Дискусије : Труднице и мамице

Коментар
Postporodjajna depresija
nesmajnik1
01. март 2012. у 03.57
S obzirom da velika vecina nas prolazi kroz Baby blues, a znatan broj kroz postporodjajnu depresiju, možda je dobro da to spomenemo bas zbog tih mama koje posle porodjaja osecaju da nešto sa njima nije u redu a ne znaju da prepoznaju simptome ili ne mogu o tome da pricaju i ne preduzmu iz bilo kojih razloga nikakve mere ka ozdravljenju.
Dobro bi bilo da malo popricamo na tu temu, da iznesemo svoja iskustva, naročito ako ima mama koje su se borile sa PPD i izborile sa tim, jer sigurno će se naći neke nova mamica kojoj će ovi redovi možda pomoći da prevazidje probleme, da spozna da nije sama, da ima mesto na kome može da iskaze svoja osecanja bez straha da će biti neshvacena. Bitno je i za trudnica, buduce mame, ne da bismo ih plasile, nego da znaju šta mogu da ocekuju možda i da pripreme sebe i druge na promene koje će možda uslediti.

Evo krenucu od sebe. Prošla sam kroz Baby blues, na sreću ne znam iz licnog primera šta je PPD. Posle prvog porodjaja i dolaska kuci poceo je strah (hoću li znati i moći da zadovoljim sve potrebe moje bebe, hoću li biti dobra majka, šta ako nisam dobra majka, ona place a ja ne znam šta da radim da joj pomognem, ja placem, placem, placem, šta mi je ovo sve trebalo jadna moja beba sa mnom...) i osecaj beznadja (moj zivot je gotov, nikad vise neću biti bezbrizna, nikad vise neću biti slobodna..). I tako je to trajalo, na sreću ne dugo, i uz maminu pomoć najviše i pomoć svih u okruzenju sam uspela to da prevazidjem i osetim blagoslov majcinstva. Majka je kad je videla u kakvom sam stanju uzela bebu (3-4 nedelje staru) i rekla MM da podojim dete i da me vodi 2 sata negde bilo gde, u kafic, u goste, u setnju, u soping, bilo gde, i tako je radila jedno vreme dok ja kroz te male predahe nisam napunila baterije i shvatila da moj zivot nije zavrsen već naprotiv upravo pocinje :)

Nadam se da će se javiti mamice sa svojim pricama, da malo i sebi olaksaju dusu a i najvaznije da neka druga mama procita njihovu pricu, ne mora ni da se javi ako nije spremna ali neka primi k znanju da smo tu i da znamo kako je i da smo zajedno jače!

Evo jedan link na temu PPD:
http://žena.hr/clanak/beba/postporodajna_depresija/654.aspx

Pozdrav svim mamaicama a bogami i trudnicama :)
nesmajnik1
01. март 2012. у 04.04
http://žena.hr/clanak/beba/postporodajna_depresija/654.aspx

http://www.roditeljportal.com/Clanak/trudnoća/trudnoća-p ostporodjajna-depresija-baby-blues.htm
nesmajnik1
01. март 2012. у 04.08
Ovaj prvi link ponavljam, ne znam sto neće

http://žena.hr/clanak/beba/postporodajna_depresija/654
doncorleone
(moto)
01. март 2012. у 04.12
Naj veci problem našeg podneblja za bilo koju vrstu depresije je to što se psiholog/psihijatar smatraju sramotom, a mama se od strane okoline proglasava razmazenom osobom :-(
-Layla-
01. март 2012. у 04.32
Mislim da sve žene prolaze kroz to, neke priznaju, neke se prave da je sve ok. Cinjenica je da ti se zivot okrene za 180 stepeni i veoma je mali broj žena koji to podnese onako stoicki. Ja sam bila preeemoreeena i totalno u panici, jer je moja beba plakala non-stop. Nisam zelela da budem u kuci stalno, a morala sam. Dojenje mi je bilo nocna mora u početku, po ceo dan samo to. Imala sam skroz aktivan zivot pre deteta, posao, lutanje, doterivanje i odjednom dete, kuca, plac. Ja sam tada imala super doktora sa kojim sam o svemu pricala, on je konstatovao da ja nemam nikakvu depresiju, već da mi nedostaje spoljasnji svet i drugacija vrsta akcije. Posle nekog vremena, stvari ne normalizuju, ali zivot naravno ne može da bude kao ranije. Dete je na prvom mestu. A ko nije spreman na to, onda je bolje da saceka sa decom, jer ona moraju da budu prioritet. Moj problem je i to što sam uzasan perfekcionista i mnogo sam zamarala sebe nekim glupostima. Sada, kada imam vise iskustva znam da bi u odredjenim situacijama regovala drugacije. I ono sto je najbitnije, moj muž je meni davao ogromnu podrsku i mnogo mi je pomagao, kao i moji roditelji. Oni su mi se bas nasli u početku kada mi je to bilo najpotrebnije. Dakle, žene ne ustrucavajte se da trazite pomoć. I uvek može da se nadje vremena za kaficu sa drugaricama ili muzem. Mene su ti momenti spasavali.
efferalgan
(volim kokoske)
01. март 2012. у 04.48
Ima to svaka žena. Neke u vecoj, neke u manjoj mjeri. Ja sam isto prošla kroz to ali samo posle prvog djeteta. E sad...ne znam je li to bila depresila ili samo baby blues, posto nisam isla doktoru, ali uglavnom sam bila nekoliko mjeseci kao da sam konstantno u PMS-u.
U principu smetali su mi savjeti, smetalo mi je kad mi neko kaže dobar dan, kad mi neko ne kaže ništa, sve zivo me nerviralo. Prvi put nam se to dogadja jer nismo dovoljno svjesne šta znaci majcinstvo dok to ne osjetimo u praksi.

Posle drugog djeteta sam valjda bila psihicki pripremljena na tu ulogu majcinstva i uopste nisam osjetila nikakav teret.

Nadam se da će tako biti i ovaj treci put.
nesmajnik1
01. март 2012. у 05.08
I ja sam imala Baby blues samo posle 1. porodjaja. Posle 2. se ne secam da sam nešto posebno patila, osim sto sam fizicki bila preopterecena, beba i dete od 18 meseci, bila sam sama sa njima, drugi put su bile takve okolnosti da ni mama nje mogla da mi puno pomogne, samo 1 nedelju posle porodjaja.

Ali, sad kad bolje razmislim, ne znam da li je to bio Baby blues ili samo odsecenost od realnog sveta i sveta odraslih, posle 6 mes-1 god posle 2. porodjaja sam pocela da se povlacim u sebe i da se zatvaram prema drugima, sve manje sam se kretala u drustvu, ave manje bila raspoložena za druzenja, ne mogu reći da sam bila depresivna, nisam al nešto definitivno cudno mi se desavalo. To je potrajalo malo duže, vise neraspolozenje neko depresija, bez suza i drame, zivnula sam tek posle možda 2-3 godine, jer sam se zabrinula za sebe u šta se pretvaram, u vuka samotnjaka, i naterala sam sebe da se vise družim, da čitam novine svaki dan, angazovala sam se po drustvenim mrezama. Možda zvuci smesno, ali mene je FB izvukao iz toga, to je bio prvi korak, nisam mogla toliko da se družim uzivo i da kontaktiram - ja sa decom a drugi u nekim svojim frkama trkama, i onda otvorim nalog na FB i malo se angazujem, jeste to sve bilo virtuelno, ali kontakt je kontakt, konverzacija je konverzacija, bukvalno sam izasla iz svoje caure, iz ucmalosti, i onda sam pocela i u stvarnom zivotu popravim drustveni zivot i da uzivam u njemu.
bt
01. март 2012. у 06.23
Ja sam sa prvom bebom prošla uzasne baby blues.Sreća pa sam se o ovome nacitala prije porodjaja,pa sam pratila simptome.Baby blues ne bi trebalo da traju vise od mjesec dana.Moji su trajali 3 nedelje.Ja sam sigurna da su moji baby blues dosli iz vise razloga..Prvo bila sam ubjedjena da ću dojiti i to mi je oduvjek u glavi bilo kao jako važna stvar.Da ne ulazim u razloge,nisam mogla dojiti.To me je napravilo da se osjecam kao losa majka koja svojoj bebi ne može dati osnovu stvar-hranu.Drugo sto me je jako zeznulo je sto sam mislila da ću imati veliku pomoć od sestre i mame,to jeste ocekivala sam njihovo drustvo ako ništa drugo na početku,ali su se izdesavale neke stvari i ovo je palo u vodu.Ostala sam sama kuci po cijeli dan,sa grizom savjesti zbog dodjenja i bez ikoga da o ovome razgovaram.Treće ja sam po prirodi veliki panicar,pa me svaki bebin plac plasio do bestvesti..

Sada o simptomima...Non stop sam plakala,nisam spavala,pretjerano sam brinula oko bas svega i imala sam neki bas fuj osjecaj.

Sreća sve se zavrsilo u roku 3 sedmice i ja sam mogla da se vratim staroj sebi i nastavim normalan zivot.Nakon drugog porodjaja nisam imala ama ni jedan simptom za baby blues hvala Bogu,ali jesam prolazila kroz period straha kako ću sama sa dvoje djece...

Moj savjet svima koji prolaze kroz ovo je čitajte i obrazujte se koliko god moguće o baby blues i depresiji,trazite pomoć i najvaznije izadjite iz kuce.Nevjerovatno šta jedna setnja može da učini.

Puno sreće svima...
-afrodita-
(♫)
01. март 2012. у 07.36
jel si ti to postala moderator?
ili si dobila zaduzenje da postavljas „kvalitetne” teme? :P
xjkx
(plavusa)
01. март 2012. у 07.38
Mene je zaobisao klasichan baby blues. Ja sam iz početka bila euforicna. Srećna da srećnija ne mogu biti. Ponekad bi zaplakala bez razloga ali to bi bilo to. Ni nespavanje mi nije smetalo. E onda posle 4 meseca gledam ja TV I vidim dve vesti I ženama koje su ubile svoju decu. Ta 4 meseca sam se naslusala uzasnih prica samo ništa nisam konstatoala do tog dana. E tad kreće frka. Panika 'jaoj šta ako mi kvrcne nešto u glavi, kao njima I povredim janu','Mora da nisam normalna chim ovako razmišljam' 'kako ću ovako luda da cuvam bebu' itd.. Ma uzas. Osecala sam se krivom bez razloga. Pogledala bi bebu I plakala bi satima. Strasno je bilo. Nisam nikome pricala (imam divnog muza) da ih nebi sekirala. Srećom prošlo je za 7 dana. Da nije, ishla bi kod psihologa. Ne znam sto mi se desilo tako kasno I koja je to dijagnoza ali eto. Bas me bilo strefilo.
nesmajnik1
01. март 2012. у 07.48
hehhehe Afro

nisam mod majke mi,
ove dve poslednje teme sam postavila za dve drugarice odavde koje su bile u cajtnotu sa vremenom malo.

A pravo da ti kažem, malo se bojim da postavim neku lezerniju temu, šta znam ko će iza coska da iskoci :D
Tashka
01. март 2012. у 11.14
Nisam imala baby blues ni sa jednom ni sa drugom. Naprotiv, bila sam tako puna energije i elana ništa mi nije bilo teško. Starijoj su bile dve sedmice kad sam nosala kutije sa stvarima iz jedne u drugu kucu, cistila i spremala da bi se sa njenih mjesec dana preselili. S drugom bebom, 10 dana nakon poroda vodila sam stariju na rođendan dok je beba bila kuci sa tatom. Inače cjeloj trudnoći i materinstvu pristupam opusteno. Nisam pravila frku oko poroda, oko dojenja ako ide ide , ako ne šta ćeš ima formula i flasice. Nismo pravili dramu oko izlazaka i posjeta, ljudi su dolazili ko i uvijek, nismo se odsjekli od svjeta pa je možda i to pomoglo.
Lolypopa
01. март 2012. у 12.17
Super tema, glasam da se izdvoji. Sigurno će koristiti.
Na zalost (ili na sreću) nemam šta da napisem jer nisam imala to iskustvo. Ili bar mislim da nisam. Znam da sam tri dana nakon odlaska majke koja mi je pomagala u prvih mesec dana beznadezno plakala kao kisa. Strecala se na najmanji trzaj i plac bebe, ista ta pitanja: šta sad, zašto place, hoću li ja ovo moći sama, hoću li biti dobra majka... Dok je ona bila tu plakala sam zbog nemanja mleka, ma šta plakala, jecala. Bila sam par puta jako drska prema njoj jer je htela da mi pomogne a „ja sam to mogla sama”. Sad iz ovog ugla mi je jako teško da shvatim te neke svoje postupke.
blondinka
(avanturista)
01. март 2012. у 12.25
Sa prvim sve je bilo super, sa drugim sam pala u neku depresiju ili baby blues, kako god to zvali. Definitivno, po mom iskustvu, prirodni porodjaj je nekako laksi za hvatanje u kostac sa realnoscu. Ovaj drugi, carski, sam teško podnela, dug oporavak, mleko nije doslo usled previse dana na infuziji i lekovima itd. Meni je sve to skupa teško palo i trebalo mi je dobra dva meseca da izadjem iz tog nekakvog kruga samookrivljivanja zbog nemogućnosti potpunog dojenja i možda i nekog besa sto oporavak tece toliko sporo.
Meni je lično najveca podrska bio stariji sin jer je mm bas u to vreme naporno radio. Neverovatno je koliko dete može da ima snage i volje da iscupa roditelja kada vidi da pati i da mu je teško. Njegova pomoć u svakom smislu bila mi je /i jeste/ neprocenjiva.
Milica83
(raspevana)
01. март 2012. у 16.53
Sa prvim detetom sam imala taj bejbi bluz ili šta već, ali nekako drugacije od vas. Osecala sam se kao objekat kao obična krava muzara, mrzela sam sebe, dete, mrzela sam pomisao sto sam mu toliko potrebna sto je bio zalepljen za mene kao cicak traka. A on se non stop drao, dojila sam ga ali je imao strajkove gladju sto je još vise pojacavalo moju nervozu i psihicko stanje. Trajalo je sigurno nekih 2-3 mes, čim smo poceli da se kontamo, da mi se osmehuje, raduje sve je to nestalo. Sad sa drugim detetom ni b od bejbi bluza, joj da me mozete videti ovako euforicnu, sva sam nasmejana (možda drugima delujem kao da sam luda) ali mi ništa ne smeta ni nespavanje ni dranje, ni nestasluci starijeg deteta, opasno me pice neki dobri hormoni.
bubbi
(recent graduate)
01. март 2012. у 22.18
Meni je bilo teško, nije PPD, ali često mi se čini da sam je za dlaku izbjegla. Imala sam podrsku sviju, od familije pa nadalje i to je bilo presudno. Imala sam teski napad panike kad je beba imala 4 dana, ali mi je muž pomogao da se saberem. I prijatelji su dolazili svaki dan, i ove diskusije su pomogle. Sve je bilo OK nakon nekih 4 sedmice. Ovde to nije tabu, ima raznih pomoćnih linija, telefona, dokto te pita kako si. Jedna moja poznanica je imala pravu PPD prije nekih 6 godina i sreća odmah je reagovala i dali su joj antidepresante koje je pila godinama.
nesmajnik1
02. март 2012. у 02.06
Bubbi ,
vidim da kažeš da je prijateljica pila antidepepresante godinama, ja npr nisam znala da PPD može toliko da se oduzi i toliko dugo da traje lecenje, mislila sam da je krace vreme u pitanju, godinu-dve. Ali kad bolje razmislim i klasicna depresija se leci godinama, duzi period.
Pretpostavljam da je individualno, ali ako ima neka mama da se javi da nam kaže iz licnog iskustva koliko dugo je bila pod terapijom, i koliko je terapija pomagala, kako su se stvari razvijale kad je terapija prekinuta (pretpostavljam da je i to neki vremenski period - smanjivanje doze medikamenata, da nije nagli prekid) bas me interesuje.
Komunikativna
(($))
02. март 2012. у 04.52

Onda se njoj depresila nadovezala na PPD, čim je tako dugo bila pod terapijama.

Ja sam imala baby blues i sada mi se kosa digne na glavi kada se setim tog perioda. Moja malena i ja nismo imali dobar start. Nisam je mogla dojiti, ona je samo plakala jer je bila i gladna i zelela verovatno malo vise blizine. A uz to sam u jako teskom psihickom stanju bila u trudnoći. Cesto sam plakala, bila mrzovoljna, svadjalica :o) Ništa mi nije bilo po volji i bas sam bila teska za sebe i svoju okolinu. Oko cerke sam bila, nekako mehanicki, pazila samo da joj nešto ne fali a ona... Ona nije sastavila pola sata u snu jedno 4 meseca. Od stresa mi je opala kosa. Pomoć sam imala ali sam i pored toga uvek bila premorena. Jedva sam cekala da vidim krevet i sebe sam tako izpraksovala da čim legnem, odmah zaspim. To me i dan danas drzi.
Jednom sam otisla da pocistim ocu stan. Malena je imala oko 3 meseca. Zavrsila sam šta sam imala i izasla iz stana i nikako nisam mogla da zakljucam vrata. Ona u jednoj ruci, pa ni da je spustim na pod a ni da uspem da zakljucam vrata. Čula me je bila komsinica i izasla žena, ja je zamolim da pridrzi malu. Ona kako ju je uzela, malena se samo uz nju pocela maziti. Tada kada nisam presvisnula od tuge! Pa, ja uopste svoje dete nisam mazila sve vreme, samo mehanicki obavljala oko nje. To me je malo i prodrmalo pa sam vise paznje pocela da obracam na samo naše trenutke. Osecam se i dan danas kao monstrum zbog toga. Taj poljuljani početak nam je ostavio i te kako traga i pored svog truda. Oseti se nekada neki jaz među nama, ili možda ja to samo tripujem. Možda ja osecam ali ona ne.
Sa sinom je drugacije. Imali smo jednu obaveznu rutinu, isli svaki dan minimalno 2x napolje, on se prilagodio nama i bas je miran, u odnosu na cerku. On bar lepo spava danju :o))
doncorleone
(moto)
02. март 2012. у 13.22
Depresija je bolest koja se polako leci, bilo da je postporodjajna ili „klasicna”, jednostavno zato što je to nešto imaginarno.

Deo izlecenja je onog trenutka kad osoba sama sebi prizna da joj je potrebna strucna pomoć. Antidepresivi se koriste najmanje par meseci do par godina, u zavisnosti od oblika i cekanog vremena, da li je presla u hronicnu bolest.

Sama terapija antidepresivima ni najmanje nije laka i jednostvna. Kad se sa njima krene kreće se od najmanje moguće doze pa se postepeno pojacavaju. Prvih dana siptomi bolesti se ekstremno pojacavaju, sto dovodi do toga da mnogi odustanu odmah posle kratkog vremena. Prvi rezultati koriscenja leka se oseti tek posle par nedelja, 4-6. lek mora da se uzima obavezno svakog dana, nema zaboravljanja, inače se gubi koncetracija leka u krvi i mora sve jovo nanovo. Odvikavanje isto nije ni najmanje lako i jednostavno. Kreće se sa smanjenjem dnevne doze da bi se preslo na preskakanje dana. Proces koji traje i vise od mesec dana. U to vreme se ponovo javljaju siptomi bolesti, ali mora da se izdrzi.

Što se tiče same depresije, mnogi mesaju pravu depresiju sa disbalansom hormona ili anksioznoscu.

Po rođenju prve cerke imala sam i ja i strah i milion pitanja. Još u bolnici sam plakala i pitala se šta mi je to u zivotu trebalo. Srećom sve je to prošlo veoma brzo. Drugi porodjaj po tom pitanju je bio ok, ali zato u trecoj trudnoći nadrljah kao niko. Posledice koje sam osecala i sledećih par godina. Srećom sad se stanje stabilizovalo i idemo dalje.

MOJ APEL SVIM MAMA JE: KADA VIDITE NEKOG DA MU NIJE DOBRO, NE DAJITE ODMAH DIJAGNOZU DA JE RAZMAZEN I OPTERECEN. POMOZITE TAKO STO CETE SA NJOM DA PRICATE I DA JE PODRžITE.
LeaDiKaprio
(shumska)
03. март 2012. у 10.50
nesmajnik1, blago tebi sa tvojom mamom...
moja je moju PPD još pojacala...

s tim sto ja nisam znala koji mi je qc. o PPD sam čula tek kad mi je dete progovorilo... a tad je naravno sve bilo iza mene.

eh. sto me ne ubije čini mi jacom. ziva istina.
Vanderbilt
(whatever)
03. март 2012. у 20.30
„Depresija je bolest koja se polako leci, bilo da je postporodjajna ili ”klasicna„, jednostavno zato što je to nešto imaginarno.”

Mislim da je na ovakvoj temi JAKO važno da se naglasi da deresija NIJE Nešto IMAGINARNO.

doncorleone
(moto)
04. март 2012. у 02.54
Na zalost depresija jeste nešto imaginarno. polomimo nogu, boli nas, ali možemo da je „pomilujemo” da peodje, boli nas glava mi možemo da vezemo maramu oko glave da manje boli, zaboli zub odemo kkod zubara i za par sati smo oslobodjenni bolova. Kod depresije nazalost toga nema. Bukvalno se u početku borimo protiv nečega što ne vidimo, nečega sto prakticno ne postoji. Pocetak lecenja depresije zna da lici na borbu sa vetrenjacama.
Vanderbilt
(whatever)
04. март 2012. у 11.20
Onda si htela da kažeš „neopipljivo”.

Imaginarno je nešto sto je izmišljeno, zamišljeno, nestvarno, sto postoji samo u masti.

Nemoj pogresno da me shvatis ne tražim dlaku u jajetu radi fola, nego mislim da upravo kad govorimo o depresiji koja je neopipljiva i za koju ljudi koji od nje pate često cuju „ma sve ti je to samo u glavi” - sto samo čini da se osecaju ludim i neadekvatnim, kada su u stvari bolesni - kad govorimo o ovoj bolesti moramo naglasiti da je ona stvarna, a ne izmišljena.
Gala06
(......)
04. март 2012. у 14.51
Ja sada videla ovaj tekst na naslovnoj http://www1.serbiancafe.com/lat/vesti/29/98093/antidepresivi-na-pozitivnoj-listi.html
svirena
(teaser)
04. март 2012. у 20.56
depresija je itetako opipljiva i prati je čitav niz fizickih simptoma:
http://www.webmd.com/depression/recognizing-depression-symptoms/physical-symptoms
Коментар Запамти ову тему!
Looking for Tassel Necklaces?

Life Press

.