Св. Григорије - патријарх и синод га одлучише од Цркве али га Господ причисли лику праведних.

Остављајући вам, драги моји, да осмислите све вишеречено у вези са основном темом наше бесједе, ја ћу сада да пређем на други црквено-историјски догађај који, као и Фјорентински сабор, потврђује одсуство у Православљу вањског ауторитета у питањима вјере. Догађај који укратко хоћу да препричам десио се у Константинопољу, 100 година прије Фјорентинске уније. Мислим на Константинопољски сабор, који су против св. Григорија Паламе сазвали његови високо-постављени противници.

Нећу овдје излагати учење св. оца, за које је био позван да одговара а потом и подвргнут суровој казни, с обзиром да за нас у датом тренутку није важна догматска страна тог дјела, него канонска, која јасно показује да критеријумом истине влада Црква, а не сабор. Ево шта читамо у дјелу магистра-игумена Модеста, посвећеном св. Григорију Палами.

„Без обзира на то што се св. Палама, оставивши Константинопољ, око двије године спокојно подвизавао у једној од обитељи Хераклије и николико се није мијешао у дјела политике, Патријарх га је, наравно, по наговорима Акиндина, године 1343. позвао у Константинопољ и заточио у тамницу, наводно због распростирања учења о многобожју и због везе са Кантакузеном. И да би придао изглед законитости осуђивања Паламиног, Калека је молио Антиохијског Патријарха Игњатија да размотри његово учење. Игњатије је стигао у Византију 1344. године и, попричавши са Калеком, без икаквог суда написао окривљујуће дјело против Паламе и предао га Калеки. Патријарх је обнародовао то дјело исте године, а сљедеће, 1345. године, сазвио је и сабор у Византији против св. Паламе. Приведен из тамнице на саборни суд, св. Палама је са скрбљу увидио да су и они који су се са њим некада подвизавали за Православље против Варлаама, какав је био Никифор Григорас, сада постали његови оптужитељи и непријатељи, да су сви против и да нико није за њега, или, боље рећи, за Православље. Дуго се он бранио и спорио са својим оптужитељима; напокон, увидјевши да они ионако желе само да га осуде, нашао је да је боље да више не одговара на њихове оптужбе. Тада је Патријарх Калека оптужио св. Паламу за многобожје, одлучио га од Цркве и поново послао у тамницу”.

Тако ријешише ствар са Григоријем Паламом два Патријарха и један сабор. Али, на чијој страни бијаше истина?

И да не знамо да је „у закључењу саборних дјела Калека признао догмате Римске цркве и главенство папе”, и тада бисмо без икаквог колебања признали - као што смо и два патријарха и сабор признали за служитеље лажи - да је истина била на страни скромног, сред многобројних непријатеља усамљеног инока, којег и признајемо за богомудрог и богоугодног вијесника небеске истине: јер је такву пресуду о великом тајновидцу, св. Григорију, изрекла света Црква, тај „стуб и утврђење истине”. Исповиједника Христова људи оправдаше још за живота његовог, а Црква га, недуго послије кончине његове (у истом вијеку) приброја к лику светих: његова памјат се празнује два пута у години - 14. новембра и на другу недјељу Четрдесетнице. Ево како ублажује Црква овога ревносног стајатеља за истину Христову: „Православља свјетиљниче, Церкве утвјержденије и учитељу, монахов доброто, богословов поборниче непреборимиј, Григорије чудотворче, тесалониткса похвало, проповједниче благодати, молисја вину спастисја душам нашим”.

Овај свјетилник Православља до дан-данас озарује душе вјерујућих красотом подвижничког и исповједничког житија својег благодатном свјетлошћу својих тајновиђења, којима су запечаћени његови текстови. Памјат његова у род и род, а судивши и осудивши га патријарси и збор у шуму великом погинули.

Удубите се, другови моји, у ову причу која, можда, није ништа мање поучна од приче о Фјорентинском сабору, иако је ова посљедња више-мање позната сваком, чак и не толико образованом човјеку, док за прву нису слушали и људи солиднијег образовања.

Не улазећи у непосредно разматрање ових двају црквено-историјских догађаја, предлажем вам да на њих примјените и са њима упоредите познате вам мисли Ј.А. Колемина, Ј.Ф. Самарина, А.С. Хомјакова и источних патријарха. У сљедећем писму имам намјеру да вас упознам са још двије необично поучне приповијести из црквене историје, које су у најтјеснијој вези са основном мишљу наше садашње бесједе, а сада, у закључку овог писма, хтио бих да расуђивања, мисли и црквено-историјске илустрације које сам овдје навео доведем у везу са нама савременом црквеном стварношћу.
http://svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov13.htm