Почивши патријарх српски Павле два пута се видео с Ратком Младићем, податак је до кога екипа „Политике” долази из до сада прегледаних дневника ратног команданта босанских Срба.

Други сусрет Ратку Младићу никако није могао да буде пријатан. Место сусрета је непознато. Датум је 13. новембар 1996. године. Младић је записао само једну реченицу: „Наш патријарх тражи да се повучем са функције!” После тога је само још једна реч: „Снимљено”.

Ратко Младић је поднео оставку 27. новембра, 14 дана после сусрета са патријархом Павлом, али не може се тврдити да је то учинио под његовим утицајем. У ствари није јасно да ли је Младић добровољно одлучио да оде јер у одлуци о свом повлачењу он пише: „Обзиром да сам разрешен дужности команданта Главног штаба...”. На почетку „оставке” која је насловљена „Пренос овлашћења команданта ГШ ВРС, одлука,-”, Младић саопштава да је „обзиром на новонасталу ситуацију и одлуке друге седнице Скупштине РС... и у складу са одлукама седница колегијума Главног штаба (17.11. проширени колегијум, 27.11 колегијум)” одлучио „пренети сва овлаштења на генерал-потпуковника Манојла Миловановића”. Младић у одлуци тражи од председника Републике Српске гаранције да ниједан припадник Војске РС неће сносити било какву одговорност зато што је извршавао његова наређења и да се „обуставе све активности према јединицама, установама, објектима и припадницима ВРС, а које су планирали и започели пре доношења ове одлуке”.

Први сусрет патријарха и генерала 28. августа 1992. године био је сасвим различит од другог виђења 13. новембра 1996. године. Место сусрета није наведено, али се може претпоставити да је то није било на територији Републике Српске. На то упућује реченица патријарха Павла: „Ви сте на терену, добродошли сте у овај дом”.

Претпоставка да се сусрет догодио 28. августа заснива се на чињеници да је пре разговора са патријархом под тим датумом уписан разговор с генералом Животом Панићем, начелником Генералштаба Војске Југославије, и да је назначено да је он био у 11.30 часова. У наставку дневника Младић записује „15.00 (часова) САСТАНАК са Патријархом Павлом”.


На страни пре ове налази се уоквирен текст који није потпуно јасан, али је очигледно да има везе са Српском православном црквом: „... Божидар Маријановић из (нечитка реч) 1.К (вероватно први корпус) да иде у Манастир Крку за економа богословије”.

Нема ниједног знака да је Младић било шта рекао патријарху, нити било каквог његовог коментара. Генерал је, иначе, волео да у дневник записује разговоре с људима који су на њега остављали утисак и најчешће у записима нема ни трага његовог присуства.

На почетку патријарх Павле каже, а Младић записује, „Не можемо бирати ни родитеље ни време ни народ са којим ћемо живјети”. Потом патријарх говори да је потребна огромна снага да би се у Босни издржало „ово тешко време”. Вероватно је да патријарх говори о Босни свестан да Срба има и изван Републике Српске.

Младић на две странице бележи патријархову „тугованку” над Србима, над њиховом спремношћу да сами себи и свом роду наносе штету.

Младић записује речи патријарха Павла: „Има код нас једна негативна индивидуалност (ову реч је Младић два пута подвукао) која пређе сваку меру јер сви су сви хомогени (Словенци, Хрвати, Буг. ,(вероватно Бугари), Муслимани, Маџари, Шиптари)”.

Та нехомогеност може да буде и добра, јер патријарх каже генералу: „Још у 7. веку један Грк је рекао да Срби не могу да се подмите јер су различити и не можеш све обићи и подмитити”.

Патријарх наставља да наводи лоше стране разједињености. „Ко се не слаже са нечим од наших он ће и непријатеља употребити да се избори за своје мишљење”.

Патријар наводи причу коју је њему испричала професорка француског језика која се „за време окупације” током Другог светског рата правила да не зна немачки језик. Њој је неки немачки командант рекао „Ви сте Срби никакав народ, ми дневно хапсимо 15 Срба на вашу доставу”. Очигледно је ово још једна парафраза приче да је Гестапо молио Србе да не потказују једни друге јер више не могу да их хапсе.

Каже даље патријарх: „У нашем народу је било честитости и тиме смо опстали, а то је оно што је Марко Миљанов изнео принцип чојства и јунаштва, он га је само изнео, то је народ измислио (Чојство је да браним другог од себе, а јунаштво да се браним од другог)”.

Младић ставља под знаке навода следећу реченицу коју подвлачи: „Не дај да те надвлада зло, него зло надвладај”. Патријарх је свој есеј о моралу, о добру и злу, човечности и нечовечности наставио: „Ми говоримо добар је онај који ми чини добро, а зао онај који чини зло, то није тако зато што сам као индивидуа мерило. Нема принципа ни јеванђелског који се не може преокренути. Блаженије је давати него примати се изокреће у дајте мени.”


Генералу је патријарх испричао приповест о старом Црногорцу коме је неки младић истерао око покушавајући да му отме оружје. Старац је молио књаза Николу да не кажњава момка, говорећи: „Њему је 17 година, мени 50, а Вама 300”. Књаз се побуни, нема он 300 година. Чича му одговори: „Да би владали народом морали би да имате 300 година” и још рече владару: „Младић је више зла учинио себи, него мени”.

Из дневника не можемо сазнати колико су дуго разговарали патријарх и генерал, али на основу онога што је Младић забележио јасно је да је било дошло време да патријарх српски упути сасвим јасну поруку ратном команданту босанских Срба: „Ми никога нећемо терати на силу у веру. Нас су католичили и турчили.”

И тек сада из патријархових речи сазнајемо да је и Младић нешто говорио, да ли то значи да је све до тада био неми бележник? Каже патријарх Павле: „Ово што рекосте, рекли су ми и раније. Овде је немар један, тамо се гине, један број неће да приђе ни духом ни умом, неће да прими ни избеглицу, ни рањенику.”

Последња реченица коју је Младић записао да му је рекао патријарх Павле гласи: „Поред оволиких погибија од Хрвата и Муслимана не дозволите да падне крв од нас”.

Одмах испод ове реченице је текст који је Младић уоквирио: „Делић Жарку, одузет 24.04.92 бели комби рег.бр. Љубљана 716-113, сада носи таблице вој.СР 0035, Тада му је одузет мерцедес на приколици, који се сада налази у Ердуту код Аркана – Видети и јавити протођакону Ђури.”

Екипа „Политике”