+8
KupiMiMajkoTop
(Software Engineer)
05. decembar 2009. u 22.18

Amerika je haos. Svako za sebe. Ne postoje tzv. „safety nets” niti  
će ti iko pomoći da se snadjes u bilo cemu. Ovde se ocekuje da sam  
sve planiras od toga šta ćeš jesti (od pomije od burgera za 99c do  
organic hrane) pa do toga gde će ti i u kakvu skolu dete ići, kakvu  
ćeš imati penziju i sl. Ta strateska planiranja su nešto na šta nas  
covek nije navikao.

Dolazak u USA je ogromna odluka, zivot je ovde potpuno drugaciji nego  
u Evropi po socijalnim normama i sl. . Takođe, ovde se ljudi ne druže  
po prostornoj blizini („komsije”) nego po klasnoj pripadnosti, rasi  
i novcu koji imaju. To je takođe teško shvatiti nekome ko je dosao iz  
Jugoslavije/Srbije.

Rodbinske veze skoro da ne postoje. Jedan brat može biti milioner a  
drugi beskucnik. Objasnjenje je da je svako imao svoju sansu, jedan  
iskoristio a drugi ne. Ovde kada se vidi beskucnik na ulici svi kažu  
„njegov problem” a čini mi se u vecini ostatka sveta se to smatra  
drustvenim problemom.

Razdaljine su ogromne. Biti jako blizu nekoga za često druzenje je sve  
do sat voznje. Biti blizu da se posecujete par puta godisnje je do na  
2-3 sata avionom. U vecini delova amerike skoro ništa se ne može  
obaviti peske. Ne postoji „sidjem dole po hleb i mleko” nego se ide  
jednom nedeljno, vozi se 30-45 min do velike prodavnice u kojoj se  
kupi sve za nedelju dana. Sve ostalo je neracionalno gubljenje vremena  
i benzina.

Plate zadnjih nekoliko decenija (od skidanja sa zlatnog standarda)  
normalizovano idu dole. Ne prate inflaciju. U nekim strukama je od  
nedavno drasticno teze opstati zbog outsourcing-a (tu mislim i na moju  
struku). Outsourcuje se sve zivo, čak i pregledanje rentgenskih  
snimaka po bolnicama.

Amerika se po meni dobro opisuje u sledeće dve kratke teze:

1. Amerika = dobrovoljno ropstvo
2. Amerika = opportunity, not entitlement

Ako si sposoban da pod robovlasnickim uslovima iskoristis opportunity  
(sansu) jer ti ništa nije samo po sebi dodeljeno (entitlement) onda  
će ti biti OK.

Ljudi se ovde druže po enklavama. Indijci sa svojima, kinezi sa  
svojima, ameri belci sa svojima. 99% kontakta između enklava se  
ostvaruje u poslovnom okruzenju gde su svi maksimalno politicki  
korektni ali nikad ne znaš šta stvarno misle o tebi. Pozvati nekog  
privatno a da radis sa istim je jako retko, jedino ako se izuzetno  
uklapate. Ali znaj da ti to ne kupuje nikakve poene kod njega na poslu  
i da će te lako otpustiti ili iskritikovati pred svima ma kako se  
privatno druzili. Neko to zove „egalitarian meritocracy”. Svi smo  
isti i vredimo iskljucivo onoliko koliko doprinosimo na radnom mestu.

Ljudi su ovde commodity. Potrosna roba. Covek ovde ne vredi ništa. Ako  
nestanes, sutra na poslu će te zameniti jedan od 100000 indijaca,  
kineza... Ogromna razlika u odnosu na manje zemlje gde je svaka  
jedinka dragocena jer je ljudi te nacije malo. Ovde ne postoji nacija.  
Državljanstvo se definise potpuno drugacije i apstraktnije. Deca se ne  
cene. Ako imaš decu to ti je greška za karijeru (pogotovu ako si  
zensko) a natalitet će već nadoknaditi stranci. Pa pogledaj samo  
koliko ih salju u ratove.

Kada smo kod toga, ova zemlja je stalno u ratu. Drustvo i industrijski  
kompleks je projektovan tako još u drugom svetskom ratu i nikada se  
nije promenio. Ova zemlja mora da ratuje da bi funkcionisala. Ova  
zemlja ratuje od drugog svetskog rata neprekidno. Sve to utice na  
psihu, televiziju, način izvestavanja, filmove koji se snimaju...

Pojam predsednika ovde je smesan. Predsednik sluzi da bi sklonio  
paznju sa prave vlasti. Trenutno je to Obama jer je narod hteo nešto  
novo, nešto sveze. Nebitno. Bilo ko da je isto će biti ponasanje  
amerike sve dok se ne desi neka korenita revolucija. Obama je obecao  
povlacenje trupa a evo salje 30000 novih u avganistan. To je samo  
jedan primer.

Pojam demokratije ovde je smesan. U početku se ljudi izaberu nekim  
procesom u kome uglavnom pobedi onaj koji ima najviše novca. Onda kada  
taj ode u Washington, prestaje svaka veza istog sa glasackim telom i  
preuzimaju ga lobisti koji mu daju novac da bi on u senatu ili  
kongresu glasao onako kako oni hoće. Zbog toga je teško ista  
fundamentalno promeniti ovde kroz sistem i zato je amerika jako  
politicki stabilna. Demokrate i republikanci su nedavno opisani kao  
WWF wrestlers -- tuku se u ringu ali van ringa idu zajedno na pice.  
Svi oni u principu samo hoće da iskoriste mandat da dobiju sto vise  
para za partiju od lobista i da izgrade ime kako bi kasnije mogli da  
naplacuju public speeches (Klinton recimo trazi $40000 po govoru,  
ostali manje ali to je ono kada vidite da neki bivši politicar drzi  
govor novoj generaciji Yale MBA graduates, oni od toga žive posle i  
dobro naplacuju).

Besplatno i „osnovno” zdravstveno osiguranje ne postoji. Jedno sto  
postoji je zakon po kome ER (urgentna) mora da te dovede u „stabilno  
stanje” (da ne detaljisem ovde). Da bi bio osiguran moras da radis u  
firmi koja ti pruza ucesce u njenom zdravstvenom programu (ili da si  
penzioner, da ne ulazim u detalje). Ako je to osiguranje loše, ne  
možeš da doplatis za bolje. Možeš samo da odbijes to i da onda kao  
pojedinac platis iz svog dzepa. Međutim, na taj način ga je mnogo  
teze dobiti jer odbijaju i za najmanju bolest („precondition” sto  
može biti i obična alergija na polen ili upala pluca koju si imao kao  
dete). Dakle, osiguranje je tu da osigura zdrave i da odbije bolesne.  
Takođe često ne priznaju odluke lekara i odbijaju da plate i ako si  
osiguran (njihov „komitet lekara” može da kaže da je tvoj lekar  
bespotrebno nešto uradio). Zdravstvena osiguravajuca drustva su  
organizacije „for profit”. Dakle, njima je cilj da zarade pare a ne  
da si ti zdrav. To, kao sto rekoh, postizu osiguravanjem zdravih,  
neosiguravanjem bolesnih i odbijanjem zahteva za placanje. Pogledati  
film Sicko. Kada menjas osiguranje u svojoj reziji, traže ti 7 zadnjih  
godina sve sto si radio sa lekarima i da napises svuda gde si bio i od  
čega si se lecio. Spiskovi preconditions su nekad i po stotine  
stranica veliki.

Opresija je ovde velika. Ovde možeš da izadjes na ulicu i pljujes  
predsednika ali na poslu ne smes da zucnes svom sefcicu ni malo. I ne  
samo ti nego se svi tako ponasaju. Kako se sve bazira na poslu  
(zdravstveno, skola tvog deteta, otplacivanje kuce) svi su stravicno  
uplaseni na radnim mestima i ne smeju da kažu ništa sto stvarno misle  
a sto je u suprotnostima mišljenju firme i neposrednih sefova.  
Uporediti to sa situacijom u staroj Jugoslaviji gde je bilo obrnuto:  
mogao si da pljujes sefa i firmu koliko si hteo i nisi mogao dobiti  
otkaz ali zato nisi smeo ništa javno protiv Tita i partije. Po meni je  
to isto sranje. Zato u USA retko imate bilo kakve velike demonstracije  
ili incidente a da nisu na rasnom osnovu (kada se crnci pobune i sl.).  
Ova sica po Berkliju što se desava i sl. to je smesno obzirom koliko  
je velika ova zemlja. U Beogradskim demonstracijama svojevremeno je  
ucestvovalo maltene 10% stanovnistva Srbije npr.

Ovo su loše stvari koje su uopstene i zajednicke za sve ljude ovde.  
Kako je moguće onda da iko ovde dolazi i ostaje? Pre svega, ovde je  
odlično indijcima i kinezima koji ovde, vecina njih, prvi put vide  
civilizaciju. Slično i sa latinosima. Što se nas tiče, razlog sto je  
dosta naših ljudi ipak naslo sebe ovde su dobre stvari kojih ima u  
Americi. O dobrim stvarima ne mogu uopsteno da pricam jer su  
specificne za svakog coveka (, porodicu i putuje jednom godisnje u  
Srbiju na odmor taj je uglavnom srećan a o ovim gore stvarima i ne  
razmišlja…