Могу и јасно да упоредим Русе у Русији и Канађане у Канади. Руси су отворенији. То се огледа и у језику.

Ево делова једне студије о томе:

„У језику налазе одраз специфична обележја ”слике света„ његових носилаца, одлике етничке свести, у основи чијег формирања и функционисања се налазе како самобитни, тако и чиниоци везани за међуетничку комуникацију, односно за утицај других етноса. Етнички стереотипи оличени у језику спадају у домен колективног несвесног, и они су обично изван саморефлексије просечног, ”наивног„ члана одређене етносоциокултурне заједнице, али се могу идентификовати разним објективним методама и тако постати чињенице индивидуалне и друштвене (само)свести.

...

Занимљив оглед о разликама између језгра језичке свести и структуре социокултурних стереотипа носилаца енглеског и руског језика понудила је Н. Д. Уфимцева (Уфимцева 1996), изводећи из добијених резултата импликације о различитости романско-германског и словенског виђења света и актуелним процесима у ”колективном несвесном„ носилаца руског језика у епоси обележеној њиховом све већом изложеношћу вредностима западне цивилизације (90-е године XX века). Основни налаз Уфимцеве је да се иза формалне сличности структуре језгра језичке свести Руса и Енглеза налазе дијаметрално супротне слике света: ”Док је енглеска језичка свест усмерена пре свега на спољашње окружење, манифестујући вредности протестантског виђења света, најнеопходније за успешно функционисање тржишне привреде, дотле је слика света савремених Руса оријентисана потпуно другачије, премда је њена иманента логичност нарушена (скорашњим) инфилтрирањем представе о искључиво потрошачкој функцији новца. Руска језичка свест усмерена је и на себе, и на другога, у коме она види пре свега пријатеља и доброг човека. Могло би се рећи да је свест Руса „пријатељецентрична”. Руси као да живе на оси ја - он и у унутарњем простору. Рус је пре свега мислећи и/или говорећи човек, и човек који све процењује (Уфимцева 1996, 160-161). Индикативан је, рецимо, податак да код Енглеза појам FRIEND (пријатељ) заузима 73. место у језгру њихове језичке свести (од укупно 75 појмова који улазе у његов састав, дакле лоциран је на његовом најудаљенијем крају), асоциријаући се пре свега са непријатељем (enemy) и противником (foe), док је за Русе међу асоцијатима ДРУГ (пријатељ) на изразито високом 8. месту и одликује се потпуно другачијом емоционалном маркираношћу, што показују најфреквентније реакције на овај стимулус: прави (настоящий), најбољи (лучший), верни (верный), поуздани (надежный) (Уфимцева 1996, 147-148). Или: анализа асоцијативне мреже појма MONEY/ДЕНЬГИ (новац) у енглеском и руском језику показала је „изразито економски начин мишљења код Енглеза”, док је стереотип о новцу у свести просечног Руса „карикатура представе присутне у свести Енглеза”, из чега ауторка изводи овакав закључак: „Може се са сигурношћу претпоставити да је висок рејтинг новца у свести савремених Руса један од резултата тристагодишње европеизације (од времена Петра Првог), док карикатурални карактер те представе у поређењу са европским оригиналом говори о ”користи„ што ју је Русима тај процес реално донео (Уфимцева 1996, 150). Наметање енглеског језика као не просто страног, него језика социјализације и социјалне промоције, како видимо, аутоматски претпоставља и формирање социокултурних стереотипа и слике света другачије од оне која се везује за матерњи језик, с тим што под утицајем тога процеса и ова примарна доживљава знатне измене. А није ли то непосредни интерес креатора ”планетарне државе„, којима је потребна управо ментална унификација људи и народа, њихово обликовање по моделу западне цивилизације, апсолутизоване и издигнуте на пиједестал свечовечанске? У пројектовању новог светског поретка данашњи ”инжењери људских душа„, рекли бисмо, свесно рачунају са језичком унификацијом као моћним чиниоцем жељене хомогенизације човечанства.”

Мој коментар:

Дакле, није свеједно који се страни језик учи у школама, јер се употребом одређеног страног језика може утицати на промену менталитета човека. Колико сам само пута док сам живео у Канади чуо како родитељи кажу детету које нешто добро уради: „Гуд џоб!” („Добро урађен посао!”). На пример, нацрта дете нешто у песку и они кажу то: „Гуд џоб!”. Какав БРЕ „џоб”?! Ало! Није то БРЕ никакав „џоб”. Не одрађује дете никакав „џоб” за паре за некакву корпорацију, већ дете испољава свој таленат за који не мора да буде плаћено новцем, већ треба да осети нормалну радост што је направило нешто лепо. Дакле, циљ није одрађивање посла да би се зарадиле паре, већ унутрашња радост због испољеног Богом даног талента који се манифестује у направљеном предмету лепоте. Како је то лепо написао Достојевски: „Лепота ће спасти свет.”. Да. Рус Достојевски је написао: „Лепота ће спасти свет.”, а не: „Паре ће спасти свет.”. Нећу БРЕ да ми белосветске банке и корпорације образују децу да је лепо нацртана слика - „гуд џоб”, јер она то није. Лепо нацртана слика у основној школи није „гуд џоб”, већ је то предивно испољавање дечјег талента и маште коме дете треба да се радује као предмету лепоте који изазива блага осећања у души, а која дете усмеравају ка пријатељецентричном погледу на свет у коме ће дете постати личност која воли друге и коју ће други да воле, а не ка бруталном купопродајном погледу на свет у коме ће дете да постане артикал на некој од полица светског тржног центра који ће да буде потрошен и одбачен после употребе или одрађеног посла.

А ево и једног занимљивог цитата из књиге „Речник сродних санскртских и србских речи” Браниславе Божиновић, која је, иначе, била експерт за санскрт, стари језик из кога су проистекли сви индо-аријевски језици, па и србски:

„Кад смо већ у друштву Англосаса, ослушнимо како изговарају позајмљене речи: оцеан, акција, Азија: оушн, акшн, Еиша! Овакве феномене Ч. Вељанчић назива ”рђањем консонаната„. Језик проистиче из мисли, а ове из мозга. Помућени вокали, помућен мозак, зарђали консонанти, зарђале мисли модерних и ”напредних„ у односу на старе и ”назадне„. Првоспоменути, просто напросто, не знају шта да чинем с онима код којих није дошло до мућења самогласника и рђања сугласника.”

„Запад, то је зарђало, као што Сунце залази на Западу, то јест пропада, нестаје, тама накрива земљу итд. На белоруском језику запад се изговара ”заход„, подсетило ме то на хрватску реч за ВЦ.”

Хахаха! Ево добро се насмејах на ово у ведро московско јутро. Значи, кад те неко пита у Белорусији где живиш, ти кажеш живим на заходу. Значи, живиш у Ве Цеу. :)

„- Da li svako plaća svoje ili će se račun podeliti? Ako padne dogovor za ovo drugo, onda jedan plati za sve a suma se podeli na jednake delove. Ako je neko naručio više a neko skromnije, onda obično svako svoje plaća. -

Ovo je toliko zamorno,naporno...isprogramirano i proracunato do gadjenja!!!
U mom zivotu ovakavi i sl. obicaji nikada neće biti zastupljeni bez obzira gde živela!”

Апсолутно се слажем. Ево да и ја додам један епитет тој врсти понашања. Када се залази у такве детаље и када се од тога ко и како плаћа, права читав систем, то је одвратно. И тачно знам тај менталитет који сам упознао у Канади - то је онај цикетанско-џимријски менталитет једне морбидне, распале, отуђене цивилизације у којој је човек човеку вук, а осмех посмртна маска.

Ево мало шта каже Жан Бодријар око тог америчког (западног) осмеха:

„У пролазу ти свако упућује осмех, симпатично грчење вилица под привидом људске топлине. То је вечни осмех комуникације, осмех с којим се дете буди свесно присуства других, или којим безнадежно тражи њихово присуство, попут прималног крика човека који је сам на свету. Било како било, људи вам се овде осмехују, али не из пристојности или да би вас опчинили. Тај осмех означава само неопходност осмехивања. Попут Шеширџијиног Мачка, он лебди на лицима још дуго после нестанка сваког осећања. Увек расположив осмех, који међутим добро пази да се не оствари и да се не ода. Он је непосредан, али не допушта блискост. Он учествује у криогенизацији осећања, уосталом покојник ће га понети у своје погребно станиште, у знак наде у очување контакта, чак и на оном свету. Имунитетни, рекламни осмех: ”Ова је земља сјајна, ја сам диван, ми смо најбољи.„. То је и Реганов осмех, врхунац самозадовољства читаве америчке нације, који је на путу да постане једини принцип владања. Самопророчки осмех, налик свим рекламним знаковима: осмехујте се, осмехнуће вам се. Осмехујте се да бисте показали своју транспарентност, своју чистоту. Осмехујте се ако немате шта да кажете, нипошто не скривајте да немате шта да кажете, или да сте равнодушни према другима. Спонтано разоткријте ту празнину, ту дубоку равнодушност свог осмеха, поклоните другима ту празнину и равнодушност, обасјајте лице нултим степеном радости и задовољства, само се осмехујте, осмехујте... У недостатку идентитета, Американци имају изврсне зубе.
И то штима. Реган тим осмехом добија подршку много јачу него што би било који Кенеди добио разумом или политичком интелигенцијом. Много је успешнији тај позив на чисто анимално или инфантилно честитање и сви се Американци окупљају око тог ефекта зубне пасте. Никад ниједна идеја, па ни саме националне вредности нису произвеле такав ефекат. Реганов кредибилитет управо је сразмеран његовој транспарентности и ништавности његовог осмеха.

+ + +

Изванредно свеприсуство култа тела. Тело је једини објекат којем се треба посветити, не као извору задовољства, него као објекту бесомучне неге, у опсесивном страху од неуспеха и подбачаја као предзнаку смрти, којој заправо више нико не види сврху осим да саму себе спречава. Тело је уроњено у изопачену извесност о својој бескорисности, у потпуну извесност свог неваскрсавања. Наиме, задовољство се постиже васкрсавањем тела, чиме оно превазилази опсесивно наметнуту хормоналну, васкуларну и дијететску равнотежу, егзорцизам путем добре форме и хигијене. Значи, телу треба избрисати из памћења задовољство као помиловање, могућност метаморфозе у друга обличја, и завештати га очувању утопијске и ионако изгубљене младости. Јер тело које сумња у своје постојање већ је полумртво, и његово величање кроз данашњи полу-јогински полу-екстатични култ јесте погребна делатност. Нега која му се указује за живота предсказује како ће бити дотерано у погребном станишту, с осмехом прикљученим на смрт.
Јер суштина је у прикључивању. Није важно бити нити чак имати тело, већ бити прикључен на своје тело. Прикључен на секс, прикључен на сопствену жељу. Прикопчан на сопствене функције као на енергетске диференцијале или видео екране. Откачени хедонизам: тело је сценарио чија се чудновата тирада о хигијени одвија у трчању између безбројних сала за рекултурацију, мускулацију, стимулацију и симулацију од Венеције (Калифорнија) до Тупанга кањона, које одсликавају колективну опсесију бесполности.”