Настављам са разбијањем митова о Канади. У овој теми, показаћу да уопште није истина да се Канада разликује од Америке по питању могућности да дјеца имиграната овдје сачувају своју културу те идентитет. Канада је исти „melting pot” као и Америка, и једини разлика, ако се уопште може назвати таквим је то што је канадска шерпа мало већа и садржи мање поврћа.

Враћајући се са излета на Blue mountain, која у Онтарију важи за највећу планину, иако је рјеч о обичном брду, свратио сам на једну фарму, гдје су продавали здраву храну, произведену без хемикалија, пестицида и антибиотика. Била је то само једна у склопу много фарми које ту држе Амиши, или Мормони, нисам тачно сигуран о коме је била рјеч. То су велике комуне, тј. заједнице и ти људи живе као прије 200-300 година. Не користе електричну енергију, немају аутомобиле, телевизоре, интернет итд. Они физички живе у Канади, али су у сваком погледу друштво за себе, одвојени од одстатка друштва. Поврће је продавала једна симпатична дјевојка, између 24-28 година. Започео сам мало причу са њом, и с обзиром да је говорила са тврдим њемачким акцентом, помислио сам како је и она имигрирала из било Њемачке, Аустрије или Швицарске. Питао сам је када је дошла у Канаду, на што се дјевојка насмијала, те ми је рекла да је рођена у Канади, а да су њени преци дошли у ову земљу још прије више од 250 година из Швицарске током прогона те вјерске мањине којој она припада. Нисам могао повјеровати, јер сам током безброј прилика видио нашу дјецу, која су овдје дошла са 10-12 година и скоро па потпуно заборавила Српски језик, а преци ове дјевојке су овдје већ 250 година, а она говори Њемачки! Ево у чему је рјеч; дјеца рођена у овим заједницама до 8 године живота иду у њихове школе. Сва се настава одвија искључиво на Њемачком језику, а Енглески се учи као страни језик, као што се учи и код нас у школама. Тек након завршене школе, та дјеца иду у регуларне канадске школе. Мислим да није потребно говорити да се карактер особе формира још прије шесте године живота. Штавише, ова дјеца настављају активни живот и узимају велико учешће у склопу те њихове заједнице. Као што смо се и ми као дјеца у СФРЈ играли напољу са нашим вршњацима, тако је то случај и са њима. Млади човјек или млада дјевојка из ове заједнице узима активно учешће у оквиру канадског друштва, тек и ако се одлучи на наствак школовања на неком од канадских коледжа или факултета. Међутим, само изузетно мало број њих се асимилира, те напусти заједницу. Велика већина се увјек враћа, те наставља традицију, јер да то није случај, ни ова дјевојка, чији су преци овдје више од 250 година, не би говорила Њемачки, као што га сада говори!

Ово је једини начин како у Канади сачувати менталитет, језик, културу и обичаје! Чињеница је међутим да Срби нису Амиши. Срби су модеран народ, већ одавно привикнут на све удобности данашњег живота, и наравно да је незамисливо да ће Српска заједница, која никада није испољзавала такву слогу, преко ноћи прихватити самоисклузивни начин живота, којим живе Амиши и Мормони.

Постоји ли други начин како сачувати идентитет, културу, језик и традицију. Постоји их неколико, мада су сви у пракси тешко оствариви, а у неким случајевима могу бити веома тешки по дјецу. Знам човјека који овдје има свој бизнис, који је изнајмио другоме, а он купио стан у БГ-у, те се одлучио вратити код нас са женом и дјецом. Желио је да му дјеца не постану Канађани. Вратио се након 3 године, јер су му и жена и дјеца били изузетно несретни. Дјеца су у Канаду дошла са свега 3 и 4 године, а вратила се у Србију када су већ имала 12 и 13 година. Они су ВЕЋ били Канадђани, те наравно да се нису уклопили у менталитет, обичаје и прилике које владају код нас. Постоји овдје и неколико наших такозваних суботњих школа, гдје дјеца иду на 4 или 5 сати сваке Суботе, те гдје уче о историји и култури нашег народа. Све ово је мање-више бескорисно мучење дјеце, јер већина њих за ово уопште није заинтересована. Учитељи и учитељице који овдје предају, проведу половину времена убјеђујући дјецу да не говоре Енглески међу собом.
Знам за само двије породице, гдје су родитељи уложили надљудски труд, да им дјеца сачувају наш језик, културу, менталитет и обичаје. Били су више-мање успјешни, по цјену одрицања успјешних каријера или материјалног благостања. Проводили су све слободно врјеме са дјецом, ИНСИСТИРАЛИ да читају нашу литературу, склапали познанства са другим нашим породицама, с циљем да се дјеца друже заједно, те одрекли се куповине стана или куће, с циљем да би могли сваког љета отићи на наше просторе, током љетњег распуста, да би дјеца могла провести сваке године по два мјесеца у нашој средини.