Пример Флорентинског «сабора» - заблудели пастири и непослушни Светитељи.

Основна тврдња је одсутност у Православљу вањског (правног) општеобавезујућег ауторитета у питањима вјере, одсутност видљивог знака истине. Али са том основном тврдњом тијесно су повезана и друга, мада од другостепеног значаја, али и те како важна, питања. Ако у Цркви нема видљивог знака истине, гдје и како тражити разрјешење религиозних недоумица и тешкоћа, коме се обраћати за њихово разјашњавање итд.?
Послушајмо сада неколико лекција из историје….Почећу са догађајем који у свом писму баронеси Раден спомиње Ј.Ф. Самарин - са Фјорентинским сабором.
Ближе упознавање са „дјелима” тог сабора може, истину да кажемо, смутити и не баш маловјерног човјека: толико је у тим дјелима било чисто човјечијег, да не кажемо ниско-човјечијег.
Двострани утицај императора и папе наизглед су достигли свој циљ: најистакнутији представници Истока, најдаровитији богослови, најбљештавији оратори уклонили су се на страну уније и за собом повукли друге. Али један човјек, који се сво вријеме неуморно борио за свету истину Православља, који је поражавао противнике - и дубином богословске мисли, и силом краснорјечја, и одушевљеном вјером својом, којег су из користољубивих, ниских побуда оставили његови донедавни истомишљеници и саборци који су прешли на римску страну, један једини човјек до краја није поклекао пред римском куријом: ни пријетње императора, ни наговарања и саблазни од стране папе, ни лукаво замишљена, изгланцана аргументација римских богослова, ни гнусна издаја највиђеније сабраће нису имали ни најмањег могућег утицаја на неустрашивог, непоткупљивог поборника Православља који је имао Христов ум и апостолску ревност, митрополита Ефеског, Марка Евгеника.
У општем свјетлу властољубља, малодушја, свакојаког користољубља, лукавства, издаје и других страсти које су презаситиле атмосферу сабора, блажени Марко је био онај „ко сред свих опасних препрека, као мраморни колос, несаломљиво стајаше, стазом правде иђаше, бораше се са сваким злом, борећи се – побјеђиваше.
Као што видите, другови моји, само олицетворење правног начела у ”хришћанству„ (под наводнике стављам ову ријеч, зато што у свом правом значењу она се не може приложити уз католицизам) - папа - инстинктивно је признало неизмјерно превасходство у Цркви моралног ауторитета над правним: у томе што блажени Марко није потписао акт који су потписали готово сви чланови сабора, римски епископ је прочитао смртну пресуду лаже-сједињењу, успркос, авај, како с правом говори Ј.Ф. Самарин, ”торжествености тог засједања, броја присутних епископа, огромне већине оних који су прихватили његове одлуке и ишчезавајуће мањине оних који су били против... успркос свему ономе што, рекло би се, оправдава претензије на апсолутни ауторитет„. Да, рећи ћемо опет ријечима Самарина, ”провиђењу као да је било угодно да у том чувеном скупу сви вањски знаци не буду на страни истине, да сви они буду у служби заблуде „.
Тај ”апсолутни ауторитет„ који је стајао иза сабора у Фиренци није признао православни Исток, испочетка у лицу Марка Ефеског и шачице његових истомишљеника, а ускоро и у лицу читавог црквеног тијела; одбацила је тај ауторитет и Руска Црква, која се у односу на Фјорентинску унију показала достојном кћерком Православне Источне Цркве.

***

И овдје, у Русији, почетак одлучног одбацивања незаконите уније положио је један човјек, који чак није припадао клеру. Ево како је то било:
Представник Руске Цркве на сабору у Фиренци, митрополит Исидор, вратио се у Русију ”са именом легата Апостолског за све земље сјеверне (...).
Прољећа 1441. године Исидор стиже (...) у Москву са учтивом посланицом од Папе Великом Књазу. Духовништво и народ са нестрпљењем ишчекиваху Митрополита у Успенском Сабору. Исидор се појави, окружен многим сановницима; пред њим носијаху крст Латински. Митрополит (...) надајући се на простоту и малообразованост своје пастве, поступи много одлучније од своје сабраће у Константинопољу. На првој Литургији већ бијаше вазношено име Папе Евгенија, а након окончања службе Архиђакон Исисдоров прочита одлуке Фјорентинског Сабора. Све ове новости, нечувене у Цркви Руској, силно запрепастише и духовнике и мирјане. Нико не знаде шта да мисли о ономе што виђе и чу.
Али Велики Књаз Василиј Васиљевич, свом душом обузет ревношћу за чисто учење Цркве, торжествено стаде у храму да обличава издајника Исидора, назва га лажепастирем, губитељем душа, јеретиком, и на крају нареди да се са пријестола низложи недостојни Митрополит те, под стражом га пославши у Чудов манастир, сазва на Сабор епископе и виђеније духовништво ради разматрања Фјорентинске саборне грамате. Када њене одлуке бијаху признате за противне древном православном учењу, и када од сапутника Исидоревог Аврамија сазнадоше читав ход дјела на Сабору Фјорентинском, тада Велики Књаз нареди да се Исисдор наведе на раскајање и исправљење. - Али све бијаше узалуд (...)„.
Обратите пажњу на то да је лице које је ауторитетно протествовало против уније био мирјанин, додуше - велики књаз, али сила његовог протеста није била одређена његовом великокњажевском титулом, него тиме што се његова религиозна свијест подударила са црквеном самосвијешћу вјерујућег православног народа, - и он се јавио само као први јарки и ревносни изражавалац те самосвијести. На његовом мјесту, на мјесту ревнитеља вјере отачке и обличитеља јеретичког бешчашћа, лако можемо замислити - и обичног бојарина, и скромног инока, и јуродиву простољудину. Да се у сабору прочуо њихов убијеђени протест против црквеног савезништва са јеретичким Западом, - тај би протест чуло и прихватило сво црквено тијело, као непоткупљиви глас истинитог Православља.
”