Politika-pogledi sa strane
.
.
орис Лазић
Зато људи одлазе

Поводом текста ,,Емигрантика или освртање у гневу„, Политика, 2. децембра

Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених ,,вјерују” поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева.

Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о универзалним људским правима америчке и француске револуције.

Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне поводом питања личног благостања и (или) интелектуалног рада.

Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружење писаца било је објективно значајније од тадашњи поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији.

Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, нису простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Французи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?

Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, а не вршити озбиљан социолошки рад. Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције онеспособила је људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.

Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли.

Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ саживота. У Саживоту сам рођен. У саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, доситејевци – већ и по самом рођењу (уосталом, као и он). становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на „малог”, „нешколованог”, „формално необразованог” човека. Моралност и поштење нису ни у каквој вези са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА.

Оријентални језици, Париз
Борис Лазић
објављено: 06.12.2011.

facebook
twitter
stampanje

пошаљите коментар
коментари (20)

Последњи коментари

Емигранткиња . | 09/12/2011 16:52

Негде сам прочитала како је на западу бити интелектуалац ''луксуз''. А онда је неко на то одговорио како на западу нема интелектуалаца или су толико ретки да је чудо једно. Тако пису (ко би друго) неки Срби. Ја сам на то одговорила да се интелектуалци на западу баве својим послом, да немају времена за боемска кафанчења јер желе да напредују у свом послу.
И сама сам једна од њих и читање шта пису СРПСКИ интелектуалци ми само удовољава интелектуалној знатижељи у чежњи да нађем одговор зашто сам отишла и зашто се никада не бих вратила у тај ''тамни вилајет'' како рече неко у овој дискусији коју и ја пратим.
Количину интелектуалне ароганције у мојој постојбини Србији нисам нигде срела у свету. Такву врсту арогантне интелектуалности такође. Зашто је то тако одговор нисам још нашла а можда не бих требало ни да га тражим. Не више. За себе знам где и коме припадам и да имам ноге а не корене јер ја нисам корење и зато сам и отишла. Тамни вилајет само посматрам на растојањ јер се боље види.

Чланица емиграције из крајем 60.ih godina (ОНИ знају која) | 09/12/2011 17:41

Када сам давне 1969.г., из Београда кренула возом ка ''трулом западу'' била сам мала. За мене није било места у отаџбини. А била сам толико мала да је неко у вагону гласно питао: - Ко пусти ово дете само у свет?!''. Са собом у малом картонском куферу понесох само успомене на оскудно детињство. Фотографије мојих дивних родитеља који никада нису дочекали да се вратим, дечији школски споменар, први мој ручни рад и нешто хране за успут. И прође од тада више деценија. Ја сам израсла у одговорну личност, основала породицу за пример и сјајну каријеру. О отаџбини и из ње читам свашта па и то како смо ми у емиграцији ''полуписмена булумента која зна само да диринчи''. Значи и даље нема места за мене тамо са мојим ''трулозападним'' факултетом и великим искуством јер сам ја сада превелика за тако мали и скучен простор. Шта друго може да констатује неко од ума а ко и после 43 године пише ћирилицом и говори светске језике а још сам и жена која своје право може тражити једино у Стразбуру.

slobodan udarac | 10/12/2011 10:34

Iz ovih prepucavanja ispada da su samo Srbi emigrantski narod i da samo oni imaju svoje „zato ljudi odlaze”. Pa ceo svet je u jednom vecitom kretanju, od Kineza, preko svih ostalih azijata, arapa, evropljana i pitaj Boga koga još. Jedina je razlika u tome sto odredjene dijaspore, pre svega mislim na kinesku i jevrejsku, a ima sigurno i drugih, mnogo blize saradjuju sa maticom, na raznim osnovama, i ta saradnja je dvosmerna. Srbi se mnogo bave jalovim pricama, previse ideologije i egocentrizma a premalo pragmatizma.