Tanja, bas mi je zao situacije u kojoj se nalazis i znam kako je to teska situacija. Moji baba i deda su u sličnom stanju samo sto je deda hronicni alkoholicar. Da ne ispadne da se samo zalim ovde :o(

Ja bih prvo gledala možda malo finansijski da im pomognem, ako ti otac ima polozeno, možda kupila neki polovni auto. Znam, ti imaš troje dece i treba verovatno i tebi, ali ovako kratkorocno gledano, možda njih nešto drugo pritiska. Ti najbolje znaš situaciju kakva je. Prvo kreni od toga šta je srz problema. To sto ćeš povuci većinu porodice dole, zarad privremenog boravka, lično mislim da je greška. Ako su se oni loše slagali i ranije, ništa tu nećeš promeniti. Majka treba promeniti terapiju jer joj ova, ocigledno ne odgovara. Znam da je teško imati psihicki obolelu osobu jer one nisu sposobne uvek da se brinu sami o sebi. Tvoj otac verovatno nezna da izadje sa situacijom na kraj. Trebaš se fokusirati na njega i njenu bolest. Ako on uspe u svemu, onda ste pola bitke već dobili. Možda je bolje njih dovesti na neko vreme u Nemacku, ako su u penziji, cisto da ljudi izadju iz svoje kolotecine, vide malo sveta, pa posle razmisli još jednom koje bi poteze trebala da povuces.

Sve najbolje!

Tanja imaš dom za starije osobe koje su pokretne, tj. oni vode potpuno normalan zivot kao kod svoje kuce samo sto imaju pomoć 24 sata a i drustvo osoba svojih godina.

Taj put u Srbiju će toliko da te kosta da bi za taj novac mogla svaki mjesec dvije gerento domaćice da im placas. Hajde sto će finansijski da kosta, ali odvajanje djece od oca nema cijenu, sve i da ima to se nikada ne može naplatiti.

Moj savjet je da taj stan koji imaš u tom gradu, das nekoj porodici ili ženi koja će u zamjenu za kiriju da brine o tvojim roditeljima. Ako je stan mali i kirije u tom gradu male, onda možeš još neku doplatu da joj dajes mjesecno. Ja znam jednu ženu u mom naselju koja prima 400 evra platu i ZIVI sa ljudima koje pazi. Ona ima svoju sobu u tom stanu i pravo na kuhinju i kupatilo. To je jedna divna žena, koja ima oko 60 godina i dobrodrzeca je i udovica je dugi niz godina. Djeca su joj porasla i posla svojim putem. Ona prima penziju od pokojnog muza i plus zaradjuje tako što pazi dvoje starijih ljudi i živi sa njima.
Sigurno joj nije lako da radi oko njih, ali njoj je to izvor novca.

Jedino treba da nadjes PRAVU ZENU...u koju ćeš da budes sigurna. Ali kad jednom to rijesis, rijesila si sve.

Postoji onaj najcesci problem sto mnogi roditelji odbijaju bilo kakvu pomoć. Ako na to naletis, onda je teško naći rjesenje.

Hmm, a dali je i otac invuliran u možda neku grupnu terapiju sa tvojom majkom? Možda bi mu to još dodatno pomoglo da razume njenu bolest.
Ja shvatam da tvoja majka ima lepih namera, ali je ta bolest jednostavno jača od nje ili joj je pogresna terapija data. Kada je poslednji put promenila terapiju? Možda joj je potrebno ponovno testiranje/razgovor sa psihijatrom a ja bih uz to odmah ukljucila i tvog oca.

Tvom ocu je ocigledno opterecenje sve to i divno se proveo i odmorio kraj vas u Nemackoj. Sigurno nije ni njemu lako. Pokusaj da ih sa vremena na vreme izvlacis iz situacije i možda jednom dodje tvoja majka kod tebe, jednom otac, onda ti odes porodicno za Vaskrs, letnji, zimski raspust itd. Mislim da nakon 3 meseca sticu tu mogućnost da ponovo udju u shengen zonu, ali proveri za svaki slučaj. Tako će i tebi donekle biti lakse jer ne povlacis sve sa sobom a ipak su ti koliko-toliko pred ocima. U međuvremenu, nadji neku ženu koja bi im dolazila možda jednom nedeljno ili dva puta, cisto da oni dobiju neku razbibrigu.

Treba roditelje ispostovati i ispomoci, ja sam sa mojima u istom gradu pa mi nije problem da sutra dan vodim racuna o njima (kažem nije problem al ko zna šta će biti, ja imam volju...).

Ali kad ja ostarim, onog momenta kad ne budem mogla da vodim racuna sama o sebi, ili muž i ja jedno o drugom, trazicu da me deca smeste u dom, ustvari to ću od njih traziti još dok budem na nogama da urade kad bude trebalo. Ne bih volela da moja deca i njihova deca podređuju svoje mlade zivote meni (ne mislim na neke paznje koje u odnosu roditelj-deca postoje i treba da postoja, već na okretanje po krevetu i menjanje pelena), a naročito ako bude ova situacija da preko pola sveta treba da dolaze i unazadjuju svoje zivote. Možda će oni to hteti i biti spremni na to, i biću im do groba zahvalna na tome, ali ja ne bih to mogla da dozvolim ni sebi ni njima.

Nesmajnik,svi smo različiti,ja na pr. ne bi mogla da gledam moje roditelj u domu i nikako ne gledam to kao na opterećenje-'paziti roditelja'.Po mom mišljenju, to mi je dužnost...iz sadašnjeg ugla bi i ja mojoj deci tražila da me smeste u dom kada za to dođe vreme ali ko zna kako ću gledati na to kada napunim 70 i kusur godina,oni su bili u našim godinama a mi u njihovim nismo...

Nemoj mi se zahvaljivati. Drage volje delim svoja razmišljanja sa tobom.

Znaš kako, ja sam takođe iz provincije ali uvek se može naći neki psihijatar koji bi rado dolazio i kuci. Znam da je sve to teško uklopiti, jer se njih dvoje prvi podbunjuju, zato ti savetujem da prvo obradis oca po tom pitanju, objasnis mu jasno i glasno svoje strahove, nedoumice, pitanja koja tebe muce, pa onda pokusaj dalje. Koliko ti je neki veci grad udaljen zbog psihijatra? Možda bi mogli da odu jednom mesecno zajedno, mislim da nebi bio neki problem. Bolesti se lece, draga Tanja, samo je vera potrebna. Ako je tvoja majka izgubila, pomozite joj da je ponovo pronadje. Znam da sve one godine rata i nemastine ostave mnoge kao psihicke bogalje, ali moramo dalje ići, zarad nas samih i zarad naše dece. Ne znam dali možda možeš naći nekog našeg psihijatra tu gde si sada? Rad sa zivotinjama uliva snagu kao i rad sa bojama. To je i tebi veliko opterecenje i moras da trazis izlaz iz toga.

Sve najbolje!

Osvrt na ovo oko bespomocnih starih ljudi. Moji roditelji u kuci imaju tatinog tatu, kad je baka umrla oni su ga uzeli kod sebe jer nije bio sposoban sam da ostane. Evo , paze ga već 6 godina, još uvek je pokretan, teško ide, ali nije na krevetu, ali već 2 godine je u pelenama jer drugacije nije moglo. I sad, kad moji roditelji negde odu od kuce na dan-dva (retko se desava al se desilo nekoliko puta), ja preuzmem brigu o njemu, dajem mu da jede, setam ga i menjam pelene i kupam. Sad zamisli, on moj deda, ja ga golog vodim u kupatilo i kupam kao dete, il mu menjam pelene, a on PLACE sve vreme i ne sme u oci da me pogleda, tek kad ga obucem skroz on me pogleda i uzme mi ruke i izljubi. Tuga.

Eto ja sam objasnila zašto je dom ovde kod nas po MOM mišljeju loša opcija...jednostavno mora da prođe vremena i vremena da se još otuđimo i da nam dom bude 'normalna' opcija,inače ovde u Srbiji je pristojan jedino privatni dom' koji košta minimum 500 e(drugaricina mama je u jednom takvom)..ovi državni je katastrofa,da se naježiš...

Jedna Tanja

Što se tiče Novog Sada, neuropsihijatri i psiholozi imaju kao specijalisti pri Domu zdravlja (i tvoji roditelji u svom mestu imaju dom zdravlja). Sledeća instanca je Klinika za Psihijatriju pri Klinickom centru Vojvodine, sto znači da bi eventualno neuropsihijatar iz vaseg mesta mogao da uputi u Klinicki Centar Vojvodine , u novosadske domove zdravlja ne može. Ili druga opcija da se obratite u neku privatnu ordinaciju (nema ih puno po NS i iskrena da budem i to što ima ne znam kakvi su).

A što se tiče konkretnog problema JedneTanje,mislim da NIKAKO ne bi trebala da se seliš sa svo troje dece u Srbiju.Ok mi je da odlaziš tamo koliko ti obaveze i finansije dozvoljavaju,ali definitivno preseljenje koje bi pouzrokovalo menjanje škole tvog deteta i odvajanje svih vas od oca i supruga,to ni slučajno!Sem toga,moraš da paziš i na sebe,jer pored tolikog fizičkog a i psihičkog opterećenja došla bi u situaciju da se pridružiš mami po pitanju dijagnoze.Prva stvar od koje moraš da kreneš uz tatinu pomoć je da OBAVEZNO preduzmete nešto po pitanju lečenja tvoje mame.Koja god da je dijagnoza u pitanju čak i ako nije izlečiva,sada postoje medikamenti koji sve to mogu da drže pod nekom kontrolom da i ona i i svi u njenom okruženju možete da živite normalno.Pokušaj da saznaš ko je dobar dijagnostičar na tom polju,jer dobra terapija čini čuda.Kada to budete rešili veliki deo problema biće odklonjen.Onda predlažem to što su ti već savetovali da nađete odgovornu i pouzdanu ženu koja će im se naći pri ruci i pomoći im u svakodnevnim poslovima.A tvoj povremeni boravak sa decom biće samo još dodatna podrška prvenstveno u emotivnom smislu,da provode vreme sa tobom i unucima.

Tanja ponekad je rešenje na dohvat ruke a mi ga ne vidimo. Glupo je da sada ovde obeljodanjujemo ko od čega boluje jer sve što se napise posle se iskoristi protv njega.

Na zalost, igrom slučaja, znam za dosta sredstava koja su prirodna, a mogu za početak da pomognu. U pitanju su biljke. Jer kada osoba sama sebi priznna da nešto nije u redu, odnsno da je bolesna, pola puta ka ozdravljenju je prošla.

ako želiš da ti vise objasnim ostavi tvoj e-mail da ti se javim.

Sad zamisli, on moj deda, ja ga golog vodim u kupatilo i kupam kao dete, il mu menjam pelene, a on PLACE sve vreme i ne sme u oci da me pogleda, tek kad ga obucem skroz on me pogleda i uzme mi ruke i izljubi. Tuga.
----------------------------------------------------------------------
Bas tuga :(
Ja sam mišljenja da ću da zahtevam da idem u staracki dom kad za to dodje vreme. nadam se da ću ostati i psihicki i fizicki vitalna da mogu pomoći svojoj deci, a čim ja mislim da sam na teretu odma ću da idem u dom. ma sama ću da se prijavim. Ja sam videla svojim ocima kako izgleda voditi racuna o starim ljudima koji su teski ko crna zemlja, samo je teze i njima i deci koja ih cuvaju. Za nepoželeti i najgorem neprijatelju. ja se izvinjavam sto sam se ubacila na tebu, potresamo me nesmajkin komentar, ali dobila si puno lepih saveta pa ćeš se već znaci.

Sve najbolje

Nije te briga sto okolina primecuje i šta oni misle,najbitnije je da ženi pomognes i olaksas roditeljima starost,a to jedino možeš uz dobru terapiju,sve će posle biti puno lakse i tebi i njima dvoma.
Nadam se da ćeš naći dobrog psihijatra,srećno!

http://www1.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/99/15713396/nemacko-skolstvo.html?26

Evo teme o skolstvu u Nemackoj, puno toga je objašnjeno. Prvih nekoliko godina osnovne skole mora dobro da se radi jer su presudne. Tako tipicno za germane, kad tako mali steknu radne navike posle nema šta da ga ti juris. A što se tiče jezika, deca brzo uce, sto manja to bolje. Posle samo par meseci u vrticu moj sin neće vise da kaže neke reci na nekom drugom jeziku nego samo na Nemackom, ma neće bre „ne” da kaže nikad na srpskom nego samo „nein, nein, niht”, u snu se sa mnom svajda i ponavlja „nein, nein, nein” :-))

kome trebaju roditelji kad ostare?:( ista sudbina sigruno ceka i vas, das mu svoj zivot i dusu i na kraju ipak ostanes sam..

pa dobro, oni roditelji koji su bili zli prema djeci treba da zavrse kako su zasluzili tj. sami i bez pomoći..

Ja shvatam da bolesnom covjeku treba pomoć, ali kako pomoći nekome ko ne želi da mu se pomogne, kao tvojoj majci npr? Mislim da ne treba da joj tetosite, već da se skupite svi porodicno, da je posjednete ispred vas i da joj u lice i direktno kazete kako vidite situaciju i da FOKUS bude na vasim emocijama - znaci kako to što ona radi i kako se ponasa utice na vas - sjetite se dramaticnih dogadjaja iz proslosti, opisite kako dozivljavate sadasnjost. Dajte joj sansu da uvidi vase emocije i da je iste dirnu i pokrenu iz mrtve tacke. Ako i pored toga ne uspijete da doprete do njene svjesti, onda ona nije samo bolesna već i bezobrazno sebična. Mislim da je najbolje rjesenje uspostavljanje prave dijagnoze i terapije. Ti kao jednogodisnja tampon zona, zaista ne vidim kako mijenjas situaciju. Ti ćeš opet zivjeti odvojeno i oni će opet ostajati sami da se svadjaju u 4 zida.

Eventualno će možda otac bjezati iz kuce i provoditi vrijeme kod tebe u stanu. A isto tako može da pobjegne i na par mjeseci kod tebe u Njemacku a da ti ne potezes djecu. Ja koliko razumijem, ti trazis prvobitno nacina kako ocu da olaksas i kako njega da izolujes iz te situacije. Bio je već sam kod tebe, a nagovijestila si i da si ga zvala u posjetu i na proljece (sa čim se majka ne slaze, ali to je druga prica).

Jako je lepo sto pokusavas da pomognes svojim roditeljima, i naravno da te brine i sekira ono što se desava s njima. I pored naše dobre namere da pomognemo onima koji nisu u stanju da sami o sebi vode racuna mi ipak moramo da sagledamo koliko smo zaista u mogućnosti da pomognemo. prvo, mislim da nije losa ideja sto je, čini mi se, gala rekla, da odvedes majku da se ustanovi njeno tačno psihicko stanje, šta je urzok njenog ponasanja i eskalacija. Ako se uspostavi tacna dijagnoza onda pravi lekovi svakako mogu da eliminisu ili bar ublaze taj problem. Kao drugo, kao sto rekoh i ako ti ima dobru nameru da joj pomognes, ako je njeno stanje zaista ozbiljno njoj ipak treba neko ko ima iskustva u radu sa takvim ljudima. Možeš ti nju da volis, i da joj želiš najbolje, ali ako nemas znanje i iskustvo da se nosis sa ljudima koji imaju slične probleme, možeš da odmognes njoj, a sebi i svojoj familiji još vise. Mislim da ovde nije u pitanju samo biti im pri ruci, ovde je u pitanju da žena koja je bolesna dobija adekvatnu pomoć i terapiju. Što se tvog oca tiče, njemu verovatno možeš pomoći i ti, s vremena na vreme, neko od placenih profesionalaca koji odlaze u posete jednom nedeljno recimo, vode racuna o namirnicama i lekovima. Ti idi u posetu koliko god možeš, zovi koliko god možeš.
Ako je ljudima potrebna intenzivnija lekarska nega (sto zbog fizickih, sto zbog mentalnih problema) a ti to nisi, onda mislim da tvoje prisustvo neće promeniti mnogo, u smislu da se stvari pobiljsaju, ti ćeš se samo pretvoriti u „plave slemove” i tampon zonu koja će da sanira posledice ili eventualno spreči neku eskalaciju, na stetu svoga zdravlja i zdravlja svoje porodice. Nije da je tebi jedan roditelj sam, bez finansijski srestava i sl, u pitanju su bolesni ljudi kojima treba medicinska nega, a ti to koliko shvatam nisi.
Želim ti mnogo sreće.

Nisam psiholog a nisam ni vidovita, ali imam licnog iskustva sa roditeljima koji su se u proteklih 5-6 godina stalno svadjali. I ja znam kako to izgleda - ja zaista uvijek pokusam da se stavim u situaciju i jednog i drugog i sagledam stvari iz svih uglova. Mislim i da sam poprilično nepristrasna (mada se moj tata ne bi sigurno slozio). :)

Majka te povrijedila jer ti je samo poslala sms za rođenje djeteta? Pa meni je moj otac u lice u mojoj kuci rekao kako sam ja njegovo najvece razocarenje (jer smatra da podržavam mamu u nečemu sa čim se on ne slaze). A tuzno je to što je meni bilo isto ko da mi ništa i nije rekao. Eto kakvu emotivnu vezu imam sa svojim ocem. Nisam mu ništa zamjerila. Samo sam mu rekla da ima pravo da misli šta god hoće, da ja i dalje stojiim iza svega sto sam rekla ili uradila, ničega se ne stidim niti se kajem, a da će on sam morati da se izbori sa svojim demonima šta i koga kako dozivljava. To nije moj problem.

Uglavnom mislim da si svojoj djeci najpotrebnija a takodjer si i odgovorna za njihove zivote. Tvoja djeca su tvoja odgovornost, roditelji nisu. Hoću da kažem, moralna duznost je starati se (ili naći nekoga ko će se starati) o bolesnim i onemocalim roditeljima, ali nije tvoja duznost da ispravljas krive Drine i da rjesavas tudje probleme. U takvom scenariju vazda ostanes krive kicme.

Slazem se sa Barili, nekada je potrebno silom osobu podvrgnuti ispitivanjima i testiranjima. Za njihovo dobro...

Nikako žrtvovati porodicu zbog nečega gde ne možeš pomoći.Najbolja pomoć je da ih neko obilazi ili živi sa njima a tvoja deca da imaju mamu i tatu pored njih tu si gde si zbog sebe i svoje familije a roditeljima pmozi koliko možeš a da ne žrtvujes buducnost svoje porodice

jedan moj dobar drugar je dao otakz u firmi u kojoj je zaradjivao $27 na sat kad mu je otac bio na samrti a nisu mu dali leave of absence. covjek je ostavio posao, otisao u Cacak, otac mu je umro ubrzo, on se vraio i ponovo aplicirao za posao i srećom dobio.. imao je malo dijete i ženu

moj brat radi s jendom Knadjankom koja je zivjela dugo godina u Indoneziji. kad joj se mama razboljela i nije imao ko da se brine za nju, vratila se u mali kandski grad da bude s njom..

nisu svi ljudi isti

mene stara izpizdi isk puta i kaže stvari koje ne bi trebala ali meni to nikad u glavi nije ostalo crtano i sutra bi sve žrtvovala kad bi joj moja pomoć bila potrebna..

Mislim da možeš fino kombinovati nekoliko opcija i tako ispuniti godinu bez tvog preselenja tamo - neka tata malo dodje kod vas, malo neka boravi u stanu, unajmite pomoć, a vi dolazite preko raspusta i praznika. Još ako brat može da uskoci u međuvremenu, milina.

Ni ja ti ne bih savjetovala selidbu, bilo bi to prenaporno za tebe. Moja baka ima Alzhajmerovu bolest, ima 83 godine i i dalje živi sama. Prijeti da će se objesiti ako je stavimo u dom ili dovedemo nekoga da se brine o njoj. Odbija da nosi pelene, a već je pocela da popusta na tom frontu. Mama to sve nekako organizuje preko telefona, placamo prvoj komsinici da kao onako usput 1-2 nedeljno pospremi i ponesto skuva, ali kad smo bili tamo mama samo sto nije skrenula od stresa. Nema broja koliko puta su se posvadjale iako je mama svjesna da je to bolest i da baba ne tjera inat.

Zagovornik sam terapije i lijekova, ali ako osoba odbija saradnju onda je sledeća najbolja stvar oko njih stvoriti neki krug podrske na koji se mogu osloniti kad je potrebno. Uglavnom, ja se ne bih selila, na duge staze time ništa ne rjesavas. Šta ćeš tek kada zadju u još pozniju dob ili postanu manje pokretni?

Tanja, selidba za Srbiju s decom nek ti bude poslednja opcija. Kažeš roditelji su fizicki pokretni, znaci mogu da se brinu još uvek o sebi, skuvaju, operu, prosetaju. Ti treba da dolazis sto cesce na kratko, nemoj decu u uvlacis u vase probleme, htela ne htela oni će cuti razgovore, svadje. Cesce dodjes, vidis šta im je goruce, vodis po lekarima, pomognes. Mada ako je 40 godina situacija takva teško je da ćeš razgovorom nešto promeniti. Što se tiče odbijanja strucne pomoći, ja bih se sa lekarom opste prakse posavetovala da ti da neki uput i o nacinu kako da je privolis da ode na preglede.
Sledeća faza je kad budes morala da platis ženu za kucne poslove. Ako budes morala ti da dodjes da ih dvoris dodji sama ako je ikako moguće al verujem s malom decom i nije bas, zavisi kad će to biti. Dom kao poslednja opcija, ako ne budes vise mogla sama da ih dvoris. Veruj mi tad im više ne znaci ko im menja pelene a bolnije je da to budes ti. Moras se cuvati psihicki za svoju decu. Iz tvoje price sam shvatila da je majka ceo zivot problem i da se otac sklanja od nje i da je dolazio kod tebe. Zašto mamu ne dovedes u Nemacku ako je to moguće bar što se tiče njene bolesti a možeš i oboje zajedno? Dobro će im doći taj osecaj bliskosti i da ih nisi odbacila, ukljucis ih u vas zivot i tvoje dece, daj im priliku, ako je/ih to bude smaralo i to je nešto, sve ove situacije mogu doneti neku korist, spoznaju, iskustvo.
Želim ti puno sreće i lepo je sto si pozrtvovana prema roditeljima, svaka ti cast. Ja isto mislim da nam je duznost da smo uz njih kad više ne budu mogli sami jer su i oni bili uz nas i odgojili nas. Sad ovde je nekad teško napustiti posao jer ovo je zemlja gde se on teško nalazi al to je sad druga dilema.

Komunikativna, nema ništa dostojanstveno u starackim domovima, posebno ne kad si nepokretan. Gotovo svakodnevno ovdje čitamo kako u ovom ili onom domu ili bolnici ljudi danima leze, kako to Englezi kažu, ’u svom urinu’, gladni i zedni pored hrane i vode na tacnama koje ne mogu dohvatiti. Neki su čak pili vodu iz vaza za cvijece jer su im one bile blize. Kupaju ih jednom mjesecno ili i manje od toga, čak i udaraju ako su ‘neposlusni’. Za to vrijeme inspektori ministarstva zdravlja setaju okolo sa direktorima koji ih provedu kroz lijepo uredjene prostorije, ponude ukusan rucak i pojeo vuk magarca.

U Srbiji je sigurno bolje od toga, ali opet niko se ne može o našim roditeljima brinuti bolje od nas. Ovo, naravno, ne znači da Tanja treba da se vrati u Srbiju jer problemi njene porodice su nešto sasvim drugo i ona ih ne može rijesiti svojim prisustvom - čak može dovesti do toga da i njena djeca pate zbog bakinih psihickih problema.

Moj stric, udovac, je brinuo o mojoj baki do njene smrti, a pomagao mu je ponekad i moj tata (mama nije mogla ništa zbog svojih zdravstvenih problema), ali baka nikako nije dala da je moj tata presvlaci. Od njega se stidila, a od mladjeg sina je, jednostavno, morala prihvatiti pomoć jer niko od žena nije bio okolo.

Tako da, Effy, nisi sasvim u pravu. Kod nas su tetke govorile kako je njihovo da brinu o svekrvama mada se ni tu nisu nešto naročito pokazale :-)))

Isidora, naravno da ima i ovakvih i onakvih slučajeva, domova, kucne nege itd. Ovde se isto cuju takve price i uzasno je na šta je jedan covek sve spreman da uradi jer reflektuje svoje privatno nezadovoljstvo na posao ili obrnuto. Ja znam za slučaj gde je sin zapalio sopstvene nepokretne roditelje jer nije vise mogao sav taj teret psihicki da ponese, zato i kažem da postoje kursevi gde se ljudi nauce kako da rade posao negovatelja ali svakako da ima raznih. Rasulo po domovima je samo stvar loše organizacije i ljudske pohlepe, nazalost. Nazalost postoji i losa kucna nega gde negovateljica maltretira svog klijenta... Ma, nedaj Boze nikome!

Znam za slučaj jedne bake kojoj nisu ni sporet hteli da zapale da se jadna ogreje, a eto u svojoj je kuci bila. Ona u krevetu celi dan, samo je nahrane, presvuku i ostave. Od lezanja je sva bila u ranama, bez strucne medicinske nege. Sve se vraca, sve se placa pa će valjda i oni dobiti udela u zetvi sto su posejali.

jedan tanja, sele mila, gdje se možeš na majku naljutit i nemati emocija..pa ne znam šta da mi kaže, ja znam da me majka voli i da bi mi svoj zivot dala..

Tanja, poslala sam ti mail. Nadam se na pravu mail adresu.

Stavljanje na bilo ciju stranu u sukobu roditelja je djavolja rabota. Ja sam ovu skolu preskupo platila.

U svakoj nesrecnoj porodici se zna ko je problem, tako da je sasvim normalno da budes na strani žrtve. Ono sto moras paziti je to da si ti dovoljno propatila zbog roditelja do sada i da niposto ne dozvolis da se isto desi tvojoj djeci.

Razlika između sinova i kcerki stoji, ali trebaš da ukljucis i brata koliko god je moguće. Nikog drugog nemas ko zna stvarnu situaciju, a ne možeš ni ti sve sama iznijeti na svojim plecima, pogotovo jer imaš i svoju porodicu o kojoj moras da mislis.

LeaDikaprio ti je dosta dobro rastumacila odnos/način zivota tvojih roditelja i tebe u svemi tome i apsolutno je tačno to što kaže da treba da saslusas odnosno oslusnes obe strane realno.

To govorim iz licnog iskustva i Lea je upravu. Gotovo ceo svoj zivot sam okrivljivala tatu, krivim ja njega i danas kada ga vise nema jer sve to što je radio i razlog zbog kojeg je to radio nije morala cela porodica, mi kao deca toliko da osetimo, a zesce smo osetili.

Dokle je bio ziv, ceo nas zivot se vrteo oko njihovog braka i neslaganja, nerazumevanja, svadja...a nisu mogli jedno bez drugog i sto je najveci fazon čim ,,udari,, nešto sa strane oni su se cvrsto drzali zajedno!!! Ne možeš verovati!!! Da su bili najstrasnije posvadjani onog momenta kada dodju najavljeni/nenajavljeni gosti, njih dvoje su kao jedno. Ulece se u kuhinju, ide se u nabavku bez obzira da li je njegova ili njena rodbina. Ludilo!!! Vrlo komplikovan odnos koji ni oni nisu razumevali. a bilo je tu svega, da ne detaljisem, mucno mi je.

Elem, ja sam bila te pameti i sreće, odnosno zrelosti u nekom momentu zivota dok je tata još bio ziv da shvatim u jednom momentu sve.

Koliko god da je moja mama u celoj toj prici, godinama bila žrtva, upravo je ona i bila razlog svemu ali mu to nije bilo opravdanje za svakojaka ,,ponasanja,,. Shvatila sam da je tata ustvari bezgranicno voleo moju mamu, mnogo vise nego ona njega pa je to vremenom preslo u u patologiju iz koje su i nastali problemi. Ona je takva kakva je, uvek primerna i postena ali ocigledno ,,hladna,, za njegov pojam ljubavi. Negovala ga je do poslednjeg dana i bila je u soku danima kada je umro. Rekla je da nikada neće sebi oprostiti sto je umro u bolnici a ne kuci, pored nje!!!
Prošla je skoro godina kao je umro a ona se još uvek privikava da ga nema!!!

To je neko moje rezonovanje u skracenoj verziji. Moras mnogo dublje da zadjes u njihovu psihu ali posteno i realno. sigurno ćeš naći razlog/okidac njihovog odnosa.

Moje mišljenje za svoje roditelje danas, kada njega vise nema, je da je moglo da bude mnooooogo drugacije da je ona bila malo ,,toplija,, ali... iskreno, ja kao njihovo dete, vecno sam ljuta na njih oboje koliko god da ih volim.

Ne mogu ja to opisati rečima ni sama sebi jer je sve jako komlikovano ali ih bezgranicno volim kako god da je bilo!!!

Eh Lea, sestre po muci :-(

Ali se po muci poznaju junaci :-)))

Nekoliko puta mi je padalo na pamet, da, kada bih trebala da napišem knjigu kao priču/roman o svojim roditeljima, njihovom životu, braku...ja jednostavno ne bih mogla. U nekom momentu bih se žestoko zapetljala, sigurno, a živela sam sa njima do svoje 30. godine i bila dežurni policajac i svedok svemu!!!

A da li sam baš živela sa njima do 30. godine zato što nisam umela da se udam ili ipak zbog uloge dežurnog policajca!!!

Ima i danas pojedinaca koji se, kao kroz šalu, podsmevaju što sam se kasno udala i smatraju da ne bih prolazila kroz agoniju ,,ne možemo ostati u drugom stanju,, da sam to sve ranije ,,odradila,,.

Iskreno, takvo komentarisanje jako zaboli, ali odmahnem rukom i ne komentarišem. Nemam ja vremena ni živaca da takvim ljudima objašnjavam da ta dva nemaju veze jedno sa drugim jer problem nije bio kod mene, kao i to zašto se nisam udala ranije. Mada, ostane gorak ukus u ustima :-(

Kako bilo, sve to kompletno je iza mene i drago mi je što sam za života svoga oca shvatila mnoge stvari ali ne sve. Takav odnos može da shvati samo psiholog/psihijatar i to da se doooobro udubi u problematiku.

Ima ljudi koji uzivaju da budu žrtve, i lako se upecas na tu foru, zalis ga itd, dok jednog momenta ne shvatis da sam od sebe pravi žrtvu a okolina samo nesvesno potpiruje pruzajuci podrsku ``žrtvi``.

Jedna Tanja,
pomozi koliko možeš, to je i obeveza prema roditeljima, a i sama osecas potrebu, ali nemoj da žrtvujes svoju decu i porodicu, sigurno ni tvoji roditelji ne bi to želeli, koliko god da ima je teško.

Sve najbolje ti želim, i tebi i drugim devojkama odavde koje se hvataju u kostac sa sličnom situacijom.