http://www.novinar.de/2010/05/19/starac ... dalni.html
Српски народ, у сваком времену, није никада био лишен Божијих угодника и праведника који су својим животом сведочили Царство небеско.
„Глас са Цера”, бр. 15, о Ђурђевдану Л. Г. 2010.
+++
Тако и у прошлом, мученичком 20. веку, од Балканских ратова па све до Нато агресије на нашу земљу, где је око 4 милиона Срба пало на олтару своје отаџбине, свемилостиви Господ је српском народу подарио своје изасланике на земљи. Они су били со земљи, ангели Божији, у држави којој је поготово у периоду богоборачког комунизма био угрожен духовни и физички опстанак. Српска Православна Црква, као најстарија, најзнаменитија и најистакнутија Божанска институција, која је у својим редовима имала истинске ревнитеље за свету Православну веру, била је предводник испуњавања Христових заповести. Један од таквих праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу Антонијевићу.
Родио се 1900. године на дан Светог пророка Језекиље, у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, у кући побожне породице, којем наденуше имо Витомир.
Старац Гаврило је био необичан калуђер, и како то обично бива, овог аскету, многи нису разумели. Неки су му чак мислили да је у прелести. Отац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус. Његов деда, Антоније, је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Обреновићку Србију сиромашног материјаног стања, без игде икога свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово у Поморавском округу, и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио у православном духу.
Кад је његов унук Витомир, потоњи монах Гаврило, имао 14 година, тешко се разболео. Његови родитељи реше да га воде у манастир Љубостињу, да се тамо причести, па нека буде Божија воља.Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу. Сутрадан, на Преображење, силан народ дошао на Литургију. Пуна и Црква и порта. Литургију је служио Свети владика Николај . Кад је дошло време за причешће, Витомира су унели у Цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба. После службе, Свети владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се и рекао да устане и служи Господу. Притом му је још пророчки рекао да ће преживети велика страдања, биће затваран и мучен, претиће му смрћу, и умрети у великој старости. Витомир је убрзо оздравио и прикључио се Богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио.Слушо је све беседе Светог владике Николаја, чије су речи продирале дубоко у његову душу.
После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета су били на мети нове комунистичке власти. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ социјалистичког поретка. На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију, да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна ( од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи.
Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи, јавио му се Анђео господњи, охрабрио га и олакшао му болове , а воду је додиром прста загрејао. Кад су ујутро удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир седи на камену, пева Господу у славу, а вода топла, пуши се, ко да је у бањи, а не у тамници. И његова фамилија је била изненађена и обрадована, кад су им рекли да је Витомир жив. Они га већ били ожалили и црнину обукли. То је страшно деловало на тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилазили са великим подозрењем, али више га нису тукли.
После тога Удба реши да га ипак осуди, па су тако измислили тужбу и осуде га на 4 године затвора. По извршавању пресуде, судија га питао да ли жели да се жали. Одговорио му је да неће, а судији је рекао да ће ускоро он лично бити осуђен на 16 година робије. Наступио је смех у судници. Касније тај исти судија путовао је у Грчку и тамо био осуђен на 16 година затвора због политике.