Da li okrenuti drugi obraz - ociscena tema
Ortho-Mod
(domacin)
19. мај 2010. у 22.47
Помаже Бог.
Тема „Окренути други образ” је обрисана због недоличног испада члана форума који је тему и поставио. Међутим, пошто се брат Темпа потрудио да одговори на питање, враћамо његов одговор као и неколико коментара после њега.
Молимо вас да наставите разговор како приличи православним Хришћанима и људима од културе.
Tempa
(Teolog)19. maj 2010. u 11.47„У слабостима нашим сила се Христова проказује, јер ми смо пред безбожним свијетом луди Христа ради, а они који себе проглашавају мудрима, њихова мудрост је лудост пред Господом. Наша слабост јесте слабост Светог Серафима Саровског, који је одложио своју сјекиру пред разбојницима, спустио своје снажне руке и приклонио своју главу Господу. Разбојници су га обогаљили, али он је њих спасио својом кротошћу и љубављу, јер им је показао Силу Христа Господа. Шта би било да се он супроставио разбојницима и он њих физички побједио? Учинио би оно, како каже Спаситељ, што и лицемјери и фарисеји. Јер и они позајмљују када очекују да ће им се вратити. А, онај ко позајмљује Богу, Бог ће му вратити. Свети Серафим је примањем страдања показао позајмљивање без враћања, јер је позајмио Богу, и Бог му је дао да се разбојници покају и прихвате науку којом се Свети Серафим обогатио- Јевађеље Христово. Ето формуле спасења. Ето примјера како требамо чинити и чему се требамо надати. Ко тебе каменом, ти њега хљебом, и не секирај се. Бог ће те благословити и осјетићеш ти то. Не сумњај ни мало. Кад те мрзе- благосиљај, кад те шамарају окрећи други образ, кад те успрогоне иди с њима, јер ”блажени сте када вас успрогоне и метну свакојаке рђаве ријечи на вас Мене ради„- рече Онај Који Јесте. ”Не бој се мало стадо„. И то нам поручи Бог. Не бој се. Не бој се силе земаљске, не бој се безакоња. Не бој се ђавола и његових слугу. Не бој се за своје тијело. Не бој се за свој живот. Јер ко жели спасити живот изгубиће га, а онај ко страда у Име Христово спасиће се. Јер може неко и одрећи се Христа и сачувати од вјенца мученичнког, као онај отпадник од Свете четрдесеторице Мученика. Напусти своју браћу из смрзлог језера, јер ђаво га преласти и превари, и отиде да се угрије код ватре, али чим приђе умрије и изгуби спасење, а један војник који је био праведног живота угледа спремљених четрдесет вијенаца на небесима за Свету четрдесеторицу и отиде без страха, скинувши старо одјејаније и обукавши се у Христа, предаде тијело смрти а душу вјечној радости у заједници Свете Тројице. Зато су Мученици велики пред Господом. Свједоци су то свијету највећи. Војсковође људима пред сатаном. Мученици су понијели Христов Крст на својим плећима, примили муке Христове, и умријели смрћу Његовом, и саваскрли са Њим у Царству Божијем. Отуда их ми толико поштујемо и молимо. Молимо се светим Мученицима, као онима који су близу Господу, да нас услише и подаре да без страха ходимо путем њиховим јер то је пут корака Спаситеља нашег.
И између множине рода људскога, и наш род Српски јесте мученицима накићен. Као бадњак окићен лишћем. Као славски колач, који је унакрст пресјечен и заливен вином, тако је Српски род, пресјечен крстозрачно и заливен крвљу мученика, који све нас повукоше инерцијом духовном ка Ономе Који Јесте: Свети Бог, Свети Крепки, Свети Бесмртни, да нас помилује. Коме дајемо славу: Оцу и Сину и Светоме Духу.
Гдје и како је страдао Српски народ? Страдао је гдје га год има. И на истоку и на западу и на сјеверу и југу. И у Отаџбини, и с лијеве и с десне стране Дрине, и на Ибру и преко, и на Корани ријеци и на сињем мору. Али није само тамо него и овамо, гдје смо ми, њихова дјеца. И у овом граду пострадаше дивни изданци лозе Христове, господштина Српска, најелеитнији дио Краљевине Србије, пострада и у овом граду Оснабрику. Довели су их 5000. као овце на заклање. Мучили их глађу и жеђу. И многи су тако скончали животе своје, остајућ у вјери Светосавској, до краја. А када 1944. године 6. децембра бацаше бомбе из ваздуха, они који нам рекоше да су наши савезници, пострада од њих 116. дивних Срба Светосаваца, и придружише се својим саборцима од 1389. године, па до 1459. на Смедереву пострадалим, свим мученицима у пет стотина година година дугом ропству безбожницима, као и чистим душама које у Јасеновцу побише, те оном мноштву мученика које предводи Првомученик архиђакон Стефан, заједно са Светим Великомучеником и Побједоносцем Георгијем и царем Лазарем косовским, хору Мученика Христових који се спасише. Јер они су изгубили животе али спасили душе. Њихова слава јесте ваистину бесмртна! Они су свјетлост свијету.
Као што је Свети отац наша Сава из мрака карејске пећине засијао од Египта до Србије, тако Мученици сијају од Оснабрика до Косова распетога. Тако они вапију пред Господом, као крв Авељова, невиношћу својом тумаче и освјетљавају свима нама и цијелом свијету Васкрсење и коначну побједу Доброг над Злим.
Јер мученици побједише мучитеље. Вјечност ће укинути вријеме. Господ свезати сатану.
Зато, драга браћо и сестре, не бојмо се да ходамо стопама Христовим, стопама Голготе, да корачамо лагано уз Христа, и Његовог Светог Георгија, као и нашу родбину, јер сваки Србин има рођака Мученика.
Господ је већ побједио. Останимо вјерни Њему и Цркви Његовој, нашој Мајци Српској Православној Цркви, да би се побједницима позвали на крају.
И сада завапимо сви: Сви Свети Мученици и Новомученици молите Бога за нас! Амин.” -
Ortho-Mod
(domacin)
19. мај 2010. у 22.48
dzamburuotegli
(čitam i ja pa ništa)19. maj 2010. u 12.38једна ствар ми није јасна,
свети Серафим је положио секиру, кажеш шта би било да се супротставио,
на другој страни имамо цара Лазара,
он се јесте супротставио, није окренуо други образ
оба се славе као мученици
Josif
(direktor)19. maj 2010. u 12.48Разлика је у томе коме се супростављамо. Цар лазар се супроставио онима којима је циљ био да униште нашу веру, да поруше цркве, да ураде ко зна шта више од онога што су радили. И, кнез Лазар је био човек власти, а његова дужност је била да брани незаштићени народ. У овом случају, стало се пред оне који уништавају народ, Цркву, веру.
У другом случају то је био напад на св. Серафима, а не на његову веру. Разбоијници су хтели богатство, а не душу. Он је спасио и своју и њихове душе хришћанским трпљењем и праштањем.
Но, у оба случаја, оба светитеља дају свој живот за спасење душе и за веру Христову. Ствар избора начина зависи од кога се бранимо и шта тај жели од нас.
dzamburuotegli
(čitam i ja pa ništa)19. maj 2010. u 13.08сваки напад је из неке користи најчешће материјалне, али турци и јесу ишли да освоје материјална богатства, а успут долази ово са вјером,
на другој страни ови разбојници иду да узму материјално богатство, а у случају да су вјерски опредјељени исто ће урадити као и турци
---------
Турци нису нешто пуно ни радили на том вјерском затирању у поређењу са овим комунистима и демонкратама. То што је народ у Босни доста конвертовао је зато што је турски везир имао србско поријекло и причао србски, јер су срби владали малом азијом и дан данас имамо доста турака србског поријекла.
у сваком случају оба напада су због материјалне користи, а кад је глава у питању ти не гледаш из којих то разлога крвник хоће да те убије.
И свакако, да су турци православци, као бугари, да ли би их Лазар пустио.