По два пута до сада били на концерту Пелагаје и Ине Желанаје.

Пелагеја у клубу „Арена” у Москви - наставак мисије:
http://svetlostvostoka.blogspot.com/2010/07/blog-post_19.html

Ина Желанаја у клубу „Гогољ” - дозивање шамана:
http://svetlostvostoka.blogspot.com/2010/07/blog-post_23.html

Хахаха. Да, баш тако је било. Ретко то сада слушам.

Сада ми се много свиђа Земфира Рамазанова, Татарка која свира и пева сјајну музику. Прочитах негде на „Ју Тјубу” коментар, чини ми се неког западњака, на неку њену песму да му се много свиђа руски језик и да би почао да га учи. Па, леп коментар. Почео би да учи руски језик због Земфирине музике. :)

Ево, нашао сам тај коментар о учењу руског језика:

„Sileithel

Russian sounds beautiful and makes me want to learn it...Sounds sweet ^^”

Коментар је на ову песму:

http://www.youtube.com/watch?v=1p8x-1PdWmo

:)

У Москви сам у потпуном трансу. Град ме је опио, да уопште не морам да пијем вотку. Мада ми се омакне по неки пут...

Усред оне врућинчине и смога седнемо на електрићку и кренемо у Бјелоусова са надом да ћете бити мање дима. Ја гледо' на интернету где су пожари и где се креће дим, па кренулу онако на треф. Све време уз пут који траје више од једног сата видљивост није већа од 50 метара. Понели смо и маске, али их не држимо у возу. Људи као у трансу. Москва гори од врелине, Подмосковље такође... И стигнемо тако у Обњинск. И тамо нема дима. Каква радост. Идемо улицама новог, ниског градом, који је потпуно саграђен у социјалистичком стилу. Хрушчовке на све стране. Тргови огромни са фонтанама. Улице широке. Људи иду улицама. Ја одушевљен што сам поново у социјализму. Бар по кулисама. Ни врућина нам више не смета. Нађосмо неки супер ресторан са клима-уређајем. Унутра пријатно, расхлађено, по зидовима фотографије америчких глумаца и предмети из доба Совјетског Савеза. Тотално нереална атмосфера. Једемо и пијемо. Излазимо и удара нас жара. Чини нам се као да дим долази и у Обњинск. Идемо у Бјелоусова. Кад ми тамо, а оно и дим тамо. Не знамо шта да радимо. Дал' да се вратимо у Москву под окриље стана са клима-уређајем или да преноћимо у Бјелоусову. Излазимо и као у бунилу идемо малим местом изграђеним у социјалистичком стилу и тражимо неку продавницу где бисмо могли да купимо вентилатор. Налазимо једна повећи тржни центар и тетурамо се по њему. Једна жена види да смо прсли, јер у том тржном центру нема вентилатора пошто су сви продати и зове телефоном некога у Обњинску да провери има ли тамо који да је остао, али нема ни тамо. Све распродато. Враћамо се назад. Дим око нас. Људи нормално иду улицама. Идемо кроз једно насеље. Прво се дивимо стамбеној згради коју је направио „Газпром”, а мало после у једном насељу поред нас, у диму, лагано пролазе младић и девојка. Младић има на себи мајцу на којој пише нешто у част словенског братсва. То ми се баш допало...

У вреле вечери изађемо напоље, купимо воду или сок, одемо у парк у насељу, седимо, причамо, а онда одемо до хотела „Украјина”, предивне стаљинске висотке. Тамо опет седнемо и гледамо грађевину. И причамо тако. Ја често бацам поглед горе, на највиши спрат, где су некакви прозори иза којих гори светло. Све мислим да је Стаљин горе и сваки тренутак очекујем да га видим како гледа кроз прозор и како се са осмехом брине о свима нама...

Преко дана, по најгорој врућини, волим да одем до станице метроа „Универзитет” и да купим некакве кифлице са виршлама и нешто за пиће. Онда идем пешице по сунцу, по нагорој врућини, према Универитету „Ломоносов” и гледам једно велико градилиште и дивим се људском труду. Видим да ће нова огромна зграда за становање личити по стилу на стаљинску архитектуру и томе чини срећним. Рад, труд... Мир, труд, мај! Рим, труд, мај! Онда дођем до Универзитета „Ломоносов”, седнем у велики парк у социјалистичком стилу који се налази иза здања и читам и дивим се здању. После обиђем око зграде и одем пешице по сунцу, по најгорој врућини, до Воробјових гора, где бацим поглед на Москву, па се спустим кроз парк до метроа и онда се вратим кући...

http://www.evrazia.tv/content/molniienosnyi-prolietariat