VESELA JESEN

Bela sviću oktobarska jutra:
po zemlji more srme razlilo se.
Danas se šuma bezbrižno veseli,
svejedno što će umreti već sutra,
svejedno što su pale ledene rose.

Svejedno što su pale prve slane,
još šuma seća se pesme ludog drozda,
još danas staze su letom zavejane;
pevaje požutele dubrave bukava
i zru na suncu kao grozd do grozda.

Još bezbroj buktinja i plamenova
gori na šumskom raskršću svakom,
još barjak u ruci topole nose
kao da dolaze iz svatova,
i mašu izdaleka radosno šakom.

Još po stazama vino se sipa,
i s krune hrastova zlato mrvi,
u rupcu šarenom još ide lipa,
još ludo s brestom se grli divlja loza
na dlanu noseć' srce puno krvi.

Rasejana Pesma
Miroslav Mika Antic

Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi najjači u razredu,
najglavniji u ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2.
Oni obično padnu
ako se penju na drveće.

Njihova lopta redovito
promaši cilj.

Uvek dobiju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junačke igre
i ja vas duboko molim
pustite mi na miru
moje tihe dečake.

Oni su stalno povučeni
u neke svoj eprostore
iz kojih pokušavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjaš
da si usnio san.

3.
Glas im je mek i šaputav
kao zvuk mesečine.

I zapinju na ravnom
kao da se sudaraju
sa samima sobom.

Stvarno vas čestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristižu.
Zamisli kako toneš
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
među kristale svetlosti.

tako nekako pristižu.

4.
Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.

Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drugčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?

5.
Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.

Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštro
kao kraljevski kondori.

Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.

Ako bi ikada pristali
da žive kao svi drugi,
čime bi onda rasli?

6.
Pustite mi na miru
moje ćutljive, smušene
rasejane dečake.
Jar samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istoga,
ako iznesu iz glave
te neobične čarolije
i nauče nas kako se
pentra po samome sebi
do snežnih vrhova nade.

I puste nas da zajedno
živimo u tom svetu
nemogućem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa širokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjači u ulici,
i mi, naizgled nevažni,
i mi, zasad najvažniji.

7.
Jer sve na svetu uvene.
Možda i ne znaš: i klikeri,
uvenu kao trešnje.

Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trčanja.

Osvrneš se i, okolo,
vidiš jedino sebe
kako si naglo zaćutao
kao veliko zvono kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetiš
da ipak u tebi ostaje
to čudo što sadrži
ne jednu, već bezbroj večnosti.
I shvatiš: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada neće razboleti
od rđe i od venjenja.

8.
Šta posle detinjstva ostaje
jedino još bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune čarobnih svetova,
što se nikad ne tope,
što se nikad ne troše,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz kojih sutra
rastu njive i šume
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespuću mašte,
nove neke komete,
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom.

9.
Rastu beli počeci
sasvim drugačijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamišljneih i običnih,
pametnih samo za čudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reči
s kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih suu naučili
da istovetnost čitaju
raznim brzinama shvatanja

I tako nikad ne dosade
sebi i svome delu.