Проблем код оних што осуђују и „испитују” дјела епископска, свештенослужитељска а нису у „одборима за надгледање” јесте што не схватају да је Црква заиста ТИЈЕЛО ХРИСТОВО и да она није демократска установа изабрана вољом народа, него Свети Дух који дише Црквом освећује кроз Свете Тајне и спасава вјерне, те поставља оне који требају бити свештенослужитељи.
Не знам шта би господин Стево размишљао (када се боји да данас нису досљедни наслиједници Апостола итд) да је живио у вријеме Господа Христа.
На пример- Јуда Искариостски издао Христа и објесио се а био Апостол?
Апостол Петар одрекао се Христа а „клео се” да га ника неће напустити?
Невјеровање Апостола Томе?
Различити ставови Апостола Петра и Павла?
Или различити описи појединих збивања у 4. Јеванђеља? А да не пишемо о збивањима до данашњице.

Шта ту треба да мислимо и како да расуђујемо?
Да ли да кажемо- па и у то вријеме су људи били исти као и сада или обрнуто: и данас су људи као и онда што су били? - у ствари тако и јесте. Свети пророк Илија није био никакав „надчовјек” него човјек као и ми, исто тако сви други Светитељи. Значи свако од живих људи може од Савла Павле постати али и од Јована Јуда. Покајати се и спасити и огријешити се и погубити.

У чему је онда проблем?
Проблем је што они који се баве осуђивањем, испитивањем, неће да се занимају самоосуђивањем и самоиспитивањем, него се баве осуђивањем ближњих - а најгоре јесте када осуђују великодостојнике Црквене који нам служе Свете Литургије.
То личи на човјека секташа - Јеговиног свједока који оптужује Православну Цркву и свештенике да се ништа у нашим Црквама не говори о Светом Писму- Новом Завјету- а у ствари наша Црква темељи се на Библији - и свако Богослужење прожима Јеванђеље и јеванђелске проповједи свештенослужитеља.

Божији Промисао је недокучив за нас и ми треба да имамо повјерења у Господа. Није то „пацифизам” него Православље. „ми смо будале Христа ради” „у немоћима нашим сила се божија проказује” (Св. Ап. Павле).

Sveti Nikolaj Zicki kaže: „Hristos lagano koraca”.
I: „Pravda Bozija je spora ali dostizna”.

Dakle, gospodine Stevo,
sto bi rekli monasi na Svetoj Gori: IPAKOI- STRPLJENJE. Strpljen spasen. Gospod sve zna i On će pravedne nagraditi a grijesne kazniti. I ovdje se treba sjetiti rijeci Sv. Nikolaja Zickog:
„Kada krenes da razmišljas o svijetu, vrati se odmah na samog sebe”.
U koji red ja spadam u pravedne ili nepravedne. Vise sam nepravedniji nego pravedniji, e pa: zašto onda da se bavim ispitivanjem tudje pravednosti? Apostol Pavle piše „Svetima je sve sveto”- a meni se čini da ništa i malo ko da je dobar, znači da ja nisam ni blizu „svetosti” jer je svetima sve sveto i dobro. Oni i u grijesniku pronalaze pravednika i u tami pronalaze svjetlost (koja sija iz njigovih srdaca), a ja po danu svijetlim svijetiljkom(kao onaj filosof) i „tražim covjeka”. A da upalim svjetiljku vjere i molitve u svome srcu svi bi mi ljudi izgledali bolji i sav svijet svijetliji.

Sveti Justin je proganjan od komunista a ne od Crkve, SVeti Nikolaj Zicki je proganjan od zavidljivaca a ne od Crkve. Crkva ne proganja. Bog ne iskusava. „Nemojte se varati da vas Bog iskusava” nego sopstvene zelje (Ap. Pavle). Vladiku Artemija ne proganja Crkva nego njegova pogresna procjena i povjerenje. I nasa Crkva je hrabro postupila. Crkva je Majka, nikada maceha. Samo mi možemo da budemo zahvalni ili nezahvlani sinovi svojim roditeljim- Bogu Ocu i Majci Crkvi.

Мој коментар увијек се прво односи на мене недостојног и на све остале. Увијек се трудим да прво себе сагледам и на основу тога, и на основу Цркве пишем оно што мислим да није грешка, него у Славу Богу нашем.
Ви се упорно позивате на „не судите да вам се не суди” тј. на цитат Св. Авве Јустина- да може судити једино Онај ко је безгрешан- то јест Бог, а упорно осуђујете мноштво владика и свештенослужитеља, називајужи их наслиједницима Јуде итд. ?
Господ ће судити свима-и Његова правда није као наша- на Његовом суду ће се заиста показати ко је ко, и дај Боже да се многи што ми мислимо да су гријешници прославе пред Њим, а нама Господ нека подари покајање за све гријехе наше док смо још живи.
Владике у СПЦ и на САБОРУ СПЦ нису „ОСУДИЛИ” владику АРтемија- он пензионисан јер више снаге нема (на жалост) да управља епархијом, и није ОСУЂЕН ни једно због многих и очигледних доказа о великим промашајима (опрости Боже-ја га цијеним и поштујем).
И вјерујем да је ово храбар потез Мајке Цркве и да је добро да се сада покаже ко је вјера а ко невјера.
Мени је једно драго у вези Вас, господине Стево, а то је да ви сада Цркву зовете Мајком.

Gospodine Stevo, ne vrijedi. Mi se razmimoilazimo u osnovnom ispovjedanju nasu vjere Pravoslavne. Sto pišete da ne bi ispalo da ne vidim brvno u oku svome a vidim trn u vasem, lijepo bi bilo da više ne diskutujemo u vezi ove teme, jer ne vrijedi. Nemojte misliti da nemam šta da vam odgovorim, da ne možemo ići u beskonacnu i besmislenu diskusiju.

Evo danasnji tekst od vladike Atanasija. U vezi mekog gospodina Djordjevica, samoproglasenog „religioznog komentatora” tj. dezurnog „pljuvaca” SPC i svega sto ima veze sa Crkvom nasom.

Мањак памети и поштења, а вишак паланачке претенциозности и пакости
11. мај 2010 - 13:20

Мирко Ђорђевић, самозвани „верски аналитичар” (за каквог важи само код полуписмених новинара), написао је у Данасу од 10. маја 2010. (стр. 6) бедни, а злобни текст Вишак светаца, у којем по који већ пут понавља своје злобно-ступидно клеветање светог Николаја Жичког, а сада и светог Јустина Новог Ћелијског, поводом његовог недавног уношења у диптихе светих, учињеног на недавном заседању Светог Архијерејског Сабора наше Цркве. (Није то било „проглашење за свеца” од „Синода СПЦ”, како незнавени свезналица М.Ђ. пише, уз низ других лажи и дезинформација.)

Ђорђевићев текст врви свакојаким комесарским доцирањима, као што је несувисло спомињање светога Кипријана Картагенског као „данас свакако превазиђеног” (од кога то? - осим ако не од паланачког политиканта Мирка Ђорђевића?). Па даље, комунистичка лагарија о Николајевом „љотићевству” (недавно проучени немачко-удбашки досије Владике Николаја говори сасвим супротно: Николај није био „љотићевски идеолог”); те да је био „човек мржње”, што велики Николај никада није био. Следи клеветничко тврђење да је Јустин био „на челу такозване тајне комисије” Недића и његовог министра Јонића, а зна се да је Јустин једва, због противљења немачког окупатора, последњи враћен на свој факултет и да је све време био подозреван од власти под окупацијом и после окупације (име Душана Глумца М.Ђ. наводи у искривљеном светлу), као што се такође зна да Јустинов предлог о односима Цркве и државе (објавили смо га) није примљен на равногорском конгресу у селу Ба, јер је Јустин одувек био за слободу Цркве наспрам сваке државе. Следећа му је лаж како је Николај „побегао из Југославије”, а зна се да је био одведен у немачки логор Дахау, да би потом од Титовог комунистичког режима био проглашен за „државног непријатеља број један” (слика с тим натписом била је истакнута у Народном музеју у Београду). Следи незналачка тврдња како је „комисија Универзитета на Оксфорду” одбацила Јустинову „докторску тезу” о Достојевском, а Јустин је тада студирао у вануниверзитетској семинарији за српске избегле студенте, па је зато 1921. године ишао у Атину да стекне универзитетску диплому, са којом је потом могао да пише и брани докторат у Атини; па дилетантска теза да „још нико није анализирао колико Јустин као догматичар дугује фамозном Антонију Храповицком”, а појма нема о темељној студији др Богдана Лубардића о односу Јустина и руске философске и богословске традиције; те како Јустин „делује антиисторично и старомодно”! И још глупље тврђење - како је Јустин сматран „само примером школског богословља”, а истина је сасвим обрнута, што сведочи огроман Јустинов утицај широм православног света управо због његове неопатристичке синтезе, сасвим супротне „школском богословљу”, које, мада дилетантски, баш заступа, јер једино то донекле познаје, велеучени свезналица Мирко Ђорђевић.

Невероватна је претенциозност овог дилетантског „верског аналитичара” кад изриче судове као што су „вишак светаца и светитеља” или то је „чин канонизације чисто политичке природе и ништа добро није донео ни Цркви ни држави Србији”(!) - јер је једино М.Ђ. позван да оцени и процени шта је „добро” за Србе и Србију. Да поменемо и Ђорђевићеву учмалост и заосталост у праћењу критичког објављивања и превођења на светске језике сабраних дела оца Јустина. Јер, да није тако, он би погледао, макар и летимице, 20. том Јустинових Дела, као и најновије издање Јустинових „Записа о екуменизму”, где се Јустин - за разлику од уског конзервативца Артемија - показује као теолог и пророк богочовечанског екуменизма који обухвата све што је логосно, саборно, свечовечанско, јер је по њему „екуменизам суштина Цркве”.

Ђорђевић нема појма како је православни и хришћански свет одавно прихватио Оца Јустина као светитеља и теолога васељенског значаја (ускоро ће бити међународни симпосион о њему у Јужној Италији), а Српска Црква га већ неколико деценија слави као таквога - дакле, и пре овог саборног уношења у диптихе светих (што се погрешно зове „канонизација”).

Да завршимо речима самог Ђорђевића, враћеним у његов контекст: време је, заиста, да имамо разумније и разборитије „верске аналитичаре”, а не самозване и самонадмене „паланачко-политичке” комесаре „за верска питања”.

+ Епископ Атанасије (Јевтић)