По изласку из затвора постао је црквењак у Јагодинској Цркви, да би у манастир пошао кад је већ био превалио педесету. Таквом праведнику је било тешко живети међу палим светом. Ни тамо, где би се то очекивало , није наишао на разумевање. Многи га нису схватали за озбиљно, иако је очигледно да је имао дар прозорљивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су касније схватили да је старац све јасно видео. Умео је смирено да каже: „Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим”. Они који су га познавали знају да је он духом био увек на небу. Ако би га неко нешто питао он би, пре датог одговора, рекао: „Сачекај мало да видим шта каже Пресвета Мајка”. Онда би за неколико секунди ућутао. Видело би се да је одсутан са овог света, и онда би одговорио.

Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Живео је у скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало пре него што је он дошао к њему. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак, односно бараку. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света. Његово лице било је као у детета кад се роди, без пеге. Кожа се прилепила уз кости, а све сија као бели восак. Спавао је мало, никада без мантије, молећи по целу ноћ. Хранио се само биљном храном. Са посетиоцима није разговарао о материјалним стварима, политици и свакодневним догађањима.. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Имао је дар прозорљивости, знао је стање душа још у телу, да ли су у паклу или рају. Познавао је и медицину, иако ни једну књигу из ове области није прочитао. За болести рака говорио је да се треба Богу молити, кајати, по могућности гладовати, 40 дана пити сок од купуса и сваки дан се причешћивати. Епилептичаре је саветовао да се што више причешћују и да пију сок од лишћа и од крушке. Свећа која је горела на Светом Христовом гробу упаљена Светим Огњем, када се упали у кући или било где, то место је освећено и без присуства духовника. Осветио је Дух Свети. Пушачима, који су се спремали за Свето причешће, није давао благослов да приме Христово тело и крв. „Боље је вечерати месо и прићи причешћу него ко пуши”, причао је и наставио: „Дуван је никао из утробе Јудине, кад се обесио, и због тога неко нема право на причест, а сви пушачи су у паклу, па нек су и Студеницу зидали”. Још је беседио да месо није добро ради блудног искушења, да раздражује човека и чини га агресивним. Поклонике Христовог гроба је подучавао да живе као монаси, да избегавају или да уопште не једу месо. Њима ће на Страшном суду бити тражено 7 пута више него од оних што нису били. Зато је говорио да је боље не ићи у Јерусалим, него ићи па после живети у греху.

Пажње вредан је сведочење једног поклоника из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео старац Гаврило. Он је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских - Младенаца, 8/21. марта 1999. године, три дана пре почетка Нато агресије на нашу земљу, дошао у манастир Светога Луке и затекао старца Гаврила у разговору са народом. Старац је плакао и говорио да жали Србију. „Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш, Крушевац”… Преподобни се загрцнуо од плача, па је наставио: „Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. Одоше да сруше штаб антихриста ( увече је објављено да је погођен ЦК). А страдање све због оног антихриста у Београду”.

Ово није једино старчево пророчанство о Србији. Позивао је српски народ на, пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и код владара излити гнев Божији: … „Тада ће Србију распарчати, на делове. Оцепиће и Косово и Војводину, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу шиптарима на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и исричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру Православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните…”

Прочитајте и књигу о монаху - старцу Гаврилу:

http://www.scribd.com/doc/31534654/Starac-Gavrilo-prorok-poslednjih-vremena