Beli Andjeo
Tanjuska-c
(na)
27. април 2011. у 18.12
БЕЛИ АНЂЕО
Све бајке обично почињу са „ Био једном или било је давно или живеше једном у једној далекој Земљи ( зашто далекој то ми није било баш јасно, ваљда што су бајке измишљене приче па и место где се оне рађају мора бити далеко ).
Ова почиње са – Био једном један иконписац Илија, не тако давно и не удалекој земљи, него у оној истој где сам се и ја родила. Сваку Икону коју радио, правио је и душом и срцем, и вером својом у Бога. Постио би данима пре него што започне рад, пио само воду и молио се по неколико пута. Липову даску би прво узео у руке, па би је гладио, мирисао не би ли открио тајну. Премазивао је неким смесама које је научио од једног калуђера док је још изучавао занат.
Боје би поређао и четкице сваки дан другачије. Наносећи боје на дрвену плочу у себи би понављао молитве. Данима би седео на дрвеном троношцу све док не би завршио Икону. На крају би танке листиће злата наносио ишчупаном косом коју би претходно трљао док се не наелектрише.
И као у бајци Иконе су настајале и нестајале када би је свештеник у цркви осветио.
Људи су носили купљене Иконе и сви су долазили да их гледају чудећи се њиховој лепоти.
А онда завладаше нека зла времена и неки зли људи почеше Иконе да пале, ломе и скрнаве. Илија би сваки пут кад се једна од њих уништи осетио жигање испод срца.
Радио је и даље све док више није било у Земљи људи који ће да их купују а и оно мало што је остало гледало је како да прехрани себе и своју породицу. Када су и Цркву ти зли људи спалили, спаковао је своје боје, четкице и кренуо преко седам гора и седам мора док није стигао у једбу далеку Земљу која се спомиње углавном у Бајкама.
Почео је опет да прави Иконе, по истом реду и правилу како је научио. Постио је и нашао сличну Цркву оној која је спаљена у његовој Земљи, и још већа и сјајнија и лепша. Људи су опет куповали и Илија је имао све више посла.
Потраја то неколико година, прочу се на далеко његово умеће. Постаде познат. Дођоше и неки други људи да купују чим се откри какав је он чудотворац.
Он више није знао зашто их купују ти други људи који их не каче у кућама ради славе и заштите. Шта ће им ако у Цркву не иду и у Бога не верују, није могао да се начуди.
Једне вечери усни Илија сан. Спава он, кад види лепо како се његова душа одваја и лебди изнад њега. Гледа он себе како спава, па никако да се начуди да ли је Он та душа што лебди или тело које спава. Будио би се сав у зноју не сећајући се шта је сањао. Сваке ноћи исти сан би сањао, сутрадан би био уморан и поспан. Радио је Иконе све мање, а људи су долазили све више не би ли их купили.
Једне ноћи када је велики бели Месец осветлио његову собу, душа је одлетела. Ко зна зашто и где. Илија се пробудио али више није ни говорио, ни слушао. Устао би као и обичан човек, обукао би се, јео и сео на дрвени троножац. Зурио би сатима негде у даљини. Убрзо су га сместили у једну велику Белу зграду, са болесницима.
Преписали су му терапију и болничарке су му доносиле пилуле разних боја. Он је све гутао али и би и даље зурио негде у даљину.
Пролазиле су године за годином , Илији је брада порасла и оседела. У почетку су га људи посећивали а онда све ређе. Остаде Илија сам у далекој Земљи, у белој згради са насмешеним болничаркама које су га храниле и облачиле. И како то бива у бајкама појави се један лепи Принц. Представи се лекарима и рече да је дошао да посети познатог Иконописца који се налази у њиовој болници. Уведоше га у Илијину собу. Представи се принц, пољуби му руку и рече да му је донео нешто.
Извади Икону Белог Анђела и показа Илији. Тог момента, душа која се изгубила ко зна где и ко зна зашто, врати се Илији. Он као да прогледа поново, поче да се пипа по телу као кад неко није сигуран да ли је жив или је мртав, да ли сања или је на јави.
Узе он Икону, препоза своје прво дело, прекрсти се три пута и пољуби је.
Погледа у Принца и проговори дрхтавим гласом
- Хвала ти сине. Води ме кући! ”