Из књиге Хермана Нојбахера „Специјални задатак Југоисток 1940 – 1945”
Извештај једног летећег дипломате

Издавачка кућа Мустершмит – Гетинген
Берлин – Франкфурт (1956)

... Када сам у новембру стигао у Беч сазнао сам да се патријарх Српске православне цркве, Гаврило и епископ Николај Велимировић, налазе у болници у Дахау. Направио сам узбуну. Ова два црквена великодостојника су приликом акције немачке полиције (Абшидес) из једног банатског манастира у који су били интернирани, одведени у болницу у Дахау. Калтбрунер није знао за моја настојања да они буду ослобођени и да им се додели боравак у неком баварском месту. Мој поновљени захтев да се обојици омогући потпуно слободно кретање на немачком тлу био је испуњен и ови достојанственици српске православне цркве су радосно дочекани од многобројних српских избеглица.
Гаврило је био импозантан црногорац из Колашина кога су баварска деца због његове беле браде поздрављала као Светог Николу. И он, и његов духовни брат пријатно су се осећали окружени пријатељски расположеним баварским сељацима и бејаху веома задивљени чињеницом да у Немачкој има толико побожности. Божићно славље са јелкама и бесмртном песмом «Тиха ноћ, света ноћ» посебно их је одушевило. Обојица су искрено признали да су имали сасвим другу представу о немачком народу.
Николај је био украс православне теологије и велики хришћански проповедник свеобухватног духовног образовања и оштар политички борац хришћанског света. У то време је био већ добро познат, као изузетан теолог и говорник, у интелектуалним круговима и политичкој јавности Енглеске и Америке. Његове речи су изазивале велику буру код слушалаца док је аргументовано говорио о заблудама Дарвина, Маркса и Ничеа. Док је говорио, његове тамне очи су блистале.
Био сам у добрим односима са ова два достојанственика Српске цркве и састајали смо се у склоништу хотела Империал и Бристол док су амерички бомбардери просипали кишу бомби по центру Беча. Посебно ми је остало у сећању тешко бомбардовање 12.03.1945 када је уништена чувена Бечка опера. Бомбе су тада падале и око хотела Бристол. Водио сам разговор са Николајем о Паскаловим «Мислима». Када је тешка експлозија затресла подрум напунивши га прашином, настала је паника и лелек жена и деце. Тада устаде патријарх српски да их смири. Доминантна појава човека са белом брадом и златним крстом на грудима који је мирно подигао своју руку, била је најбољи лек за насталу панику. За неколико секунди вратио се мир у подрум.
Обојица су се доста трудили да остану политички уздржани. Али на хитну молбу Срба заробљених у Истри, отишли су у духовну посету. То је било средином априла 1945. Хитлер је за ову посету једва дао своју сагласност, јер се бојао отмице ове двојице важних људи и инстистирао да и ја са њима путујем. Пошто се мој долазак у Вертерзе у Корушкој, где су ме чекали, одужио, а они пак били притискани од стране својих Срба, тим поводом сам им се најљубазније извинио. Нису знали да сам ја за њихово путовање носио потпуну одговорност.
У ратној области, коју су они сасвим друигачије замишљали, били су политички експонирани и притиснути жељом за повратком у отаџбину.
Растали смо се у Кицбулу. Након мог интернирања Гаврило се вратио у Београд и остао поглавар Српске православне цркве. Умро је после неколико година. Николај је отишао у Америку и као велики беседник почео свој крсташки рат против Титовог режима. Тај рат је у западном свету током година престао бити актуелан. Николај, заклети непријатељ модерних «изама», удара на најмоћнији «изам», на политички реализам. За политички реализам су крсташи интересантни тек када се могу легитимисати одговарајућим бројем оклопних дивизија. Уколико тога нема, њима је у хришћанском свету осигурано само дужно поштовање.
(Страна 186-187)