Uh, nemaš ti ovde samo jedno pitanje i problem, već više njih.
Ono što te sad naviše brine - vrtić (škola, obdanište...) je nešto što će se srediti vremenom. Neka deca nikada ne prihvate poptuno vrtić, ali nauče da sa tim žive, prestanu da plaču i negoduju. Neka imaju burno uklapanje, ali posle se prilagode, i sve bude ok. Ne znam baš ni za jedan slučaj da je ovakvo stanje trajalo trajno.

No, ponašanje deteta ne treba posmatrati izolovano, kao jedinku. Probaj da se setiš kako je tebi bilo prvih dana na novom poslu - koliko je teško ući u nov kolektiv, uklopiti se, prihvatiti nova pravila i norme, nove autoritete - jednostavno, deca, za razliku od odraslih, samo javno pokazuju osećanja. Gledajući tako, detetu je kod kuće potrebna podrška, mir, poznate stvari, bez previše uzbuđenja. Naporno je provesti 8 sati u kolektivu, deca uobičajeno imaju reakcije na povratku kući, jer su umorna, razdražljiva, puna novih informacija, i emocija. Sa jedne strane, tvoj muž jeste u pravu. Dete jeste malo, ne treba od njega očekivati da se u svakom trenutku ponaša baš onako kako mama želi. Zagrljaj, nežnost, mirna popodneva u porodici, raniji odlazak na spavanje, i ubrzo će problem obdaništa proći.

Što se odnosa sa mužem tiče - mislim da tu leži veći i teže rešivi problem od uklapanja u vrtić. I mislim da tom problemu moraš ozbiljno da pristupiš. Ne, ja nisam rekla ni da je on u pravu, ni da si ti, već samo da roditelji moraju da imaju zajednički dogovoren sistem vaspitanja.

Što se tiče toga da on svako jutro pokazuje da ne želi da ide u vrtic, ja tu ne bih ništa puno objašnjavala već samo rekla da mama mora da ide na posao da bi zaradila pare da može da kupi jogurt. Isto tako i tata. Prezentuj mu vrtic kao njegov posao na koji, jednostavno, mora da se ide.

Nakon dugog dana provedenog u kolektivu, dijete je rezdrazljivo, pa je i logicno da je malo nervozniji i da izgleda kao i da sam ne zna šta hoće. Ustvari, on i ne zna šta hoće, u tome i jeste problem. Njemu posle vrtica ne treba stimulacija, već, kao sto je već receno, neko mirnije vrijeme i neke tise aktivnosti.

E sad ono najgore, a to je histerija. Ja imam 2 cerke. Ova mladja od 22 mjeseca radi stvari koje starija nikada nije radila. Čini mi se da nije bila ni prohodala još a pocela je da se baca na pod kad joj nešto nije po volji. A to nije mogla da vidi od sestre, ni u kuci, a ni od druge djece s kojima se družimo. Znaci, to je takav karakter. Ona ima 3 stanja: 1) njezino normalno stanje; 2) kada je razdrazljiva, obično posle vrtica, pa kada hoće da je sa mnom, da se mazi, itd i 3) stanje histerije. Znaci ona ne place normalno, ona urla. I u stanju je tako da urla ihaha... A šta inicira to urlanje? Pa npr., najobičnije presvlacenje. Ili bilo šta sto ona neće u tom momentu da radi. Vikanje ne pomaze. Ne pomazu ni batine. Samo se još vise naljuti i urla još gore. Ali interesantno da to mom muzu nikad ne radi. Znaci tačno zna kod koga može, a nema ni 2 god.

Eto neki dan, ukakila se, ja uzela da je presvucem, a ona se dere ko da joj neko kozu guli. Ja ništa, iskljucim se samo i nastavim sa presvlacenjem jer pricanje bilo koje vrste u tom momentu nema nikakav efekat. I sad u one 2 sekunde tisine kad se spremala da udahne duboko pa da nastavi sa svojom vriskom, moj muž zagalami iz dnevne sobe u stilu „prestani da se deres!”. Momentalno je prestala kad je čula njegov glas, i pocela meni nešto da cavrlja ko da ništa nije bilo. E to je veliki rebus za mene.

Stanje histerije NIJE dobro ni zdravo emotivno stanje. Dijete ne treba ignorisati i dozvoliti mu da bude u tom stanju do iznemoglosti ili dok se ono samo ne sjeti da može nešto pametnije da radi. Ne znam da li si ikad gledala onu emisiju o Cesar Milano „The Dog whisperer”, ali je identicno stanje ljutog psa npr. I bas je taj Cesar objašnjavao kako ni sam pas ne voli da bude u takvom stanju, to nije dobro za njega ali ne zna kako da prekine sa tim „to snap out of it”, sto bi rekli na engleskom. E sad on za pse ima metodu dodira na određeno mjesto, tj. korekcije, i to psu preusmjeri paznju na nešto drugo. E da mi je samo naći tu tacku kod ove moje! :) Neki dan sam probala i da duvam u nju. Ona vristi, ja joj dunem u lice. Ona kao na sekund zastane i pogleda me zacudjeno sa velikim upitnikom iznad glave. Međutim, samo nastavi. Ja opet dunem, ona opet gleda u mene ko da sam s Marsa pala i opet ništa, nastavi da histerise. Ja sad samo izadjem iz sobe i ostavim je da se dernja, mada znam da to nije rjesenje, ali ne možeš od nje ni pobjeci jer eto ti je maksuz meni da mi na uvce svira. :)

Muž mi veli da joj u korijenu sijecem te napade histerije i da joj to ne dozvoljavam jer će mi se „kasnije srati po glavi” kako on kaže, ali ja sam prema njoj mnogo meksa već prema starijoj sto sam bila. Doduse, dobila je i ona batine, ali vidim da kod nje to ne pali tako da ću morati naći neku drugu metodu da joj izbijem taj bijes.

Draga nice one, samo da ti kažem da ovo sto si napisala vjerujem da prolazi 99% roditelja, sve od histerije djece, do neslaganja između tebe i muza i to bas na taj način koji opisujes...
Ja nemam bas nikakav savjet, slično i sama prolazim, sve metode pokusah, preporucene ovdje, preporucene u literaturi, preporucene od strane prijatelja, familije, kolega na poslu itd.
Na kraju svega, moje mišljenje je gledaš kako da sacuvas sebe, svoje zivce i vas brak, a djeca će da porastu, procice ih ta njihova (i nasa) muka. Ja primjecujem kako mi je starija veca da je ucestalost njenih histerija manja (iako je ona do bola tezak i tvrdoglav karakter) i da je isto tako ucestalost svadja i neslaganja između mene i muza mnogo manja. Sve je to povezano, kad su djeca u tom stanju histerije, tu i nas dovode, muž i ja budemo raspameceni njenim napadima, pogotovo ako dugo traju i kad više ne znamo šta ćemo od te vriske, pocnemo da vristimo jedno na drugo (trebao si ovo, sto nisi ti, trebala si ono i sve tako), uf, ono sto najmanje pomaze, al to je zivot.
To za vrtic ujutro je toliko normalno, moja i posle 2 godine svako jutro kuka sto mora da ide i da jedva ceka vikend:)

Cao. Po meni dete ima jednostavno frustracije koje mora da izbaci. To je sasvim ok. Znaci ide u vrtic a ne voli. Tamo imaju pravila koja on postuje, logicno kada dodje kuci da mora da izbaci to iz sebe..

I moja cerka je to radila neko vrijeme. Što se tiče povracanja, okreni metodu...kaži mu odmah hoćeš prvo da povracas pa da idemo? Dijete će ostati zbunjeno..

Što se muza tiče, čini mi se da je to neki dobrica sto gleda da je harmonija u kuci ;o)) Simpaticno...
Sa druge strane, naravno da treba da te podržava. Ja lično mislim, da se ti trebaš isto malo manje brinuti, zaista ima samo 4 godine..

Ah da..ja kada sam isla po moju malenu u to vrijeme je ona čim me vidi pocela da se dere, placeeee a ma vristi i tako i kuci nastavi i baca igracke. Onda sam ja jednostavno to ignorisala i samo po svome, samo pitam hoćeš sada da vristis pa da veceras ili ćeš prvo da veceras pa da vristis??? Ništa se ja nisam osvrcala na histerije i bes..

I onda nekako se to promjenilo, ona je valja uvidila da ništa ne postize, ja sam samo hladnija prema njoj, tj. ne obracam paznju sto je takva!!
Dan danas znam kada se tako kezi, da je imala malo losiji dan, losiji dan je naprimjer, ako nju uciteljica opomenula za nešto, neko njoj nešto oteo..onda djete guta frustracije i te frustracije je ZDRAVO da ispusti napoblje...Radi toga ja donekle opravdavam takvo ponasanje. Jest za nas malo naporno, ali treba da shvatimo da djete na taj način UCI kako postoje razne situcaije, djete uci da vlada svojim osjecanjima u nekih granicama, uci se i vidi da postoje ne pravde, a vremenom isto shvata, da emocije treba ispoljavati koliko može, a kada ne može, onda sto vise sport, jer tu se onda isto ispuste negativnosti, oslobadja se agresija i svega toga. Djeca danas se malo krecu i naboj energije je jak i kada to ne trosi, onda se ta energija pretvara u negativno, sasvim prirodno i normalno.

Eto, ako šta možeš izvuci iz moje price, ako ne možeš, ima možda neko bolji savjet.
Srećno

dobar dan, molim vas pomagajte.. imam dvoje dece cerku od četiri godine i sina od dve godine. problem imam sa cerkom. do pre godinu dana je vristala na nepoznate osobe, nije htela nigde da ide, i kad nam je neko dolazio u kucu bacala se po podu i vristala.. to smo prevazisli, u septembru je krenula u vrtic, tamo place kad je ostavim, uspeju da je smire, međutim prošle nedelje je vristala u vrticu, nije htela da udje u sobu, bacala se po podu, tukla decu i vaspitacicu, vaspitacica me zvala da dodjem da probam da je smirim uspela sam je smiriti vratila se nazad u sobu.. međutim jutros opet placuci je usla u vrtic, uspela sam da je ostavim međutim sedela je kod vrata od sobe i vristala, histerisala terala decu i vaspitacicu od sebe, uspeli su nekako da je smire, ne znam šta da radim sa njom pricamo svi sa njom objašnjavamo joj.. ako mozete da mi date savet, hvala. možda je i ljubomorna zato što joj brat ostaje kod kuce a ona mora da ide ?!