Дискусије - Форуми

+0 / -1 -1

Americki delirijum (Erick Thompson)

M80
(ace)

30. август 2012. у 22.35

Svi smo čuli za „američki san”, reč koja se koristi da opiše mit, cilj kome vecina ljudi teži. I takav „raj”, „američki san” po svome smislu je sasvim marksistički, jer on „sreću” definiše u terminima materijalnog posedovanja i potrošnje. Ovaj „san” objašnjava slobodu kao „slobodu” da se prigrabi što više i više da se potroši, baš kao svinje koje se tove. U svinjskom raju američkog sna cilj je uvećati broj dana koji se troše - na tovljenje. Ukratko, onaj koji ostvaruje svoj američki san je umešan u jednu orgiju samozadovoljenja do tačke prekozadovoljenja, koje može da produži konzumiranjem lekova. Sve stvari imaju svoju cenu, pa ipak možemo da smatramo da nešto od cene američkog sna za nas same je na račun naše zajednice, naše budućnosti i budućnosti naše dece (ako se opterećujemo da imamo neko).

PRAVEDNI JEVREJIN

Pravedni Jevrejin, Hans Kaufman, je objavio svoje iskustvo o američkom snu. On se rodio u Nemačkoj pre 2 svetskog rata. Njegov otac je naslutio da će veliki rat izbiti u Evropi, pa je poslao Hansa u Palestinu okupiranu Britancima, gde je Hans bukvalno radio kao pravi rob u kibucu. Osetio se eksplatisanim od strane ruskih Jevreja koji su vodili to mesto, jer oni nisu voleli nemačke Jevreje. Pošto je Britancima okupirana Palestina postala Cionistima okupirana Palestina, Kaufman je krenuo da radi da napusti novoformirani Izrael što je pre to bilo moguće. Pošto je bio Jevrejin imao je malo ili nije imao uopšte poteškoća da dođe u S.A.D. Otkrio je u Americi olakšanje od opresivne atmosfere od koje je patio godinama u Izraelu zato što je bio nemački Jevrej.
Ali čim se upoznao sa „Američkim” načinom života, postao je zgađen njime. To nije bilo društvo, već kolekcija narcisoidnih hedonista i anarhista čija tela i svest su bila potpuno posvećena samo njihovom trenutnom, personalnom zadovoljenju. Najodvratnija stvar za Hansa Kaufmana je bila njihova očigledna samosvesnost onoga šta su oni. Nisu imali nikakvu odanost za nikoga i za ništa, osim za same sebe i njihove sopstvene, momentalne potrebe. Kaufman je zbrisao iz „Amerike” kao neko ko je otkrio „srce tame” i pobegao od sveg tog užasa. Vratio se nazad u Nemačku, jedino mesto gde je on iskusio ne-opresivni smisao zajedništva, čak i pod Nacistima. Očigledno, u Nemačkoj je opet pronašao nešto što mu je nedostajalo čitavog života, i tu je proveo ostale decenije svog života.
Još jedan jevrejski pisac, Reisman, video je „Ameriku” kao „Usamljenu Gomilu”. Oboje, i Kaufman i Reisman, su istakli nedostatak zajednice u Americi, jer zajednica nije deo „američkog sna”.
SLOBODA BEZ ODGOVORNOSTI

„Američki San” podržava „slobodu” bez ikakve odgovornosti! „Sloboda” se uživa kao „pravo”. Ona se nikada nije zaslužila niti se sloboda morala izboriti, zato što se takva obaveza onda ne bi činila „slobodnom”. „Sloboda” iz „američkog sna” daje pravo nekome da nastavi bez obzira na bilo koga, a za račun svog ličnog bogaćenja i zadovoljstva. BEZ OBZIRA NA SVE! Ograničenja su nametnuta, ali ne od strane osećanja učtivosti, ne od odanošću prema

porodici ili zajednici, već od strane prepreka ostalih hedonista koji prizivaju „zakon” od MOĆ JE PRAVO. Pravac prema ovome „zakonu” obično otkriva da su neki hedonisti „više jednaki” nego ostali, jer rezultat parničenja sa ovim „zakonom” je obično u korist „krupnih zverki”. Principi se jedino primenjuju kada su u račun lične koristi; ako nisu, onda se nikada ne prizivaju, niti pominju.
H. L. Mencken je imao mnogo groznih komentara u vezi „američkog sna”. Rekao je: „Svaki Amerikanac živi za dan kada će nešto da ukrade”. I ovo je rekao: „Niko nebi izgubio ni paru potcenjujći inteligenciju Američkog naroda.” „Američki San” je prema tome odabrani mit glupih lopuža. I zaista, ovo bi objasnilo mnoge stvari koje sam čuo i video tokom godina - da nema nikakve odanosti među lopovima.
NEDOSTATAK ODGOVORNOSTI
Jedan od najopakijih aspekata „američkog sna” je njegov nedostatak odgovornosti. Od drugih se očekuje da plate za individualno samozadovoljstvo, kao što vidimo po mrestu američkih majki koje žive od socijalne pomoći. Jedan momak pominje kako je njegova porodica proizvela pet generacija dijabetičara, dok jedna druga familija je napravila treću generaciju sa naslednom srčanom manom. Ja otvoreno kažem da takvi bespotrebno opterećuju poreske obveznike! Kada bih znao da imam neki takav nasledni defekat u mome sopstvenom poreklu, onda ne bih ni imao dece, iz dužnosti prema toj deci i mom društvu. „Njih uopšte nije briga za to!” tako takvi i razmišljaju. Možda sam ja jedan od „tek nekolicine kojima je stvarno stalo za to.”
LEKCIJA IZ YAKIME
Grad Yakima je „zadobio” svoj naziv „sve-američkog grada”, kada je otkriveno da engleski jezik nije jedini jezik koji se govori tamo. Na mnogo načina, Yakima je mikrokosmos „Amerike”, entitet koji brzo napreduje do tačke rastvaranja. Yakimanci, kao što i oni sami znaju, su tipični predstavnici „američkog sna”; tako da vam ovde predstavljam nekoliko stvari koje sam čuo od lokalnih žitelja Yakima-e, da bi vam dao ilustraciju o čemu se radi.
„Većina ljudi (Yakimanaca) se nada da proda svoje stare kuće narko dilerima za veliku lovu, pa da onda napuste grad i odu na odmor. A gde da odu? - pitam ih Ja - Iz jedne kriminalne zone u drugu zonu?” Jedan stanovnik Yakime koji ima rođaka u Južnoj Kaliforniji kaže: „Zašto napustiti Los Anđeles da bi se došlo ovde? Ovo je samo mali L. A. sa vrlo velikom stopom kriminala.” Yakima je kraj sa puno voća od kojih ovde najviše rastu jabuke. Rudarstvo i drvena građa su nekada bile glavne industrijske grane. Crna populacija Yakime duguje svoje prisustvo ovde pre svega uvozu crnih štrajkbrehera kada su Beli radnici postali „suviše skupi”. Meksička-Čikano populacija je u Yakimu došla zato što uzgajivači voća nisu hteli da plaćaju Belim radnicima i beračima osnovnu nadnicu. Najsmešnija stvar je ta da većina vlasnika rudnika, vlasnika pilana za drvenu građu i gazde voćnjaka izgleda „BELO”, ali izgleda da mrze pripadnike svoje sopstvene rase. Oni su dugo bili deo „američkog sna”; mita o „jeftinoj radnoj snazi”. Tako što su dovukli RASNE STRANCE, ovi kapitalistički KRIMINALCI su uništili svoju sopstvenu zajednicu i platiti tešku cenu kao očigledno vidljive mete za otimanje od strane prikradajućih ne-belaca. U Latinskoj Americi je narodni običaj da se kidnapuju oni ljudi čija je kompleksija kože svetlija od većine stanovništva. Ovo možete zvati mongrilskim rasizmom, mestizo marksizmom ili braon boljševizmom; ali sve je to rezultat neslušanja upozorenja Earnest Sevier Cox-a (poznati američki rasni teoretičar i autor - prim. prev.): „Da bi održali Belu civilizaciju, Beli radnik mora biti dovoljno plaćen da bi izdržavao samog sebe i svoju porodicu.” Cox je pravilno primetio da ni jedna Bela civilizacija ne može da preživi bez Bele radničke klase. Eto zašto danas Yakima izgleda kao i svaka druga meksička selendra.
Voćari nariču: „Svi ti Meksikanci! Osećam se kao da ovo više nije moja zemlja” kaže žena jednog voćara. Ne znajuci ko je ona, Ja rekoh: „Za to možete da krivite uzgajivače voća.” Gospođa mi je odgovorila: „Ali mi smo morali da ih unajmimo ili da ispadnemo iz posla.” Moj odgovor je bio: „Da vam je bilo stalo do vaše narodne zajednice i vaše dece, prešli biste na neki drugi posao.”
„Da li ste znali da Kinezi imaju više hektara pod jabukama, nego što je teritorija čitave države Vašington?” - reče mi jedan voćar. „Za četiri godine Kinezi će biti u punoj proizvodnji jabuka i mi nećemo imati zašta više da držimo Meksikance.” „Pa dobro, ko je Kinezima prodao jabukove sadnice i tehnologiju, tako da sada žutaći preplavljuju svetsko tržište jeftinim jabukama i jabukovim sokom?” - upitah ga. „Ovako, mi smo morali da zaradimo pare i ovo je bio jedini način koji su Kinezi hteli da prihvate.” Ja mu rekoh: „Znači vi ste prodali vaše dugo-ročne interese da biste na brzinu zaradili malu lovu?” Ne, o tome on stvarno nikada nije ni razmišljao, upravo mi je to bio priznao. Po njemu, „To je ono što ljudi upravo rade”. „Očigledno - ja zaključih - Kinezi ne samo što su bolji biznismeni, nego su i bolje patriote od Yakima voćara!”
„Kome je potreban odmereni trgovinski balans?” smeje se Yakima ZOG-moron, koji misli da je veliki intelektualac u ovome „najboljem od svih mogućih svetova.” „Mi imamo prosperitet bez presedana. Kupujemo svetsku robu, a oni uzimaju naše dolare!” Ja se zacerekah i odgovorih mu: „Šta će se dogoditi kada Prodavci otkriju da su naši dolari tek bezvredni papiri koji potvrđuju dugovanja?”

+0 / -1 -1

M80
(ace)

30. август 2012. у 22.36

AMERIČKI HEROJI
I pored toga što Ja nemam Televizor, pošto mi je već dosta što primam neprijateljsku propagandu tokom mojih radnih dana, imao sam šanse da vidim nekoliko epizoda serije „MIAMI VICE” (i kod nas je ova serija bila emitovana pre nekoliko godina na zvaničnoj državnoj TV pod nazivom „Poroci Majamija” - prim. prev.) dok sam bio u poseti kod jednog „vlasnika televizora”. Bio je to pravi „američki san.” Jadni panduri su bili prava suprotnost od „idealnog” stila života: t.j. od onog kakvog u toj seriji ima latinoamerički šef narko-mafije, sa njegovim palatama, njegovom privatnom vojskom, sa njegovim haremom kurveštija, njegovom flotilom sportskih automobila i limuzina, njegovim skupim „navikama”, njegovom egzotičnom pojavom i teškim zlatnim nakitom, njegovim jahtama i privatnim avionima; plus njegova moć da dobije šta želi, koga želi i kada ih želi.
Zašto bi bilo koja mlada osoba bilo koje rase poželela da postane hamburger-izelica, privremeno zaposlen sa minimalnom nadnicom - kada može da postane „gospodar droge”? Koji mladi muškarac ne bi više voleo izazov glamuroznog života sa dnevnim izobiljem u kome sve ima na pretek? Ko ne bi više voleo da zameni svoje robovanje sa minimalcem za takav život avantura? Većina mladih ljudi verovatno ne ispoljava ovakve aspiracije, ali se svesno navode na njih; baš kao što su filmovi iz doba prohibicije veličali mafijaše kao „pametne, glamurozne, mačo muškarce i bogataše” dok su oni koji su se pokoravali zakonu samo slabići „sa svojim malim i dosadnim životima”. Isto tako u „Porocima Majamija” jevrejski direktori Hollywooda naprave nekoliko hipokritskih naklona „njegovom visočanstvu zakonu”, ali većina ljudi može da vidi sasvim jasnu poruku: zločin se isplati! I na kraju ima i više od toga. Sasvim je opravdano postati bogat, sve dok vas ne uhvate u tome - to je njihova poruka. Ali šta je bogastvo?
„SLOBODNO PREDUZETNIŠTVO”
Ima jedna drevna priča koja se priča od Pekinga do Bagdada, pa i dalje. To je priča o bandi sretnih bandita koji su skupili veliki plen od njihovih prepada na bespomoćna sela. Napravili su logor kao bazu za napad na sledeće selo koje je bi trebalo da kompletira njihovu otimačinu za tu godinu. Razbojnici su se podelili u dve grupe: jedna je ostala u logoru da čuva opljačkano blago, a druga grupa je otišla da napljačka još blaga. Banditi koji su ostali u logoru bili su i stražari i kuvari, koji su spremali veliku gozbu za ostale otimače i koljače kada se budu vratili iz poslednje pljačke. Posle te poslednje gozbe, banditi su trebali da razdele blago na jednake delove i svako da ode na svoju stranu. U međuvremenu, prva grupa je opljačkala i spalila selo, uzela sve što je htela i krenula nazad u svoju bazu. Na povratku u logor, vođi bandita na pamet je pala savršeno Američka ideja: Zašto ne bi pobili ostale bandite koji su ostali u logoru, i tako za preživele da bude što veći deo plena? Naravno, i vođi bandita iz logora je sinula na pamet njegova ideja u Američkom stilu: Ako otruju jelo na gozbi, grupa bandita koja se vraća u logor će pocrkati od nje, i oni mogu da povećaju svoj deo plena!
Obe banditske grupe su sprovele u delo svoje aktivnosti „slobodnog preduzetništva”. Banditi koji su se vraćali, poubijali su svoje drugare iz logora čim su ujahali u logor. A onda su seli za stolove da se počaste onim što su im njihovi „glupavi” drugari napravili za jelo. Rezultat: puno, puno plena, ali nema bandita da ga podele.
LEKCIJA RATNIH ZAROBLJENIKA
Zvanično SAD ministarstvo odbrane opisuje iskustvo američkih ratnih zarobljenika u Koreji kao ilustraciju „Američkog Sna” u najgoroj varijanti: ni jedan američki ratni zarobljenik nije pobegao iz kineskih zarobljeničkih logora, zbog toga što je svaki američki vojnik otkrio da ako cinkari svoje zarobljene drugove može da dobije malu nagradu kao što su paklica cigareta ili dodatno ćebe. Jedna trećina ovih mladih vojnika je umrla, ali ne od kineske brutalnosti već od nedostatka volje za životom. Nije bilo vođe među njima da im kaže da ustanu iz kreveta i pojedu nešto! Kinezi su pravilno ocenili broj vođa među američkim zarobljenicima, tako da ih nema više od 1 na 20 zarobljenih Amerikanaca. Kako su Kinezi identifikovali ove opasne ljude? Stražarima je bilo naređeno da pomno motre na svakog čoveka koga su ostali zarobljenici slušali; na svakog čoveka sa smislom za humor, ili na svakog čoveka koji je hrabro insistirao na svojim „pravima” i to u lice svojih naoružanih neprijatelja. Ovakvi ljudi su odmah izolovani od zarobljeničke gomile i bili slati u bolje čuvane logore. Tek nekolicina kineskih stražara je bila potrebno za čuvanje gomile američkih zarobljenika bez vođstva iza bodljikave žice, jer su Kinezi dobro znali da su ih porazili i zarobili mentalno isto kao što su i fizički.
Turci su bili najgori zarobljenici u kineskim rukama. Oni se nikada nisu plašili ili podlegali kineskim pretnjama, kaznama ili nagradama. Držali su se zajedno, čak kada su im Kinezi pretili da će većinu njih da streljaju! Britanski zarobljenici su se isto držali zajedno i preživeli su bolje nego „Amerikanci”; ali ovi ratnički Turci su bili najčvršći u preživljavanju što se tiče čitave zarobljeničke populacije pod kineskom kontrolom. Izgleda da „Turski San” podrazumeva mnogo više nacionalnog indetiteta, nacionalnog ponosa i snage karaktera nego „Američki San”. Nedostatak indentiteta, poznavanje ko je neko, onemogućava uspostavljanje zajednice bez koje nema napretka, niti ikakve budućnosti.
DODATAK BANKARSKOM SISTEMU
Amerikanci su dodatak bankarskog sistema i Amerika je samo biznis adresa. Japanci su ismejavali američku komoru ili komercijalu zbog toga što su prodali interese svoga naroda: „Da ste vi Japanci, bili biste ubijeni zbog toga što ste uradili”. Tišina na američkoj strani je bila poražavajuća.
Gde su „Amerikanci” naučili da imaju opravdanje u rasprodaji svojih sopstvenih „američkih” interesa? Možda su to naučili od Thomas Jeffersona, koji je napisao u uvodu Deklaracije Nezavisnosti da su „život, sloboda i preduslov za sreću” najveća dostignuća za čovečanstvo. Kako može takva zemlja ikoga da optuži za izdaju? Benedict Arnold je sigurno osiguravao svoju, i sada je šampion multi-nacionalnog slobodnog preduzetništva. „Bogastvo Američkog Sna” je stvarno zlato za budale.
Pravo bogastvo je narodna zajednica, komenvelt. Kada je zajednica izgubljena, sve je izgubljeno! Da je Betoven bio u izgnanstvu u neki udaljeni afrički kral, on tu sigurno ne bi našao nikakve muzičare da sviraju njegovu muziku, a još manje publiku da je sluša. Njegov klavir bi bio isečen u drva za potpalu, osim njegovih klavirskih nogu koje bi bile korištene kao palice. Klavirske žice bi se iskoristile za ogrlice i narukvice. Ovde u Judeo-Americi, svi zapadni klasični kompozitori i njihova muzika je nestala sa radiotalasa, da bi bila zamenjena afričkim stilom trubljenja i vrištanja. Tek posle vrlo napornog pretraživanja možda će te i pronaći radio stanicu koja uopšte pušta Betovenovu muziku bar neko vreme; kao da je stvarno Betoven bio prognan u neki kral najcrnje Afrike.
ZAJEDNICA
Rasa se i te kako računa, ali takozvani Belci ne žele to da znaju. Kinezi znaju za rasu, a znaju i za narodnu zajednicu. Zato se toliko i smeju.
Šta je to zajednica? To je jedan narod koji deli istu svrhu: opstanak i napredak njihove zajednice. Ovako obogaćujući zajedničko bogastvo u ljudskim i materijalnim resursima, svaki pojedinačni član zajednice obogaćuje sebe. Ako sam Ja član pametne, zdrave, lojalne i vredne narodne zajednice, onda mi je potrebno vrlo malo novca za dobre stvari u životu jer ih Ja već imam! Bez moje zajednice, mogao bih da imam svo zlato na svetu, ali ako se sukobim sa banditima neću poživeti dovoljno dugo da bih potrošio ista od toga. Ako bih imao svo zlato ovog sveta, ali ako bih bio prognan u tradicionalno Crno Afričko društvo, bio bih stvarno siromašan. Zato što bih tamo mogao da nabavim jedino stvari koje mogu da nabave i ostali Crni Afrikanci: bolesna stoka, neuhranjene koze, pivo od kafira, kuvane miševe i sve vaške i termite do koje mi je stalo da ih pojedem. Po Crnačkim standardima bio bih vrlo „bogat”, ali bih po Belim standardima bio puka sirotinja.
Stavite me kao bogatog čoveka u Adenu, Bombaju, Bogoti, Kairu, Kaliju, Kolombu, Harareu, Hong Hongu, Limi, Singapuru ili Tokiju - i Ja ću zaista biti siromašan čovek, jer mi nedostaje moja „Bela Zajednica” koja mi daje bogastvo prilika, izraza, shvatanja, kreativnosti i uživanja. Ja sam lično bio u svim ovim mestima, tako da znam o čemu pričam.
Zajednica zavisi od slobode udruživanja. I to se ne može ispraviti. Sloboda udruživanja je očigledno toliko vredna da su to naglasili i pisci Američkog ustava, jer bez slobode udruživanja sve ostale slobode su bezvredne! Sloboda udruživanja dozvoljava svakoj osobi ili grupi da isključi ostale sa kojima ne žele da se udružuju, isto kao da uključi one sa kojima žele da se udružuju. Z.O.G. (Zionist Occupation Government - naziv američkih rasonalista za SAD vlasti) poništava ovakvo udruživanje, osim u slučaju Jevreja i ne-belaca koji mogu slobodno da isključe Gentile i Belce iz njihovih udruženja. Belci u Americi nemaju takve mogućnosti. Ali nametnuto udruživanje ne stvara zajednicu. Jedino slobodni ljudi mogu to da urade. Suprotno od onoga šta se misli ili priželjkuje, „integracija ljudi različitog etničkog i rasnog porekla” stvara konflikt.

Napisao Eric Thomson.

Дискусије : Емиграција

Teslio

Друштво

Информације

Забава

Остало