Дискусије : Православље

 Коментар
О Фанатизму
Praskozorje
(pesnik)
10. децембар 2010. у 17.27
Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатчки нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом.
Praskozorje
(pesnik)
10. децембар 2010. у 17.38
Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.

Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу.
Praskozorje
(pesnik)
10. децембар 2010. у 17.39
За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте „добар” човек. Уверен сам да је исто тако „добар” човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост „идејом” која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку.
Praskozorje
(pesnik)
10. децембар 2010. у 17.49
Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.

Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер. Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији.
Praskozorje
(pesnik)
10. децембар 2010. у 17.55
За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противстављатолерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене пак диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребна је кура духовног лечења.

Објављено најпре у часопиоу „Русские записки”, кљ.1, Париз, 1937. Прештампано у часопису „Философские науки”, Москва, 1991, бр.8, стр. 121-128.

Naravno, prepoznajete, ovo su isecci koje je pisao Berdjajev još daleke 1937. a kao da je pisao juče!
Nije da se nema šta zameriti ovome, ali ima i vrlo istinitih reci i recenica!

motritelj
(мотрење)
10. децембар 2010. у 18.39
Брате, ово је дискусија о Православљу а писац горњег текста је философ и хуманиста који је своје идеје црпео углавном из западних и незнабожачких философија. Премести на неки други форум стварно му није место овде јер хуманизам и Православље не иду једно с другим. Благодарим.
avtor
10. децембар 2010. у 21.25

Мени се чини да је ту хуманизам тек као нека обланда која би требала да учини истину „доступнијом” ширијој читалачкој публици, а не само Црквеној. Иначе се из других текстова Берђајева види да су му откривене многе тајне, које се иначе не откривају обичним „хуманистима” : )

Makarios
(Imigracioni Agent)
10. децембар 2010. у 21.32
Ideja Humanizma koja je u svoj svojoj sustini manje vise parafrazirana u gornjoj diskusiji nije ništa novo za danaasnji svijet ali mislim da bi bilo bolje da se na diskusiji pojavi nešto o humanizmu i fanatizmu od Ava Justina Popovica koji je razotkrio humanizam u svoj njegovoj sustini. Ja bih t rado učinio ako brat Praskozorje nema ništa protiv toga.
gresni makarios
avtor
10. децембар 2010. у 21.53

Чекни дер, Макариосу, брате грешни, нећемо сад о хуманизму, имамо преча посла, рецимо, „ортодоксни традиционализам”, или како се беше Берђајев изразио... Тема која је превише важна да би је споменули само тако и у том контексту као што ради Берђајев, и што је ваљда иритирало Мотритеља...
Makarios
(Imigracioni Agent)
10. децембар 2010. у 23.42
Humanisam je jedna od laži kojom se nazalost sluzi svremen covjek u svom opravdanju za odvajanje od Gospoda i bogoborstvo sklono savremenom covjeku. Jedna od bezbosznickih ideologija koja bi da stvara carstvo nebesko na zemlji ali bez Gospoda, institucionlazivana u ujedinjenim nacijama i ustavima skoro svih država ovoga svijeta. Ali nebih o tome jer ima toliko materijala od Svetih Otaca ostavljenog nama gresnim da se naucimo i prepoznamo laz.
Bez namjere da ikog uvrijedim (nedaj mi Boze).

gresni makarios
Makarios
(Imigracioni Agent)
12. децембар 2010. у 05.23
Kako nas narod kaže uhvatio se ko pijan plota. Tako i ja o humanizmu. Oprostite molim Vas na tome.

gresni makarios
avtor
13. децембар 2010. у 05.13

Хуманизам је као тема заводљив управо због његове човекоцентричности. Многи су писали о њему и многи су писали „из њега” - најбоље су га описали они који су га најбоље познавали. У сваком случају, он јесте једна степеница човековог познања.

Што се тиче овог текста Берђајева, можда би могло да му се замери и то што не штеди речи да се ортодоксоманија изгрди „на пасја кола”, а притом уопште да се не помене постојање „ортодоксофилије”? Али, можда је то само због бољег/јачег поентирања са „куром духовног лечења” на крају текста? Што се тиче „диктатуре стварне слободе”, она почиње „хођењем против своје воље”, а своје испуњење има у речима св. Павла: „ум Христов имамо”. Тако да је завршница Берђајева сасвим на месту.

Међутим, ако бисмо његовим „ортодоксоманима” супротставили (чисто због наративних потреба) мишљење „ортодоксофила”, онда би ови други могли да понуде серију необоривих аргумената у корист истрајности у одбацивању свих новотарија у Православљу, почевши од:

- плаузибилности запажања да „сви они, који и поред откривене Истине и даље нешто траже, да они највероватније лаж траже”, и да такве личне потраге и њихово спровођење у живот Цркве уносе хаос и кидају јединство, а то, што су све „форме више него релативне пред Господом” може се окачати мачку о апофатички реп;
- па би се у вези „тумачења апостолских правила и црквених канона у контексту историјског тренутка њихове појаве” позвали на ванвременско савршенство Божијег деловања (а апостолска правила и цркени канони и јесу били донешени Духом Светим, макар да су их људи формулисали);
- па би затим поменули „верност у малом и добитак великог” и на крају можда чак и Сорбонску причу о „важности језика за поглед на свет”, јер ако је већ толико важан језик за нашу свест, колико је тек важније бити у вези са изворним Православљем, чак и да „пуно тога у тренутку не разумемо”?

Али, Православље се и поред свега мења, оно је жив организам и креће се онако како се крећу његови удови, т.ј. сви ми. Једино исправно кретање је кретање Христовим путем - оним тесним путем, којим се ретко иде, а у чијем средишту је управо Христос. Како се кретати тим путем, како доћи до те средишње тачке где је Христос? То је могуће само ако се придржавамо једног од најважнијих духовних принципа: „лева рука да не зна шта ради десна” или, као што је случај са молитвом и са сваким благодатним даром - у тренутку кад помислимо „шта би, није ли ово права молитва?” - у истом тренутку се молитва прекида и ми схватамо да нам још преостаје да њен ехо одржавамо у животу што је могуће дуже. Тако ћемо сачувати и чистоту Православља - будимо православни, тражимо Христа, јер сви „изми” и „маније” и „филије” и „фобије” нису ништа друго до удаљавање од Њега, а самим тим и од истине.

Praskozorje
(pesnik)
13. децембар 2010. у 07.37
Амин!
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Necklaces?
.