T H U R S D A Y , M A Y 2 4 , 2 0 0 7

Aleksandar Crnjanski at 5:14 PM

„Video sam trista cuda...”

„...sad ću vam ispricat, samo da pisam”. I nije tako loše posle prvog dana na poslu. Naravno da radim najtezi od svih poslova, ali otom potom. Dakle, tako vam ja krenuh u te amerike. Znao sam da ništa ne znam tako da sam put do Beograda prespavao ( klasika, čim autobus zabruji ja zabalavim rame, isprepadam sve pored sebe kad pocnem da se trzam iz sna i na kraju jedva pogodim gde treba za izadjem. Uglavom samo ispadnem iz busa) Pola sata cekanja na buskoj stanici posle Pancevackog mosta, pokupise me Maric, devojka mu Nikolina, i drugar mu something something. Na aerodromu u BGu gomila fensica, satro japija, i meni nepoznatih ali extra uocljivih estradnih zvezda (sve pjevacica po pjevacice). Od zanimljivih likova videli smo Katarinu Radivojevic ( svi su je po tri puta videli dok sam je ja ugledao i otprilike sam sve vreme bio okrenut na pogresnu stranu uporno vicuci „Gde je, gde je...”), i Zeljka Samardzica ( koji je izuzetno nizak covek po meni). O.K. Cekirali smo karte ubacili prtljag pravac NYC ( sad se ja kao pravim da sam iskusan traveler aeroplanom, a gledao sam onog cikicu na salteru bledo kad nam je objašnjavao da mi u Frankfurtu ne moramo da idemo u kargo odeljak i samo nam etiketirao torbe za NYC, a mi se ubismo pišuci neke vezice sa podacima kuda idu torbe, pa da li da pišemo destinaciju Frankfurt ili NY, pa koja je adresa Golf Kluba, pa koji broj gaca svako nosi. Šta znam ako nam se pomesa prtljag pa da nosim nečije tange po Amerikama.), sacekali Rossija da stigne ( za one koji ne prate fabulu radnje putovali smo nas cetvorica, Maric, Rossi, Ime i ja), i krenuli kroz razne i ostale skenere, pipaljke i kapije. Što se tiče rucnog prtljaga, Rossi je imao neke silne grickalice i doneo ih je u NY, tako da je fora samo oko tecnosti koja se nosi u bilo kom obliku ( parfemi, voda, sokovi). Nekako smo upali u avion (Katarina Radivojevic je putovala sa nama) i smestili se. Naravno da je „beba” Maric morao da sedi pored prozora i da se ne bi rasplakao na sred aviona i verovatno ukakio od stresa mi smo ga i pustili. Odmah je tu pala zezancija, avion je poleteo kao traktor sa krilima. Odmah smo povatali neke sendvice ( nisu dali repete, majku im komunisticku) i po casicu soku. I kao da putujemo busom, zakuntao sam na pola puta. Visina nije bila poznata ali smo se nešto jako gubili u oblacima pa sam pretpostavio da letimo u brisucem letu iznad prostranih livada Vojvodine i tako sve do Germanije. Taman kad sam se odbunio i vratio balicu nazad u usta, poceli smo da slecemo u Frankfurt. Ono tamo je smesno!!! Kao da smo doleteli jedrilicom u odnosu na one Jambo Jetove na aerodromu. I dobro, ispadosmo ti tako mi iz onog našeg tricikla od aeroplana na pistu kad tamo ceka nas bus?!?!? Dobro a gde se kupuju karte, prvo mi prolete kroz glavu??? JEl vozac ima sitno da mi vrati od 20 evra??? Šta ako ne kupim kartu pa me savata kontrola??? Jel ove svabe salju kazne na preko 100km??? ... Ha,ha!! Pasose su nam pregledali, još nismo ni izasli iz aviona. Šta znaju Germani ko je partizan a ko nije ( eine, cvajne partizanen kukuruzen schprechen schrafcigen schpaciren). Autobus nas je taljigao poprilično pre nego sto nas je kipovao na međunarodni terminal gde smo se mi odmah izgubili, trazeci sve naopako. Ali gde će prvo četiri budale na međunarodnom aerodromu nego u kljonju (kolektivno citanje dnevne stampe i informisanje o novonastaloj politickoj situaciji u regionu). O.K. prvo smo morali da sacekamo da nas let izadje na informacionoj tabli, a kad su svi letovi u 17h izasli shvatili smo da našeg nema, odnosno da postoji let lh 404 ali nam ne pase taj broj. Onda smo nasli informacije pa otisli da cekiramo karte ( to je bio nas let samo je imao dve oznake ), i naravno da svabe nisu mogle da nas smeste svu cetvoricu da sedimo vezano u polu praznom 747 koji otprilike ima trilion mesta, već smo sedeli razdvojeni Maric, Ime i Rossi sa jesne strane i Sladjan i ja u sredini između dve tetkice. A Sladjan je... Ukratko, Sladjan je lik koji je putovao sa nama za NYC. Upoznali smo ga u agenciji i on je palio za Chicago posle. Takođe mu je prvi put kao i meni, i malo mu je bilo zafrkano jer je odmah isto vece zapalio dalje iz NY. Nikog nije poznavao tako da se skontao sa nama i to je to. Fensic ali o.k. lik. Sada, kad smo ustanovili ko je Sladjan, da nastavim. I tako smo se mi gubili kolektivno po onim nivoima na aerodromu, pokusavajuci da skontamo gde da jedemo i kako ćemo da ubijemo vreme. Prosao sam i pored odeljka za pusace koji je otprilike velika piklsa i desetak ljudi u oblaku dima, koji se vrlo interesantno ne siri dalje. Kao da su ogradili i vazduh oko njih. Naravno da je pala rasprava oko toga gde jesti, jer smo naravno imali odredjenu personu koja je sve probala ( DA MARICU, MISLIM NA TEBE) i nas ostale smrtnike koji su još uvek zeljni Big Meka i pomfrita iz Meka. Tako smo prošli kroz neki restoran sa prenapregnutim sendvicima koji su kostali i po 10 eura, i bufeom sa samoposluzivanjem na bazi pojedi koliko možeš po ceni dranja koze sa ledja i odlucili ipak da zapalimo u Mek. Inece, na aerodromu uglavnom rade crnci, arapi i ostali dosljaci, jedino na salterima ra Germani ( toliko o ravnopravnosti u Evropi). Na perfektnom engleskom jeziku ( „ Daj mi, brate, dva cizburgera, srednji pomfrit, doup ... Excuse me, I ment two cheeseburgers, medium fries, medium cola, green salad” ). narucio sam i obrstio moj prvi od mnogih (ispostavilo se da neće biti bas tako) obroka u Meku. Ali KAKAv pogled sam imao!!!! Sedeli smo a ispred nas samo stakla kroz koja se vidi vecina aerodroma i piste na koje svakih par sekundi sleti ili poleti neki avion. Neverovaran je osecaj kada pored tebe prođe OOOgroman ( malo manji nego ja) Jambo Jet koji se sprema da poleti a ti se taman spremas da zagrizes onaj cheeseburger i samo ti ostanu usta otvorena i balica od gladi! Slike se nadam da ću uskoro dobiti pa će moći i da se vidi. Smucali smo se još malo po free shopovima, gde je sve extra skuplje nego oblično, ponasali se kao pravi balkanci balaveci na svaku iole dobru meleskinju koja bi prošla pored nas i lepeci skoje masne prste na svaki boziji izlog gde smo stali ( tipa vitrina u kojoj stoje Vertu mobilni do 50 000 evra). Centralni odeljak čini jedan veliki sank oko kojeg su postavljeni visoki stolovi. Svi stolovi i stolice su zakovani, verovatno jer su ih neki balkanci spajali dolazeci u vecem broju (mi pokusasmo ali ne ide). Naravno da je tu pala odmah po koja krigla piva, a Sladjan je na brzinu ubio tremu sa 4 komada. Kad smo svukli pivo skinuli su na kozu sa ledja ( 4,90 evra krigla i to pils!!! ) ali smo mi opusteno bacili pare na sank kao da to nije ništa ( „...znate kad ću opet da vam sednem za sank, nikad!!!” ). Malo smo se smucali po free shopu, ja se naspricao svim mogućim novim parfemime koje sam video, snimili sjajne zestine ( flasa Hennesija po ceni od 2500 evra, nešto Lui xYz neki) i kupili po pola kile m&m-sa Maric i ja i zapalili na avion. Ljubazni Nemac (FAGET) nas je lepo izvacario uzduz i popreko i sa osmehom na licu ( a 'de i ne bi imao osmeh na licu, mogao je da nas pipka a mi morali da cutimo) pozeleo nam srećan put.