Привредни (не)патриотизам

Иронично је то да је након пада СССР-а и слома комунизма у Европи, почела да опада и економска снага западног блока. Поставља се питање ко је заиста побједник хладног рата. Овадшњи медији, који су узгред буди речено, господари дезинформисања и пласирања пропаганде, тврде да су САД и западна Европа изашли као побједници из хладног рата. Међутим да ли је баш тако?

Прије него разрадим своју тезу, један мали примјер. Упознао сам човјека, Канађанин који ми је причао о свом животу. Први посао добио је са 16 година да ради као физички радник у једној фабрици месних прерађевина. Било је то прије 35 година. Почетна сатница била му је 16$ на сат. Ово је било прије 35 ГОДИНА!!! Поређења ради, када смо ми дошли у Канаду 1995 године, плаћали смо трособан стан 530$ мјесечно, а за 250$ мјесечно нас четворо могли смо сасвим здраво да се хранимо. Сада трособан стан се не може наћи испод 900$, а за храну за четворочлану породицу треба издвојити мин. 700$ мјесечно. Плате, на другу страну, нису порасле, чан ни толико да прате стопу инфлације. Како је овдје било прије 35-40 година, ја тачно не знам, нисам ни био рођен, али има наших имиграната, који су овдје доста дуго, и који о томе могу најбоље посвједочити.
Циљ ми је показати на чињеницу да се овдје некада заиста добро живјело, те да је ова држава некада нудила добру перспективу, али да то више није случај, те да ће из године у годину овдје бити све горе и горе!

Завршетком хладнога рата и сломом СССР-а, највише су погођене САД и Канада, а у мањој мјери и државе западне Европе. Овдје мора доћи до симбиозе онога што сам написао у вези непостојања канадског идентитета. Ово што пишем вјероватно се може примјенити и на САД, али с обзиром да тамо никада нисам живио, нити ме та држава уопште занима, држаћу се искључиво Канаде. Канадски привредници, било да је рјеч о власницима фабрика, предузећа, фирми које се баве услужним дјелатностима или R&D, нису само Енглези или Французи. Ово је земља имиграната из свих држава свјета. Падом комунизма отварају се нове могућности за јефтинију производњу. Отварају се нова тржишта, како потрошна, тако и производна. Већ крајем 1980 тих година, из САД-а и Канаде почиње сеоба свега што се тиче производње за Кину и у некој мјери за Бразил и Мексико. Ви који живите у јужном Онтарију (појас од Ошаве до Винсора) знате да је ова регија била погонски мотор канадске економске силе. Ја сам посјетио Ошаву, Хамилтон, Кичинер, Лондон и Винсор. Видио сам заиста много фабрика које су празне, или које се руше и на тим мјестима се граде Shoppers drug mart, Tim Hortons, Galaxy cinemas итд. Значи на мјесту гдје су некада били запослени веома добро плаћени радници, штавише њих около 500-2000, сада се отварају мале фирме које запошљавају по 10-40 људи за сатнице, које често не прелазе 15$ на сат!
Мали примјер двије велике канадске фирме; Бомбардије и Рим. Бомбардије производи све од игле до локомотиве, што се тиче превозних средстава. Праве джипове, камионе, транспортне камионе за војску, подземне жељезнице, вагоне, локомотиве, чамце и глисере, моторне санке, мале и велике авионе. Таква огромна фирма могла би да буде један веома јак економски мотор Канаде, јер не само директним запошљавањем, него нарочито индиректним, они би могли запослити преко 100,000 људи. Чињеница је међутим да они у Канада запошљавају мање од 1,000 радника. Бомбардије има погоне и фабрике по цјелом свјету, од Индије и Кине, преко Бразила, па чак и у Њемачкој!
Рим стоји за (Research in Motion) и то је компанија која производи Blackberry мобилне телефоне. Основани су и сједиште им је у граду Ватерлу. Ту се и одвија највећи дио R&D-а, те један дио производње. Највећи проценат производње одвија се у Мексику и Кини.

Ово су само два примјера и ово су заиста ГИГАНТИ међу канадским компанијама. Колико је хиљада средњих и мањих компанија које су своје производне дјелатности пребацили у Кину? Да ли је баш истина да фирме нису имале избора, него да селе своје производне дјелатности за Кину? Ја се не бих са тим сложио. На факсу сам учествовао у једној групи, гдје нам је био задатак направити поређење како се канадске компаније које се баве производњом пластике и пластичних производа боре са глобализацијом, а затим направити поређење како се њемачке фирме које се баве истом дјелатношћу, боре са истим проблемом. Канађани су изабрали најлакше рјешење. Отпустили раднике и производњу пребацили у Мексико и Кину. Њемци, са друге стране су смањили проценат производње једноставних пластичних производа, као на примјер кесе, плоче, бурад итд., јер те предмете не могу произвести за цјену за коју може Кинез. Зато су се одлучили на производњу софистицираних пластичних производа, компонујући само њима доступну технологију и R&D. Примјера ради, праве симбиозу компјутерских чипова, мобилних технологија и пластичних производа.
Поставља се питање зашто су си Њемци задали толики труд да сачувају своје производне дјелатности у Њемачкој, за разлику од Канађана? Одговор је, по мени, сасвим једноставан. Њемци знају врједност сваког радног мјеста и значаја које оно има за њемачко друштво. Нећемо се варати, и Канађани знају ту исту врједност, али Канађани су нихилисти, њих једноставно није брига. Ово је свачија и ничија земља, као што сам написао, земља без идентитета.