Ima dosta istine sto Svetlost Vostoka proica. U Americi je trenutno procenat foreclosure najveci na svetu i u istoriji Amerike.
Onak krem Americkog drustva živi i dalje dobro, ali običan narod u Americi je nagrababusio kao zuti.

hahaha...evo ga Svetli sad će da zagusuje temama do mile volje. Presusila sljivka i votka. :)))

//////////

Не, не. Коначно се дочепао духовних вредности по Русији па не избива из музеја и бољшои театара. Убоде и неку оперу, али то ретко јер је то са трулог запада. А сад кад му наиђе зима има да љуби Канаду или ће да буши рупе по леду и купа се у језерима као прави РУС.

Наравно, ако не наиђе нека непредвидива околност као ово.

--------

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:297379-Moskva-je-bila-na-izdisaju

Moskva je bila na izdisaju

Marko LOPUŠINA | 24. avgust 2010. 13:20 | Komentara: 2
Ispovest Srbina koji je preživeo vatrenu stihiju i dim u Rusiji. Mirko Latinović proveo nekoliko dana u kućnom pritvoru, jer je smrt pretila na ulicama ruske prestonice

- Vikend 7. i 8. avgusta sam zbog ogromne vrućine u Moskvi i jare prepune dima, sa porodicom proveo u kućnom pritvoru. Na ulicama je vidljivost bila svega 50 metara. A u gradu je dnevno zbog smoga, dima i zagušenja umiralo oko 700 ljudi. Sve mrtvačnice su bile prepune, a leševi su ležali u mobilnim refrigeratorima da bi bili sahranjeni. Stari Moskovljani su govorili da tako nije bilo ni poslednjih dana Drugog svetskog rata.

Ovako govori Mirko Latinović, srpski biznismen koji već četvrt veka živi u glavnom gradu Rusije. Latinović je vlasnik kompanije „Trejdjunik” iz Moskve i jedan od najuspešnijih srpskih građevinara u Evropi.

- Moskva je bila na izdisaju – nastavlja svoju priču Mirko Latinović - Morao si da stojiš u redu i za lekara, ali i za umiranje i sahranjivanje. Mnogi Moskovljani su plakali od muke i poniženja. Za astmatičare, ljude sa pritiskom, šećerom i nervozom grad utopljen u dim bio je smrtonsono opasan, a za nas zdrave strašno neugodan. I jedni i drugi tražili su ventilatore, vodu za polivanje ulica i makar malo hladovine u parkovima – kaže danas već smireni Mirko Latinović.

I objašnjava da tržni centri i prodavnice prehrane nisu radili, fabrike su bile zatvorene, a ljudi zatočeni u svojim stanovima i kućama. Cene hrane i pića su u Moskvi zbog prirodne katastrofe, ali i ljudskog nemara preko noći porasle za 10 i 20 puta. Pojavile su se nestašice hleba, mleka, mesa, ljudi su kupovali zalihe hrane kao da dolazi smak sveta. Votka i žito su poskupeli za 300 odsto i proneo se glas da ih do kraja godine, uopšte i neće biti.

- Za mene kao poslovnog čoveka sve je bilo jasno, katastrofa je stavljena u funkciju patriotizma, ljubavi prema narodu, ali i biznisa – priznaje nam Latinović i objašnjava - Ruska sela su gorela, zajedno sa štalama i usevima. Narod je bežao prema gradu, ali se dešavalo da je plamen bio brži od seljana i njihove stoke. Vatra se u nekim trenucima, nošena vetrovima, kretala brže od svetlosti ili mi se to u strahu samo činilo. Faktički Moskva je bila u vatrenom prstenu, u kome su jara i dim prosto kuvali ljude i životinje. U vreme paklene opsade Moskve radio sam i kretao sam se po gradu i okolini, u radijusu od 150 kilometara. Dimna zavesa koja se spustila na rusku prestonicu i tu stajala dve nedelje bila je stamena i neprobojna kao Kineski zid ili Berlinski zid – objašnjava naš sagovornik.
Mirko Latinović otkriva da su za 25 godina, koliko njegova porodica i on rade u Moskvi, kraj jula i prve nedelje avgusta 2010. godine bili najgori u životu. Preživeo je rusku perestrojku, vojni puč, demonstracije i pad Jeljcina, rušenje Belog doma i raspad SSSR. Bio sam svedok napada čečenskih terorista, banditizma, kidnapovanja biznismena i ubistva novinara.

- Preživeo sam i tri ekonomske krize, onu 1994. kada su jednog crnog petka propale banke, potom inflaciju 1998. i ovu globalnu katastrofu, koja urušava rusku privredu već dve godine. Da bih doživeo da se pitam da li ću se probuditi narednog jutra i ugledati zoru u Moskvi – govori Mirko Latinović i priznaje da su samo kiše i vetar spasli Moskovljane od masovne smrti.

ŽIVOT NA 50 STEPENI

- U moskovskim stanovima bez klimatizacije temperatura je dostizala i 40 stepeni, a u garažama i 50 stepeni. Zbog dima i mraka usred dana kretanje je bilo nemoguće. Svaki kvadrat stana je, bez obzira kakvu klimatizaciju imate, bio prekriven dimom. Jedini spas su nam bili nakvašeni čaršavi i peškiri koje smo stavljali na prozore, telo i lice da pokupe dim i garež. Svi smo živeli u strahu da će visoka temperatura izazvati eksploziju rezervoara za benzinom i da svi odletimo u nebo – otkriva Mirko Latinović.

Ма све ће он то да има у Русији и без наших савета.

За мене је исправно, то јест политички коректно - Србкиња.

----------

Чудо се не држиш српског правописа? Нисам чуо за политички правопис.

Па ког перавописа се држи Светлост? Видим користи ј, њ, љ, ћ, џ и ђ, то Вук увео.

А користи и једно латиниочно слово које му увалио Вук. То је слово Ј. Узео је из латинице.

Тај кога цитираш ти ишо по дипломе и докторате по Енглеској, не у Русију.

Кад га протерали ниеј ишо у Русију, него у САД.

Знаш ли ти да је и он страни плаћеник?

Ovo je dobro...И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији...

Ovo je dobro...И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији...

--------

То је зато јер су западни факултети нула у односу на нашеу осмољетку. Прво завршио докторате да би могао нашу осмољетку. У праву је Светлост з аисточне школе.

За тих скоро 9 година колико сам живео у Канади, никада, али никада, ниједног тренутка, нисам осетио да припадам тој средини и да ћу тамо заувек остати.

--------

Што мораш да осећаш да припадаш тој средини да би живео у њој? У САД ја терам своје како хоћу. немам веззе са овима овде. Њих поштујем, они мене, нема фрке. Битно да постоји ред у држави, да се лоше кажњава, да оно што вреди буде у првом плану.

А припадање нацији...па тешко да припадам и оној нацији где олоши владају, ред се не зна, добри напуштају земљу. Ни њима не припадам.

ја не знам шта да ти кажем. Пошто се уздаш у СПЦ и Николаја, А Канада ти је смрт од живота, а Нилокај до смрти био у САД (по СПЦ), требало еј да пробаш Америку, па ако ти не ваља, онда у братску Русију. мада Николај тамо ниеј ишао, можда само да мало прође, па да се врати у САД.

Светлости, ако гледамо Николаја, Америка је супер за духовни живот. А бога ми и за смрт - У њој умро.

Pusti bre covjeka da piše. Jaka stvar dal se piše Srbkinja ili Srpkinja
mi (citaci razumjemo šta je pisac htio da kaže). Ovo je diskusija, nije cas Sr(P)skog jezika. Od vostoka je boji jedan topik nego sva tvoja naglabanja zadnjih desetak godina. Vostok, šta te navelo da se iz Kanade preselis u Rusiju? Kažeš nasao si i posao koji ti se svidio.
Pisi dalje...

Толико ти било добро са Србима да си отишо у Русију!? Што оде брате кад са нашима било супер. Издржиш осам сати дневно на послу и уживаш са нашима. ионако их има као плеве по Торонту.

Сад ти је вероватно још боље са Русима?

Valjda to „Бежи што даље од наших.” potice od toga sto 'nasi' vole da se porede međusobno, da se utrkuju, da vagaju kome je trebalo krace vremena da nadje posao, kupi kucu, auto, itd, itd.

--------

Мислиш да се Амери, Немци не упоређују?

SVE zemlje na svetu vam traže nostrifikaciju !!! I Srbija trazi nostrifikaciju kanadskih diploma... posebno ako ste sa drugog jezichkog podruchja,kao mi...

----------

да, причали су на ТВ-у скоро о нашима којима тражена нострификација западних диплома. И нису се ни вратили.

Немци не траже нострификацију медицинског у Србији.

И поштен и искрен. Рецимо веома је искрен око Николаја где је живео и умро.

Усрећили смо се више пута са Русима. Једино што се слажем је да смо једна бол.

Svojevremeno dok sam bio student u Beogradu početkom 1980-tih godina, slušao sam BBC World Service na engleskom. Kratki radio talasi se odbijaju od jonosfere, program je mogao da se čuje dobro samo noću, a ja sam tada najviše i radio svoje grafičke radove (domaće zadatke) za faks, koji su na građevinskom fakultetu bili obimni. Jedan od stalnih BBC programa je bio i prilog „Letters from America” koje je pisao (i čitao) neki britanski dopisnik iz Amerike, zvao se Allister Cook.

Tu sam prvi put počeo da saznajem o običajima i kulturnim razlikama novog kontinenta i Evrope. Posle, kad je počeo rat u bivšoj Jugi, ja sam već bio uveliko u Kanadi, Allister Cook se uključio u medijsku hajku na Srbe pa mi se i on (kao i mnogi drugi) totalno zgadio.

Kako da objasnim kako se oseća neko kao ja ko je pola života proveo u Srbiji, a pola ovde? Adekvatna metafora je jedan stari film „Hleb i čokolada” – snimljen je početkom 1970-tih, ali jedan od onih koji se nikad ne zaboravlja. Ovde u Kalgariju ima jedan bioskop koji prikazuje stare strane filmove a često i nove avangardne, kao Muzej Kinoteke u Beogradu.

Na primer, svi Kusturičini filmovi su prikazani u tom bioskopu. Pre jedno 15 godina je bio prikazan film „Hleb i čokolada”. Ja sam ga video ranije kad sam bio tinejdžer u Beogradu, na televiziji, tada nam je slika još uvek bila samo crno-bela. Međutim, neverovatno je koliko su mi se scene iz tog filma urezale u pamćenje, jer sam se mnogih scena setio kad sam ga gledao 20-tak godina kasnije.

Da ne pričam mnogo o filmu, radi se o italijanskom emigrantu koji živi u Švajcarskoj, tu i tamo stiče i usvaja ponešto od švajcarske kulture, ali nikad dovoljno da bi postao pravi Švajcarac, a posle mnogo godina nije više ni onaj isti Italijan kakav je bio ranije, počinje sve više i više da se grozi svojih Italijana posle svake posete Italiji . . . Čovek ni na nebu ni na zemlji, izgubljen negde u Alpima, na pola puta između Švajcarske i svog rodnog juga Italije.

Ponekad mislim da je to sudbina svakog emigranta, na stranu kosmopolitizam u koji se svi mi obrazovani emigranti načelno kunemo . . . .

Govorio sam engleski tečno kad sam došao u Kanadu sredinom 1980-tih, znači nisam morao ovde da idem na kurseve jezika. Posle oko 18 meseci života u Kanadi počeo sam da mislim na engleskom. Sanjam, i u snu razgovaram sa prijateljem iz Beograda, koji me u sred sna pita „zašto govoriš engleski sa mnom?”, budim se naglo, hladan znoj po čelu.

Gubitak mišljenja na svom jeziku je bio čudan osećaj, kao da sam izgubio deo sebe. Posle nekog vremena sam odlučio da ću da „mislim” na srpskom, do kraja života, iako vladam engleskim jednako dobro kao i srpskim. Za svaki slučaj. Mislim da sam još pre 15-tak godina odlučio da umrem kao Srbin sa kanadskim pasošem.

Ima zaista Kanađana sa kojima može da se razgovara o svemu, ali nema takvih mnogo, za ovih 25 godina sam sreo jedva šačicu ljudi koji imaju slične poglede na život i na svet kao ja, i sličan nivo obrazovanja. Većina ljudi ovde su ili totalni ignoramusi (sa izuzetkom poznavanja svoje struke), ili su pak nezainteresovani da čuju mišljenja drugačija od svojih, ili su religiozno zatucani što određuje njihov pogled na svet sa kojim ja lično nemam ništa zajedničko.

Možda to i objašnjava zašto se uglavnom družim sa Srbima, ili sa drugim obrazovanim emigrantima.

Međutim, druženje ovde nema isto značenje kao kod nas. I mi Srbi ovde jedni druge pozivamo na večeru minimum nedelju dana unapred. Radni dan počinje kasnije (između 8 i 9 ujutru) ali se i završava kasnije (5 sati po podne), dok se stigne kući već je skoro 6 po podne, ako imaš decu vodiš ih na časove klavira ili na fudbal ili na balet, itd. – drugim rečima za druženje ti preostaju vikendi. Za godišnji odmor svako zbriše negde u svom pravcu, koji može da bude bilo gde na 360 stepeni punog kruga, jer ovde žive ljudi iz celog sveta.

Internet je famozna stvar. Sva sreća da je izmišljen. Recimo, mogu da pročitam poeziju Desanke Maksimović koju sam nekad znao napamet, a posle više godina je zaboravio. Ima knjiga na srpskom jeziku u gradskoj biblioteci u Kalgariju, mnogi emigranti su poklonili svoje knjige biblioteci, pogotovu mnogi koji su umrli bez dece. Međutim, izbor je sužen, i obično nije bilo onoga što sam ja tražio. Ali, sad je tu internet. Nije lako opisati doživljaj ponovnog čitanja istih redova od kojih mi se koža ježila još onih davnih mladalačkih godina, redova koji nisam video decenijama. Od Krvave Bajke o streljanju đaka u Kragujevcu, preko „Pokošene livade” do na primer „Ne, nemoj mi prići...”

Da, znam, ima svega ovog i na engleskom, Jejts, Tomas Dilan, Šekspir, itd. ali to nije postao deo mene, jer nisam ovde išao u srednju školu (mada sam ovde magistrirao i doktorirao u svojoj struci).

Nekako sam došao do zaključka da se mi kao ličnosti formiramo negde do završetka srednje škole. Kasnije studije na univerzitetima su sve uže i uže usavršavanje. Pravo obrazovanje je ono koje daje širinu. Zato nikad neću zaboraviti svoju 6. beogradsku gimnaziju. Prema toj školi se osećam kao dužnik koji svoj dug nikad neće moći da otplati.

Svaki put kad god sam došao u Beograd za sve ove godine, osećao sam potrebu da se prošetam pored te zgrade, mada mi već davno nije usput. Neke stvari u životu naučimo da cenimo i poštujemo mnogo kasnije, tek kad dovoljno proživimo i obiđemo ceo svet, barem je takvo moje iskustvo.

Sećam se i dan danas prvog časa latinskog u prvom razredu gimnazije. Pre početka časa mislio sam u sebi „šta nas kog vraga teraju da učimo mrtav jezik, koji niko ne govori?” Ulazi omanja crna žena, zvala se Vlasta, 45 kila sa sve krevetom, počinje da drži predavanje još od samih vrata dok hoda prema katedri. Prvog časa naučili smo pravila čitanja, i svako od nas ih je primenio i pročitao po jedan paragraf na novom jeziku za tih 45 minuta – a bilo nas je 40 u razredu! Prva rečenica je glasila „Puela properat!” – u prevodu, „devojka žuri”. Ta žena nas je naučila da budemo vredni.

U centru Kalgarija se nalazi popularan španski restoran „La Puella”. Nikad nisam nikog morao da pitam šta to znači, samo zato što se sećam i dan danas prve rečenice sa časa latinskog jezika . .

Nebojša (Neša) Ilić, Kalgari, Kanada

i kako živis?
da li još uvek koristis stap, kao postapalicu da se domognes svojih ciljeva, kao sto si to radio dok si bio u torontu?

Шта прекидаш човека, мајмуне ирански?