Пре свега, ја нисам демократичан, јер је демократија одвратна. А одвратна је, јер представља власт они који су на водеће позиције дошли медијским обманама, које се на западу зову маркетингом. Маркетинг = медијске обмане. Али, толерантан јесам. Дакле, демократија и толеранција нису једно те исто. Заправо, демократија нема везе са толеранцијом, јер демократија је један од система владања, а толеранција је лична особина.

Просвећивати народ? Данас када има толико телевизијских и радио канала? Па, свако има право да бира шта ће да слуша и нико ником ништа не би требало да намеће. Ако неко мисли да ће 10 милиона Срба просвећивањем да слуша класичну музику, тај живи у неком имагинарном свету. То је класични западни приступ социологији - дај да мењамо људе онако како ми мислимо да треба, али ћемо тај инжењеринг људских душа звати просвећивањем. Ево како су следбеници француских просветитеља радили за време Велике француске револуције којом се Европа и цео запад поносе:

„Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан, звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја. А чувени кољач Жув, који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке увек буду огрезле у крви. Једном винарском трговцу, по имену Гас, санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. Приликом мучеништва свештеника Пјера Де Лартига, једна жена му је испалила пушку у лице, друга му је одсекла главу, а њихови саучесници су одмах похитали да рубље натопе његовом топлом крвљу. Уживање мучитеља не би било потуно, да убиства нису била праћена касапљењем удова њихових жртава. Тако су 1792. године, у месту званом Ванс тројицу свештеника искасапили комад по комад. Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правила звечке. 1796, гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод-Франсоа Гијерме-а његове остатке - главу, прсте, језик - су растурили по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници. Дешавало се често да исечене удове испеку на ражњу. Та судбина је снашла Гијена-Димоншела кога су искасапили и парчад меса на лицу места испекли. А бивало је да мученике и живе испеку на ватри, као 1872. године каноника Александра у Ремсу. Када би знали се да у близини налазе рођаци или пријатељи њихових жртава, кољачи би похитали да им покажу одсечене главе. У Паризу су пекару Фулону одрубили главу, натакли је на копље и показали је његовој трудној жени која је пред тим призором пала у несвест; сачекали су да се она освести, па су је онда приморали да пољуби главу свога мужа. Одрубљену главу херцегиње де Ламбал, која се није хтела одрећи краља и краљице, су на копљу пронели крај прозора краљевске породице заточене у Тамплу. Међу револуционарним злочинцима било је омиљено и скрнављење лешева, нарочито женских. Зна се да је над обезглављеним трупом те исте херцегиње де Ламбал, разуларена гомила извршила страшне оргије. Звери у људском облику су слично поступиле и 1794. године, са четири монахиње Урсулинског реда у месту Касел. Убилачка екстаза француских револуционара знала је да падне и у људождерство. Већ августа месеца 1789, официра Белзенса који је покушао да заустави једну уличну манифестацију у Кану су исекли на комаде које су затим појели. Августа 1792, забележени су многи случајеви када су жене из париске руље нестрпљиво грабиле и прождирале крваве комаде свежег меса својих жртава, не чекајући ни да ове прво испеку на ражњу. Глумац Грамон био је чувен по томе што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара.

...

Забаве ради, практиковали су често и тзв. ”републиканско венчање„. Младиће и девојке би међусобно голе везивали, тако да не могу пливати, па би ох онда бацали у воду и чекали да се ови заједно удаве.

...

”Паклене колоне„ републиканског генерала Тироа добиле су наредбу да у Вандеји бајонетом пробуразе све живо, не изузимајући девојке, жене и децу.”

Из књиге „Истина о француској револуцији”, доктора Марка С. Марковића.„

Ово је било баш ”просветитељски„.

Али, психологија је јасна. Чим неко даје себи за право да говори о томе како некога треба просвећивати, тај јасно ставља до знања да себе сматра вишим од онога о коме говори да га треба просвећивати. То је толико јасно да ту нема шта даље да се дискутује.

Људи су другачији. То је чињеница које се учи на првим степенима васпитања и образовања. Треба пустити људе да слушају музику коју они хоће. Понуда је ту. Свако има право да изабере телевизијски или радио канал који хоће. Такође, школа је ту. Нека свако ради свој посао, а људи ће сами изабрати оно што им одговара.

Међутим, има ту једна очигледна подлост и лицемерност запада. Запад декларативно говори о људским правима и праву на избор, а када то треба спровести у дело, то јест поштовати права на избор начина живота других народа у њиховим сопственим земљама, онда од примене тог декларативног става у пракси нема ништа. То видимо како изгледа кроз наметање силом свог демократског и либералног социјалног система другима у свету, кроз примере Вијетнама, Србије, Ирака, Афганистана, Кубе и других земања. И то се и огледа у личним ставовима оних који су примили ту западну лицемерну религију зла. Овамо су за људска права, а када то треба применити у пракси, онда се ступа у акцију ”просвећивања„ ”непросвећених„.

Оставимо људе да слушају шта хоће. Оставимо Србе да воле Русе, а Русе да воле Србе.

Всё.
”