„ Канони, пре свега, указују на постојање најтешњих и нераскидивих веза између епископа и његове епархије. Те везе, по њиховој нераскидивости, црквени Оци директно уподобљавају брачним везама, па зато епархију која нема епископа зову удовичком. Са друге стране, незаконито заузимање од стране епископа туђе катедре у дреним црквеним споменицима се често назива прељубом.
***
21. Антиохијско правило, које као и нека друга правила са тог сабора представља ауторитативно тумачење Апостолских правила, потпуно забрањује премештање епископа из било ког разлога. ”Епископ нека не прелази из једне области у другу, било по самовољном чину, било да га народ присиљава, било да га Епископи принуђују него мора остајати при Цркви, за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати, сходно установљеној прије о овоме наредби„.
***
Тумачећи 14. Апостолско правило, Валсамон прича један случај, када је неки митрополит поучавао у разним њему потчињеним епископијама, а без знања њихових епоскопа, па кад су га за то окривили, правдао се говорићи да се на таква његова дејства не може гледати како на неправилна, јер су сви ти епископи под његовом влашћу, и да 14. Апостолско правило не предвиђа за то казну, поготову што учитељство и администрација нису само епископска служба. Без обзира на то, велики сабор је његове тврдње прогласио нетачним. Зато правила, сматрајући да би потпуна забрана једном епископу да дође у област епархије другог епископа била ”нехумана и окрутна„ (Сард.11), захтевају да епископ прелази границе друге епархије само уз дозволу или писмени позив месних епископа и митрополита (Антиох. 13)
***
Ако је неки епископ, гласи 17. правило Сардичког сабора, пошто је претрпео насиље и био неправедно прогнан или због свога знања или због исповедања саборне Цркве, или због тога што је бранио истину, а да би избегао опасности (а сасвим је невин подвргнут оптужбама) дошао у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане све док не буде могао да се врати у своје место, или се ослободити од нанешених увреда. Јер, било би немилосрдно и веома ружно да се такав не прими, а који је претрпео неправедно гоњење, него, напротив, потребно је бити усрдан и љубазно примати такве људе”. Али тај епископ не сме бити само гост код месног епископа, него има део својих епископских права и у туђој епархији. „Ако један епископ, пошто је постављен, гласи 18. правило Антиохијског сабора, не пође у област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или због народа који неће да га прими, или због неког другог разлога (који од њега не потичу), такав нека ужива и част и служење епископа, али нека се не меша у дела оне цркве где се тада налази
***
Другим речима, епископ који је лишен своје катедре не својом кривицом има право и у туђој епархији да врши свештену службу (potestas ordinationis), а власт управе (potestas jurisdictionis) нема, зато што је она неспојива са пунотом и искључивошћу јурисдикције месног епископа. Детаљније то објашњава 37. правило Трулског сабора.”
http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Trojicki_O_Pravima_Episkopa.htm