U premudrim rečima bogougodnika se nalaze odgovori na mnoga nasa pitanja. Citiram: „Karulja. Na ivici stene, iznad ponora prema modro-plavom moru,stoji otac Stefan, pustinjak, zilot, arhimandrit, velikoshimnik. Ruku uzdignutih,očiju spojenih sa nebom.Na usnama molitva,na licu radost. Srastao tako sa sivom stenom već decenijama.Ptice,male i velike,koje izviru iz pukotina litice ili dolaze sa mora,privučene njegovim magičnim,tihim rečima sleću na njegova ramena i ruke, ćućore, tepaju mu, razgovaraju.Osećaju kako se iz njega širi prisnost,tajanstvena,tiha,bezgranična.” Neko je ovo napisao o Starcu Stefanu Svetogorcu. Mrak nedoumice bezi od svetlosti ovakvih saznanja. http://www.esnips.com/web/PRAVOSLAVLJEIISTINA
Isto kao sto neresena pitanja mogu odvesti coveka na stramputicu tako i primeri iz zivota pravednika sadrže odgovore na najteza pitanja. Neka je slavljen Gospod!

Тешко.Али читав живот је падање и устајање,борба до задњег даха.Битно је да човјек не клоне(духовно)и da уложи труд да поново устане.Наравно у свему томе да се држи Светоотачког насљеђа и да се клони новотарија које сигурно воде у провалију.

По мени нетреба тражити лажна оправдања(умиривати савјест)него погледати гријеху у очи и искрено се покајати и покушати да га не поновимо.Ако га поновимо опет се искрено покајати и суочити са тим без увијања(ипак смо ми само многогрешни људи)и уздати се у огромну љубав Божију(и молити се да помогне нама слабима) јер да није ње тешко да би се ико спасио.
Био један човјек и нон стоп је варао своју жену али послије сваке преваре је отишао у Цркву и горко плакао и искрено се кајао и говорио да неће више али му ђаво није давао мира.Једном послије такве преваре дошао је у Цркву легао,ридао,кајао се,молио Господа да му опрости и у таквом су га положају нашли ујутро мртвог.Узео га Господ себи послије покајања јер је знао да би због његове слабости опет пао у искушење.Господ зна за наше слабости и узима нас када је то најбоље за нас(наше спасење)aли тражи и наш труд,искрено покајање,молитву.
Давно сам читао ову причу и ово је нека скраћена верзија и опрости ако сам нешто прескочио,погрјешио.

Бог помого!

Ако си пао - не каљај се, ако си се искаљао - не ваљај се. Тако вели наш народ.

Како се борити против свјесно учињеног гријеха? Просто тако што ћеш га управо тако и исповиједити, дакле као свјесно учињени гријех. Знао сам да гријешим али сам ипак радио то и то. Па кад добијеш (ако добијеш) епитимију, одрадиш то и наставиш пазећи на себе.

,,,

Помаже Бог и теби!

Савет злата вредан,макар мени.:).Веровао или не вечерас сам баш о овоме размишљао,дођем кући упалим компјутер кад ево одговора.Слава Богу!!!.Учинио сам неки грех свесно и ломим се дал да га исповедим или не,пошто сам то ушинио свесно конто сам да би било лицемерно то исповедати.Ал с'друге стране знао сам да неби било добро оставити неисповеђено.

Ово је добар пример зашто ваља прочешљати по дискусијама..

Хвала брате!

Христос посредје нас!

„Kada Duh Sveti više ne radi u covjeku,kada covjek otupi,kada ne slusa svoju savjest,dolazi do velikih problema,gdje je samo Bozija intervencija potrebna.”

Ништа се мени ово братац не свиђа што си написао. Праштај, али не ваља. Неће Бог сам да интервенише. Он жели да Му се ми обратимо и да вољно саучествујемо у дјелу нашега спасења.

Како се молимо пред свето Причешће?

МОЛИТВА 12: СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и ова сама пречасна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама Твојим на отпуштење грехова и на живот вечни. Амин.

Ево како нас поучава Свети Јован Златоуст да нам се ваља молити. Дакле, за опрост гријеха учињеног речју, делом, свесно или несвесно...

Било би наопако, да човјек гријеши и да при том размишља:„Нема везе, исповиједићу се и то је то.”

То је опасност у коју се може упасти. И наравно, треба се пазити. Али, ако је већ гријех почињен, посавјетуј брата да га исповиједи. Да оде код свештеника и да се с њим поразговара. А не да га називаш лицемјером јер је учинио оно за што је знао да је гријех.
Знао је и св. апостол Петар да је гријех што се трократно одрекао Господа, па Га се ипак одрекао. Елем, гријешимо докле год год смо живи. Треба се уклањати од гријеха и борити се против гријеха док смо још у војујућој Цркви да би се удостојили назвати Војницима Христовим.