Ja od preksutra ima da mazem burek, pa tako 3 nedelje:)))

:)))))
Jedino sto mi fali u Kanadi je burek, onaj pravi, beogradski. Doduse, ni tamo nije kao sto je nekad bio. Prošle godine sam ga jela na raznim mestima - nije to to, al bar podseca na nekadasnje ukuse. Još da je tetrapak jogurt!:))))

46 godina samo? Cestitam g-dine Santabarbara,

Meni za tri nedelje punih 38,a kao da je bilo prekjuce;)

p.s.kad pre prođe zemljace?

Zar se te godine tako naglasavaju i broje?
Treba li da čestitam, mis' ne znam?? Šta da čestitam, kako da se izrazim?!

Нормално бурек је турска направа, зна се ко је познат по турском, пре свега Босна.

Burek u Srbiji i Bosni su razliciti pojmovi. O tome je mnogo puta raspravljano - ne bih vise. Bosanskog bureka koliko hoćeš po Torontu, al beogradskog - ne. Zato se i radujem sto idem u Beograd:)))

Dzabe da je stotina godina kad praziluk viri iz guzice dragi zemljace.

Ipak se vama dragi zemljace mora odati priznanje da ste vise postali Amerikanac od recimo ovog brdsko planinskog primerka koji za vama kasni osam godina...

Nego, kad će neka knjiga iz vaseg pera, ovaj kompjutera...? Predlazem naslove:
„Od pasnjaka do CNC naucnjaka”
„Mojih prvih 250 godina u USA”
„1000 saveta za emigrante=Moje iskustvo sa dva kontinenta”
„Put oko Tenesija za 80 dana”

Neka ste vi nama zemljace, živi i zdravi, da opet dodjete za četvrt veka i pojedete četvrt tepsije...
Sad ga prave i sa prazilukom, o-d-l-i-c-a-n!!!!

Zaista je zivot emigrantski tuga pregolema.

Sprcas u pecalbi pola veka, odes u rodni kraj i jedini utisak
koji imaš da podelis sa zemljacima na nekom internet forumu je
kako si pojeo parce bureka.

Još gore, na tom istom forumu, gde jedan od njih slavi pola veka uspeha
u pecalbi, ostali će umesto da mu čestitaju na njegovom uspehu, raspravljati koji je burek „pravlji”: bosanski, beogradski, nislijski ili carapanski.
Turcin je sve redom pravio...najbolje, bez vadjenja.

ticesmikazes,ti misliš da svi ovi ljudi idu u rodni kraj radi bureka i da jedine utiske nose dole iz neke pekare,burekdzinice?!?!

Baš si BUKVAlista!!

Кој не је гобаницу
нек је ...бурек!;))

Пробо сам и онај Београцки,
празан (ваљда сиротињски) а добар,
И маковњачу са Карабурме не пропуштам.

Zaista je zivot emigrantski tuga pregolema.

//////////

Вала јес. Ништа бурек, ништа pита са маком, ништа супа, ништа јагњетина, ... Катастрофа. Човек се родио да једе, не да гладује.

Eh...Idu ljudi da vide svoju proslost koju su ostavili, misle
da će naći makar nešto od onoga sto je bilo nekada ali svaki put
primete da nije onako kako su zamišljali tamo u tudjini.

Sve im bude nekako manje, sve nekako tuznije...a na zalosti sve cesce i ruznije.
Prevari se covek...pa se ponada da će dolaskom u otadzbinu možda uhvatiti neku nit koja mu je pobegla u mladosti ili zavrsiti neki nedoreceni utisak.
Verujem da svakog iznenadi nasa nepromenljivost i ustajalost, utisak da vreme stoji i da su sve stvari, ljudi i dogadjaji, kao pokusaj neke babe da se maskira u devojku.Nas srpski okolis tako i izgleda, kao osoba na samrti koja se uvek nekako volsebno izvuce...
Uz manje kozmeticke izmene, sve je isto kao nekada, samo kad malo bolje razmisli, nas covek-emigrant, videce da i nije isto.
Taj prvi pogled, da je sve isto i da se nije promenilo, varka je. Promenilo se oko posmatraca, koje prosto želi da vidi ono nekadasnje, mozak salje sliku ali realnost je drugacija.
Vidis da tu nešto nije u redu.
Promenio si se sam i promenilo se sve. Taj stalni utisak da se ništa nije promenilo a opet, neki impuls koji ti govori da tu nešto nije u redu, da se ipak promenilo, na kraju ti otkrije pravu istinu;
Svi smo se promenili, svi smo ostarili...ali manje oni koji su otisli.
To im se čak vidi na licima.
Ko zna, možda zato što su ostali zeljni bureka...ili sto im se secanje zaledilo u proslosti.

Posle pa skoro pola veka, moja najbliza rodbina ove godine posetila Srbiju.
Kaže mi neko, „...Eto idem ovim putem svaki noći (pokazujuci na sasvim običan put za domaćeg slusaoca) od gimnazije do kuci, ni sama ne znam koliko puta sam sanjala da idem ovim putem, sanjam ove zgrade, drvece...”
Onda zastane pored mesta gde domaći covek nikad ne bi pomislio da je nekad nešto bilo pa pita, „Cekaj, ovde je bilo...to i to?”
„A...secam se, ovde se nekad prodavalo...a tu je živela...živeo...”

„A ovde smo mi nekad isli...”

I onda spazis svakom od njih neku cudnu senku u ocima, kao da im na trenutak ugledas to što su i sami nekada videli.
Shvatis da je jedini razlog svemu samo vreme, nema veze da si i sam otisao sa istog mesta, stvari se promene...ali oni koji ne mogu dugo da ih vide, zapamte ih na drugaciji način od onih koji ih svaki dan gledaju i kojima su potpuno obične, domaće, iste...

Najmucniji su na zalost telefonski razgovori sa prijateljima iz mladosti koji godinama nisu videli rodni kraj.
Uvek se svedu na isti ritam.
Prvo se ispitamo za porodice, zdravlje i trenutna desavanja.
Onda predjemo na proslost i uvek pretresamo iste ljude i iste dogadjaje. „A gde je...ovaj/ona?” „A šta radi...”
I čini mi se, hiljadu puta da pricamo, uvek ću da ponovim isti odgovor, čini mi se kao da sagovornik i želi da ga cuje :)

Zato rekoh da se nekome secanje zaledilo...Nekada je najbolje manje znati ili čak i ne znati šta je kasnije bilo.
Kako je neko zavrsio, kako su se neke price desile i kako je sve to prošlo...bez nas.
I da, uvek im kažem da svi pitaju za njih...i ako nikad ne pitaju.
Znam im je lakse...čak i ako sami ponekad znaju da niko više ne pita.

I uvek se zavrsi na pricama kako ćemo se negde videti, nadoknaditi to nešto iz proslosti, kako će maltene da se sve nastavi kao da se nikada nije ni prekidalo.
Kad se razgovor zavrsi, dobro znam da od toga ništa biti neće, samo dok pricamo, lakse je da se lažemo, lakse jer je lepse...