om.
Sa drugaricama se čujem kad ja nazove...oni jedva sastavljaju kraj sa krajem a ne da me zovu...ali jedino se jedna seti da mi posalje sms i da me pita kako su mi klinci.
Sa ostalom rodbinom se ne čujem jer sam prestala d aih zovem...imam i ja telefon pa možeš poslati sms,imam skajp imam fejs pa možeš nekada i tako da se javis...cisto da vidim da se i mene neko setio...nisam se čula sa njima od kad mi je mama umrla i nema sanse da ću da ih nazovem..jer ni mene niko tada nije pitao kako mi je.
JednaTanja
16. септембар 2012. у 10.31
„Iskreno, ja mislim da je i po bontonu da zove onaj ko je otišao, i ko ima više obaveza, pa zove kad je slobodan.”

MajkaKg, hvala na odgovoru, ali iskreno, ja se sa ovim gore ne slažem, zato što se bazira na pretpostavci (koja nije tačna) da oni u inostranstvu imaju više obaveza, stoga da trebaju oni da zovu kad su slobodni, što mi zvuči pomalo kao izgovor. Vi ste se lepo snašli u vezi komunikacije, super da se čuješ sa bratom često preko Skajpa. U vezi „merenja”, ne radi se o cepidlačenju, ja tebe zovem 3 puta, a ti mene jedanput, radi se o principu, ja bukvalno svaki put iniciram komunikaciju, 2-3 puta nedeljno, već godinama...čovek se onda zapita, da ne zovem, da li bi im nedostajalo? I mislim da odgovor, na žalost, znam, ali ja već 20 godina živim napolju, tako da shvatam da je otuđivanje realnost.
majkakg
(mama)
16. септембар 2012. у 14.22
Znaš kako, ja sam pričala na osnovu odnosa u svojoj porodici.
A tebi preporučujem da jednom stisneš petlju, i ne zoveš neko vreme. Jedino tako ćeš videti kad će mama da se seti, pa joj to i reci - opet, ja bih svojoj rekla. Kao što svakom ko me pita:„Što se ne javljaš?” Odgovorim:„A što se ti ne javljaš?” Uglavnom onaj ko pitanje postavlja očekuje pravdanje, a odgovornost je obostrana.
Librarian
16. септембар 2012. у 16.11
Ja sam u Kanadi i svoje zovem svaki dan sa izuzetcima ali onda staroj kažem da je sutra neću zvati jer idem kod doktora ili nešto slično.

Ako slučajno prodju 2 dana a ja je ne nazovem zove ona da vidi što se ne javljam. Za rođendan uvijek salju čestitke.

Kada odem 'kuci' onda kao da sam u hotelu sve je spremno, čak me stara i pita šta želim da jedem. :)) Doduse meni to nije bitno nego samo da zajedno provodimo vrijeme. Tata je dolazio 2 puta po 6 mjeseci da mi cuva sina i radio bukvlano sve sto je trebalo (menjao pelene, hranio, vodio u setnju/park, prao guzu kad se ukaki, itd.).
Stara nije jer je brat isao 'kuci' preko ljeta.

Moji su stariji i kompijuter im je suvise komplikovana igracka tako da se zadovoljavamo razgovorom preko telefona.

blondinka
(ekspert za sve)
16. септембар 2012. у 17.17
Moja majka živi ceo zivot kraj mene a ja se sa njom čujem bar dva puta dnevno. Uglavnom ja zovem ali ako ne nazovem do pet podne, nastaje panika, i ona ili tata odmah mene zovu. Jako su vezani za mene i ja za njih, za moju decu. Naravno, ovo se ne može uporediti sa pozivima iz inostranstva ali sam samo htela nešto da ti kažem - kada roditelja jednom više ne bude, samo ćemo zaliti sto ih čuli milion puta dnevno, sto im nismo rekli nešto, sto nismo vise brinuli, bar tako ja mislim.

Ja i svoju bivšu svekrvu zovem jednom nedeljno da proverim da li je ziva i zdrava, takođe živi u drugoj državi i uvek ja zovem ali prosto to smatram postovanjem, moralnom obavezom. Ujedno i osecam da treba da je zovem. Do koga mi je stalo, ne merim brojem poziva.

Ja uvek razmišljam da je zivot previse kratak da bi merili osecanja, ne samo prema roditeljima nego prema bilo kome. Svaku emociju koju propustimo, cinimo grešku.

Ako ti ne predstavlja finansijski problem da ih zoves, zovi ih kad god možeš. Ljudi kad ostare osecaju se kao visak na svetu, uglavnom, mere dane drugim merilima i strahuju cudne strahove, ne treba biti hladan na ono sto i nas ceka.

Još jednom - mislim da kada covek da sebe,emotivno, ne može da izgubi, pa makar ništa ne dobio zauzvrat.
sharlota
(bez zanimanja)
16. септембар 2012. у 20.32
ja se sa mamom i tatom čujem skoro svaki dan sto telefonom sto skypom.

moja mama ima jako puno mana, ali ja je volim jako i sa svim tim manama- šta je tu je
ponekad me iznevira posvadjamo se,ali je nekkao mi se njoj najlakse izjadati.

efferalgan
(volim kokoske)
17. септембар 2012. у 03.07
Tanja ne prepoznajem je kad se ono vidimo jednom godisnje na 10 dana i kad smo 24h zajedno. Tada osjetim veliku razliku i otudjenost, ali potiskujem to u sebi i pravim se da ništa ne primjecujem.
A što se tiče telefonskih razgovora, nema tu mnogo price, 10 minuta, kako smo, kako djeca, šta ima novo i to je to.

Valjda je to sastavni dio zivota, vjeruj mi da se ne opterecujem niti imam kad. Njih sad stizu godine, samo o penziji pricaju, uvijek pokusavaju da savjetuju nas i da se prave mudriji i pametniji, a ovo sto sam ja prošla za svojih 8 godina, pocev od promjene država, sistema, drustava nije on prosao za 30 godina... Ali uvijek je tu da se pravi pametan (sad govorim o tati)

resistance
(xxxxoooxxo)
17. септембар 2012. у 03.33
Jedna Tanja, ja živim u istoj zemlji ali 50 km udaljeno od oca, majka mi je umrla a sestra s porodicom živi s ocem. Moram ti reći da sam ovih dana razmišljala o tome, bio mi je tata u poseti. On vrlo retko zove, uglavnom se čujem sa sestrom bar jednom nedeljno ili mejlom skoro svaki dan na poslu. Otudjenost prema meni i mom detetu se oseca u odnosu na decu moje sestre al ja kapiram da je to normalno jer je s njima 24 sata dnevno a moje dete mnogo manje. Uglavnom ja odlazim kod njih da se deca druže da bi se voleli i postovali ali ni to ne gledam vise kao problem, jer je meni „lakse” i jer ja insistiram na tome. Pokusavam da se ubedim da ta privrzenost jednome od dece ne mora da znaci i manje ljubavi prema drugome.
Dok je mama bila ziva nismo imali porodice ja i sestra al mislim da ne bi bilo isto, mada ne znam, sve zavisi od coveka.
efferalgan
(volim kokoske)
17. септембар 2012. у 05.52
Resistance i kod mene je slična situacija. Moji roditelji žive u istom gradu sa mojim bratom i snahom i njihovo dvoje djece. Svaki vikend djeca provode kod bake i deke, dok moja djeca provedu 7 do 10 dana sa njima u čitavoj godini. Za to vrijeme se iz nova upoznaju, navikvaju jedni na druge, djeca moju mamu greškom zovu imenom druge bake, ili vaspitacicom...ma haos. Taman dok se naviknu na njih oni odu! Tako svaki put...ali ono sto mene najviše boli jeste da svo to vrijeme moja mama ne prestaje da prica o bratovoj djeci. Umjesto da malo iskljuci mozak i preorjentise se na moju djecu ona samo prica o drugim unucima. Ja isto kao i ti pokusavam sebe da ubijedim da to ne znači da moju djecu manje voli, nego ih jednostavno manje poznaje.

Ebi ga, zivot je surov :-)
sharlota
(bez zanimanja)
17. септембар 2012. у 08.55
:(
vremenska i prostoran udaljenost su surova stvar

effi, roditelji osjecaju iskonsku potrebu da zasitite i pomognu potmstvu, pa ako nicim drugim a onda savjetom.

doduse njihovi savjeti su nekada suvisni i beskorisni,jer sticajem okolnosti masa nas je masu toga iskusila na sopstvenoj kozi donosivsi pri tom neke vrlo važne zivotne odluke.

pišem ovo apropos tatinih savjeta, takva je moja mama,i ona se navije sa savjetima,a uz to ima blagu hronicnu anxiety i povremene panic attace- sam ocovjeku sveze suhu za vrat
ali takvi su
mislim da bi bio crnjak kada b i prestali i da savjetuju,to bi znacilo da su nas zaboravili- naravno to se nikada neće desiti

bs me rastuzio tvoj i resistnce zadnji post:(
sharlota
(bez zanimanja)
17. септембар 2012. у 08.58
da, moj stari nekada prica u sueprlaitvu o nekim poznanicima ili mojim rodjacima kako su se ostvarioli profesionalno napr i kako su postigli ovo ili ono,a meni bude krivo sto nikada recimo ne potapse mene po ramenu
poslije skontam ,da, ma koliko surovo zvucalo,ja nisam dio njihove svakodnevice, nije da me ne voli i ne misli na mene,već me eto nekako „smetne” s uma
vjerovatno o meni i seki prica nekome drugom' :))
PustaZelja
(i posle mene - ja)
17. септембар 2012. у 09.59
Ovo je bas skakljiva tema. Ja sam ranije bila inicijator svih poziva i sve sam redovno zvala, nije mi bilo ni teško. Od familije u Srbiji i Bosni nisam nikad ocekivala da me zovu jer je meni bilo jeftinije iz Kanade. Isto tako i sa familijom iz Evrope. Nisam nikad gledala na to ko je koga zadnji zvao, koliko puta, itd.

Ali vremenom, covjek uoci neke stvari. Recimo, rodica iz Srbije je mogla da me nazove na tel kad je tražila pozajmicu, a nije mogla kad mi se rodila cerka. I to su neke stvari preko kojih ne prelazim. Tako da što se rodbine u Srbiji tiče, nikog više ne zovem na tel osim babe a koja od svih njih je i najbolesnija i najstarija i najsiromasnija i opet eto ponekad nazove.

Rodjacima od pokojnog ujaka posaljem email ili sms, a i oni meni takodjer. Sa mamom, koja živi u u gradicu nedaleko od mene, se svakodnevno čujem, uglavnom sms, a često i telefonom. Takodjer i vidimo se skoro svake sedmice. Sa ocem se rijedje čujem na tel, vise na sms i mail. Nemam sa ocem bas prisan odnos. Imam postovanje prema njemu, ali on je nekako emotivno „tup” i nikada nije znao da pokaze emocije prema porodici, tako da je to doprinijelo toj nekoj emotivnoj udaljenosti među nama.

Sa familijom sa oceve strane ne komuniciram. Jedino se ponekad sms-om ili mail-om čujem sa jednom rodicom, a i to opet na moju inicijativu. Ali dobro, onda bar odgovori. Rodjaci od strica su prestali da odgovaraju na poruke, tako da ih vise i ne kontaktiram.

Od svih ovih familijarnih prekida u komunikaciji, jedino mi je donekle zao sto je sa tatom odnos usiljen i nekako nije prirodan. Za ove sve ostale me zabole q.
Lina
(registrovani clan)
17. септембар 2012. у 12.07
To je daleko od ociju ,daleko od srca ! Nazalost.Ja sam to shvatila nedavno ,defitivno !Zao mi je ali izgleda da je to neki prirodni zakon :(
Ja ne bih pokusavala da ih ne zovem da bih videla šta će biti.Samo ćeš se razocarati .

Samo najblizi žele i iscekuju da se čujemo,dakle svekrva i moja tetka sa kojom sam odrasla.Ostali vise ni čestitku ne salju.Sa sestrom od ujaka gajim prepisku e mailom bas redovno,sa prijteljicama sam pokusavala ali je to njima naporno i nezgodno,pa sam odustala.
Tako da se broj ljudi sa kojima sam u kontaktu sve vise suzava,volela bih da mogu kao moj muž da samo slegnem ramenima i kažem pa šta,ali ja ipak zalim zbog toga.I ne znam ni vredi li forsirati i slati decu tamo da bi održavali tu neku bliskost.Da ,kod svekrve,ali koliko su ujakovi(sa kojima sam ja odrasla) zaista zainteresovani za njih da ih ugoste na par dana i koliko zajednickog imaju sa tom njihovom decom kad su se videli par puta u zivotu!Pa ni na Fejsu ne komuniciraju.
majkakg
(mama)
17. септембар 2012. у 14.44
Mislim da se ovde meša komunikacija sa najbližima, što su jedino roditelji i rođena braća i sestre, kao i bake i deke, i komunikacija sa ostalim ljudima iz familije, škole, komšiluka... koja se vremenom menja. Ni ja se ovde ne družim sa drugaricama iz osnovne i srednje škole - promenila su nam se interesovanja, životne okolnosti, prijateljstvo nije izdržalo test vremena. Imam samo par prijateljica sa kojima sam bliska decenijama, one su mi i kume, pa imamo stalnu komunikaciju.
Ostale sretnem, popijem nekad kafu, ali nemam potrebu da se sa njima redovno čujem, ni vidim, iako je to, realno, moguće. Od rodbine postoji par njih sa kojima sam bliska, sa ostalima se viđam na sahranama, rođenjima i svadbama. Rodbina nam je data, nju ne biramo, a kad bi birali, nisam sigurna da bismo baš takvu izabrali. Poštujem ih, ali ne smatram da imaju prema meni bilo kakvu obavezu, niti ja prema njima.
Razumem da kad se ode iz zemlje mlad, u drugu, da se svoja stara i zemlja i ljudi idealizuju, i da se očekuje da će sve biti kako je bilo i pre odlaska. A nije - ljudi se, srećom, menjaju. Neki na bolje, neki na gore, kao što se i ja menjam, i stičem i nova poznanstva i nova prijateljstva...
out_of_control
(desno pomoćno smetalo)
17. септембар 2012. у 17.32
Moji su u Au samo u drugom gradu, tako da se vidimo često i često se čujemo. Ne svaki dan, imaju oni svoje zivote, a i ja svoj koji je zahtjevan s troje djece.
Ali čujemo se kad stignemo, moram priznati da mama vise zove i salje SMS nego ja. ;) Tata i brat, što se njih tiče, moglo bi proći1000 godina da ne zovnu ni da se ne jave.
Moja baba je u HR, ali ne mogu vise da je zovem, nismo se dugo vidjele, nije vidjela praunuku i čim nas cuje na tel rasplace se i onda rasplace se i ona i onda taj razgovor vise nema smisla. :( Vidimo se nekad kod rodjaka preko Skype i to mi nekako lakse padne.
Muzevih vise nema, umrli su, ostali su samo braca i sestre tamo u našim krajevima, koji se nekad vise javljaju samo kad mi trebamo znati za njihove probleme nego oni za naše. Uglavnom ti problemi imaju veze s parama. A kad nam treba čestitati pokoji praznik, djeci rođendane ili cisto da se neko javi da pita kako smo ovdje Bogu iza nogu, ne javlja se niko.
Ja sam prestala slati čestitke, čestitati bilo šta, ima već par godina. Prošle godine apsolutno ni jednu nisam poslala za NG i Bozic. A znala sam slati po 20-30, a dobiti nazad jednu ili dvije.
tamara
18. септембар 2012. у 01.00
vidim svugde isto,rodbina se sete kad im treba novac a,kad se deca rode ništa.takvim se ja ne javljam vise,jednom,možda i nisu mogli ali 3 puta e,za to nema opravdanja.
ninocka
18. септембар 2012. у 12.03
Cesto se čujem sa mojima i sa bratom (svi žive u Srbiji), ako ne svaki dan preko skypa, onda makar svaki drugi. Od kada i oni koriste skype, više ne saljemo poruke, niti zovemo telefonom.
Zahvaljujuci skypu, moja deca ne osecaju nikakvu vremensku ili geografsku barijeru kada su moji u pitanju. Vide ih posle godinu dana, a kao da su ih videli juče.
Osim sa mojima, često se čujem sa dve drugarice (skype ili telefon) i kumovima koji su mi bliski. Ostalu rodbinu zovem telefonom (nemaju skype), s' vremena na vreme, ne cekam da oni mene nazovu. Čak ako se i desi da oni mene okrenu, odmah im kažem da spuste slusalicu, da ću ja njih okrenuti. Skromno žive i nema smisla da oni zovu.

sharlota
(bez zanimanja)
18. септембар 2012. у 15.20
nama niko ništa niti je tražio niti trazi.
kome nađemoza shodno(vidimo da bi mu pomoć bila potrebna)diskretno tutnemo odredjenu svotu u djep,na rastanku.

kada smo bili dole sa djetetom svako ga je obasipao pokloncicima, čak je dobijao i tadiconalni novcani poklon.

ko je htio da čestita čestitao je kada je to trebalo, uglavnom su to osobe koje su uvijek vodile racuna o tome i koje su na ovaj ili onaj način pokazivale iskrenu ljubav i prvrzenost.

ja se puno ne opterecujem i ne zamjeram svojoj rodbini sto im zivot ne stane kada se ja dole pojavim sa vremena na vrijeme.
koga vdim vidim, ispricamo se i izljubimo, i onako, bez laganja, sve sto možemo jedni drugima reci stane u nekih sat ipo.

ja jednsotavno nisam dio te svakodnevnice.

mene to ne potresa ,jer je odlazak na kraju krajeva bio moj izbor,kao i odluka da ostanem gdje sam.

lijepo je svakoga vidjeti, vjerujem da su neke veze neraskidive, recimo sa rodjacima sa kojima sam odrastala,ali je ipak cinjenica da ja dole više ne pripadam i da i nemamo bas puno zajednickih tema i da su naše zajednicke uspomene starijeg datuma.

sve je to zivot.

MAKPO
(косингас)
20. септембар 2012. у 06.50
Nazalost vecina poziva iz Srbije su losi pozivi tj. tuzne vesti.

Ne zovem nikoga od rodbine, niti ocekujem da me zovu.

U kontaktu sam sa kumom i još jednim prijateljem.

Nisam vam ja neki telefondzija ;o)

Pozdrav
Tri_boje_plavo
21. септембар 2012. у 06.22
Secam se jedne godine, jedan clan sire familije se nasao uvredjen na kub jer ga nisam lično pozvala da mu saopštim da se vracam na ovo ostrvo tog jutra kada sam kretala ka Surcinu. Ostak familije me je takođe grdio zbog mog kako su ga okarakterisali, neumesnog postupka tj nisam ni sletela, pljustali su pozivi na moj ostrvski broj.

Tada sam lepo presekla jednom za svagda jasno i glasno objasnivsi da su pobrkali loncice tj da su verovatno oni hteli njega da grde jer me nije nazvao da mi pozeli srećan put. Prema tome - dabome.

Uopste ne mislim da nalog lepog ponasanja nalaze da oni koji su otisli treba da su konstantno na prvom potezu. Ako je odnos između ljudi istinski srdacan, brizan i topao, mora da ima dvosmeran tok.
Da ne pominjemo da uvek postoji način ako postoji valja. Kada bi pojedini na primer batalili duvan na samo nekoliko meseci, imali bi dovoljno novaca da vas/nas zovu bar na minut dva, što se kaže po narodski, da nam cuju glasove (umilne). Prema tome - dabome.

P.S. U skladu sa temom - koliko ste puta poslale/poslali ranzorazne poklone (rođendani, Bozici, Uskrsi,useljenja/iseljenja, najlpese zelje za brzo ozdravljenje, drz ne daj varijante...) a da pritom nikada niste dobile/i niti jednu jedinu razglednicu od milih vam i dragih iz rodne grude a tolike godine prodjose?
Reklo bi se kao da postanske usluge ne postoje u majcici Srbiji.

U svakom slučaju, ja već godinama praktikujem princip svakome po zaslugama i mirna Backa-ravan Srem varijanta.
bobule
22. септембар 2012. у 14.03
Evo i ja da kažem.Prakticno ni sa kim nisam u kontaktu.Kada zovem moju majku i brata preko skypa,samo ja pricam.Sa rodbinom i prijateljima nemam nikakav kontakt osim kad dolazim te donesem svakom po nešto.Mislim da moji najblizi ne razumeju moj izbor.Takođe je možda vreme da se potpuno okrenem svakodnevnici ovde,a ne tamo
devojcurak
(student)
23. септембар 2012. у 07.39
Ja sa mojima ovde ne nalazim zajednicki jezik, mislim na Srbiju. Ko zna...možda bi svima bilo bolje da „odem tamo negde”, pa da me se užele...ko će ga znati.
Da definitivno, odnosi i relacije, deca-roditelji, roditelji-deca mogu da budu toliko divni, a bogami i toliko tuzni. Nema pravila. Sve je to stvar osobe/coveka.
Mada ima i lepo recenog...vesti is Srbije su uvek tuzne, u 90% slučajeva je bas tako. I da ona druga strana iz Srbije, kad se cuje sa drugom stranom „svet”„...kako mumije, samo cute, kukaju...(ali s razlogom) i tako...”
lula
27. септембар 2012. у 23.28
evo da i ja dodam koju, pa idem spavati. sve je tačno sto ste rekli, niko se ne seti da se javi, jer svi misle da je meni preko eto bas sve potaman, a njima nije nikako. mama me se jedina seti, i to sad nešto cesce od kad sam se udala i dobila dete, brat nikad.
vremenom me je to veoma bolelo, sada imam svoju malu porodicu i trudim se da se mnogo ne smaram s time.
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?

Life Press

.