ПОВЈЕРЉИВА ПОРУКА
КРАЉУ ПЕТРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ
О ПОТРЕБИ УСПОСТАВЉАЊА БРАТСКЕ
САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ДВИЈЕ ЗЕМЉЕ

Драги мој Перо,

Од неког времена српски листови често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. То је прихваћено и од страних непријатељских нам листова и са провидном намјером појачано. На тај се начин у српском народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено, што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових представника.

Тежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. Немило ме дира то, што се све више пише и говори о раздору између вас и нас и неспоразуму и некаквој хладноћи између тебе и мене. Могу да замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру своје погледе. Мени је тешко на души и жао кад се може (про)мислити камоли још по тол* ... српским и страним органима (ја)вности писати да двије српске државе и њихови поглавари нијесу једнодушни и најбоље расположени једни спрам других, управо данас кад су највише позвани да напрегну снагу да ... штетило (стално) ... добило за чим ... тежи. Жао ми је и зато што знам и свјестан сам тога да уколико се мене тиче никаква основа и разлога немају учестали гласови о неспоразуму. Жао је и свима мојим Црногорцима који су као у свему и у томе са мном једна душа и једно срце.

Бол, изазван у мојој души тим писањем и гласовима, појачан је и помишљу да би српски народ убрзо могао стећи увјерење да има бар нечега у истини ... би тек веома штетно; то би тек могло бацити у бригу родољубе нашега народа који би могли клонути у својим надама, ако позвани не би похитали да му разбију стечено увјерење као да има нешто, што мути заједницу између двије српске земље и повјерење између њихових владалаца. Само у тој заједници и у томе повјерењу Српство може да види залогу љепше будућности. Ако је ико, ја и ти, драги мој Перо, први смо позвани да нашем народу дадемо од своје стране видан несумњив доказ да та заједница, као залога уздања народнога, не само није ништа ... од своје интензивности, но да је ... најтрајнија у времену кад је на пријестолу Србије унук тополског хероја, а на пријестолу Црне Горе праунук Данила, осниваоца црногорске слободе и св. Петра Цетињског, Карађорђева сатрудника. Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна мојим ... и друкчије осјећати унук ... бесмртнога који по ријечима мога славнога предшаственика „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва - дуну живот српској души”.

Кад су ни осјећаји за опште српско добро, исти и жеље за остварење народних идеала једнака, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије нешто предузме и учини да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења. Дужни смо ја и ти први то да учинимо и то заједнички, јер смо први за то позвани. Видан доказ који бисмо дали свијету ишчупао би из душе Срба црне слутње које су се у њу увријежиле усљед честих и понављаних гласова о некаквој неслози и чак о некаквом конспираторском раду једне братске стране против друге, тако да је поменуте гласове сад већ и немогуће потпуно демантовати само ријечима и изјавама.

Од моје стране нема никаквих сметња нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сложан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпомаже цијела Црна Гора, која је увијек била готова да заједно са мном за ту узвишену цијељ принесе и највеће жртве. С твоје стране такође нема никаквих сметња, јер и ти си прожет истим осјећањима и задахнут љубављу према Српству, а потпомогнут у дјелима општега добра од твога доброга народа, те сам увјерен да ћеш се обрадовати овој мојој мисли и изабрати такав пут, којима бисмо обојица лако могли доћи до њенога остварења. У рукама непозваних или равнодушних који можда не би могли правилно да појме сав жар исказаних ти осјећања за опште добро, изгледало би ово моје писмо као плод какве бојазни или плашње од напада на мене, који су потекли из неразумијевања, заслијепљености и највећим дијелом из младалачких глава. Али теби је, мој драги Перо, познато да није тако; теби је познато да сам, што 'но вели народни пјевач, често пута од младости своје „постојао на страшноме мјесту” само ради добра народнога. И зато, ја те молим, да прихватиш мисао, исказану у овоме писму, једино ради Српства, јер што се мене тиче, све једно ми је да ли ћу за опште српско добро пострадати на Косову или од бомбе у каквој улици, пошто за мене страшније и убитачније бомбе, но што је та да се Српство почело све више увјеравати - на чем објеручке раде и наши непријатељи - да ја и ти, твоји и моји, твоја и моја земља нијесу заједно у раду на општем српском добру теби ништа неће сметати да, са своје стране о противноме дадеш један доказ и примјер, у чему ћу и ја учествовати, те ћемо тиме обрадовати цио народ српски. Србија и Црна Гора, цјелокупно Српство, па и сама Русија, заштитница наша, зову не да час прије то урадимо. Огријешићемо се пред Богом и нашим народним светињама и сјенима (толиких) мученика српске народне мисли, ако се ... старамо да, пошто смо обојица ... ри, не оставимо своје земље и свој ... у неизвјесности. Ни од какве жртве не треба да презамо, нити да се склањамо испред каквих сметња, ма се исте, иако смо обојица уставни владаоци, састојале и у жртвовању влада за ту цијељ и у савлађивању разних других препона, које би ни могле ставити на пут уставне обавезе. Кад су у питању општи српски интереси такве би жртве биле оправдане и од родољубивих наших поданика одобрене, а од Српства благословене.

Могао сам ти као носиоца овога писма послати којега од мојих војвода и великодостојника, али то не чиним, јер сам мишљења да је за овакву свету српску ствар најпогоднији посредник између мене и тебе високопреосвећени митрополит Митрофан Бан, родољуб и стари борац за слободу нашега народа, чија улога у овоме родољубивом послу треба да буде огледало улоге св. Саве и његових посљедоватеља у сличним пословима.

Цетиње, 1907.

преузето са Српска Земља Црна Гора :


Просвјета у Црној Гори
Наставни планови, уџбеници и школска документа
Књига из које су најмлађи Црногорци стицали прва знања била је Српски буквар. У вријеме светог Петра Цетињског учило се из Српског буквара штампаног у Млецима 1812. године. На Цетињу је, 1836. године, Његош објавио СРБСКИ БУКВАР и 1838. СРБСКУ ГРАМАТИКУ. У Српском буквару, поред основних лекција из читања и писања, давани су и текстови о славној српској прошлости.

Од 1854. године, дакле у вријеме књаза Данила, у цетињској основној школи предавани су српска граматика (II и III разред), црногорска историја (II разред) и српска историја (III разред). (Школе у Црној Гори, Панчево 1876; дјело Милана Костића, бившег ректора цетињске богословије)
1889. године, ђаци IV разреда основне школе, имали су за обавезне предмете: закон Божји, српски језик, словенско читање, рачун, геометрију, земљопис, српску историју, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастику и војничко вјежбање. (Просвјета, Цетиње, април-мај 1889.)
Разрадом наставног плана прописано је: у оквиру географије обрађују се Црна Гора и остале српске земље; у оквиру вјеронауке посебно мјесто се даје светом Сави; у оквиру цртања, планом је предвиђено цртање свију српских земаља; а на пјевању су се пјевале пјесме: Ја сам Србин, српски син; Тропар светом Сави; Устај, Устај Србине; Радо иде Србин у војнике; Онамо, 'намо; Српско коло... (Просвјета, Цетиње, јул-август 1890.)
У Цетињској гимназији на часовима српског језика се уче теме: Српска мајка, Свети Сава, Зидање Раванице, Косовка Дјевојка, Милош Обилић (I, II и III разред). У IV разреду се читају Одабранија дјела из српске књижевности, а у оквиру географије изучавана је Специјална географија српских земаља уз кратку српску историју. Општи преглед српске земље. (Просвјета, Цетиње, новембар-децембар 1890.)

У чланку Историја у основној школи (Просвјета, Цетиње, јануар-фебруар 1891.) каже се:
Међу важније предмете у основној школи спада историја...Она је извор из кога ће омладина поцрпсти љубав к Српству и свему што је српско...Српска је историја пуна примјера за васпитање српске омладине. Дубљим размишљањем видјећемо шта нам пружа историја за поуку. Ако хоћемо да нам млађи нараштај буде родољубив и јуначан, упутимо га да проучи српску историју...Свијетло дјело српских јунака и родољуба утицаће снажно на млађарију и подгријеваће у њој љубав к Српству кад види како су српски јунаци и родољуби знали да жртвују себе...
Професор Јован Љепава, у својој Теорији књижевности (1896) која је била намијењена ученицима Дјевојачког института на Цетињу, Гимназије и Богословско-учитељске школе, каже:
...Ето зашто се Горски вијенац с разлогом назива вијенац српске књижевности. У њему се огледа и црта живот једног дијела српског народа онакав, какав је у самој ствари, са свијем његовим врлинама и манама...Доћи ће вријеме да ће се Горски вијенац изучавати у српским школама као што се данас изучава Илијада и Одисеја.

Лазар Перовић, у својој Историји Црне Горе за III разред основне школе (1906) наводи:
За вријеме владавине славнијех Немањића, као и прије њих, садашња се Црна Гора називала Зета. Када силни цар Душан раздијели своју православну државу на поједине области, Зетом управљаше српски племић Балша I.
О Његошу Перовић пише:
Живо је пратио све српске ствари и бринуо се о срећи свега српског народа...Имао је уроћени пјеснички дар, који му се тако развио да је постао највећи српски пјесник. Спјевао је више дјела, али му је најчувенији Горски вијенац у којему вјерно и живо слика живот и душу Црногораца. По својој љепоти Горски вијенац заиста је прави вијенац свијема српскијем пјесмама...

О књазу Данилу, Перовић вели:
И срцем и душом старао се за срећу и напредак цијелога Српства, а највећа му мисао бијаше уједињење његово.
О књазу Николи, аутор каже:
И поред свега толико мучног труда, за унапређење своје земље, налази времена да ради на књижевности, те се данас броји мећу прве српске пјеснике и књижевнике. Он је веома омиљен у цијелом нашем српском народу.

Закон о народнијем школама у Књажевини Црној Гори објављен је 2. фебруара 1907. године. Друго издање, Закон о народнијем школама, доживио је 1911. године, у вријеме када је Црна Гора већ била Краљевина. У члану 1. каже се да је задатак народним школама ширење српске писмености у народу. А у члану 26. стоји да се у основној школи уче се ови предмети: наука хришћанска, српска историја, српски језик, црквено-словенско читање, цртање и лијепо писање, пјевање (свјетовно и црквено), гимнастика и дјечије игре, земљопис, познавање природе, пољска и домаћа привреда, основи хигијене, рачуница и геометријски облици, ручни рад са домаћим газдинством (по могућству). Народна школа у Црној Гори се зове и Српска народна школа (члан 13.).
Живко Драговић, у својој Краткој историји за школу (1910) пише:
Говорећи о епохи Црнојевића, Драговић каже да је у то вријеме Црна Гора - вјечита чуварка српске слободе и српске државне мисли. О великој замисли Ивановој (Иван Црнојевић) јасно свједочи грб Душанове Царевине, двоглави бијели орао што га је он на својим грађевинама истакао...
Сваки Србин у Црној Гори дужан је љубити цијелу домовину, све српске земље - у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби...
Питомци војне школе су као уџбеник књижевности користили Читанку из лијепе српске књижевности (1912) коју је написао Душан Вуксан.
У Читанки за други разред основне школе (1914), учила се и пјесма О светом Сави:
„Српска дјеца, српске школе,
Српски народ слави славу,
У пјесмама диже, носи,
Немањића светог Саву...
Свети Саво, српски свече!
Заслуге су твоје силне;
Од радости Срби поје
Данас пјесме преумилне...”
а веома је лијепа и родољубива Молитва на почетку рада, која се налази у истој читанки
„Боже помози и благослови,
Да сретан буде почетак ови!
Да ме упути српскога ђака,
Да школа, књига буде ми лака!
Даруј ми здравља, снаге и воље,
Да слушам, учим, што могу боље!
Љубав усади у срце моје,
Да љубим браћу, другове своје!
И сваког ко је у српском колу,
Највише српску цркву и школу.”