Атина, 26. нов. / 7. дец. 1972.
Од стварања света 7480.

Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

Благословите! Опростите што Вам досађујем овим писмом, но повода за њј, су два.

Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично „екуменишете” по Западу на начин који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45 апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви. Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви слушате, или читају апостол, итд. (на пр.. Тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто канонски шкакљиво, износи један чланкописац у последњем „Православљу”, од 1.12.1972, где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији.Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, по савести, да одбијемо част саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већ је Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији „фанариотски екуменици” а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ „светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аусбургу, јуна 1971, причешћивали ” или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда леле и куку! Жао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко? Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео), ја Вас молим, не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. Јереси и кривоверја, у име српских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпоставише Православље јереси, у име свих св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Српска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става безјеванђјелскога, по речи: „Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!” Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом „екуменизам”, и да стану нарицати: „Како падоше силни” (израз еп. Др. Данила).

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то неби опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

Јеромонах Иринеј (Буловић )