Битка за Козару се одиграла 3. јула 1942. у југозападном дијелу Козаре, 15 km источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Читав устанак на Козари је био важан за партизански покрет отпора током Другог светског рата. Касније је постао саставни део послератне југословенске митологије, која је славила јунаштво и мучеништво слабијих и лошије наоружаних партизана и цивила.

Неки извори (погрешно) наводе битку на Козари као Трећу анти-партизанску офанзиву.

У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча.

Немци и усташе су схватиле да су град Бања Лука и рудник гвожђа Љубија у опасности и организовале су офанзиву да униште покрет. Фашистичке снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, 2000 четника Драже Михајловића (групе Дреновића и Марчетића), а Мађари су учествовали са 5 бродова за надгледање.

Партизанска група је имала око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успјели провући кроз обруч пали су у руке усташама и Немцима, и тада су почињени велики злочини над њима. На мјесту пробоја обруча, у југозападном дијелу Козаре данас се налази споменик назван „Патрија”.

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенау, одведени на рад у Немачку. Тако су се спасили многи за које се већ спремао крвави усташки нож за вратом. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару градишку.

После заробљавања народ је стрпан делимично у Јасеновац , а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи „Сећања Јевреја на логор Јасеновац” усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана „по цијели дан вуцарали по логору и смијали се пред заточеницима, пјевали и хвалили се како су данас имали много посла”.

По усташким и немачким документима у козарачкој офанзиви заробљено је 68 000 људи. Спомен парк Козара прикупио је непотпуни списак од 33 398 побијених козарачких цивила док судбина многих несталих ни до данас није позната.

Око 900 преживелих партизана је основало Пету крајишку бригаду. У исто време, главнина партизана са Титом се кретала из источне у заапдну Босну. Након што су се снаге Осовине повукле, делови изгубљене територије су повраћане у септембру 1942. Крвава епопеја на Козари претворила је ову планину у легенду. Она је постала симбол партизанског отпора и страдања. О Козари је након рата написано на десетине књига, на Козари подигнут монументални споменик.

Током осамдесетих откривено је да је тадашњи аустријски председник и бивши први човек Уједињених нација Курт Валдхајм заправо некадашњи нацистички официр умешан у ратне злочине те да је учествовао у усташко-немачкој операцији на Козари. То је подстакло појачано интересовање страних публициста и новинара за крваву драму на Козари, а књиге о козарачкој епопеји преведене су на многе светске језике.

KOd tebe KOzaro sve „crnja i crnja straza” dolazi. Ima li tu svjetlosti, radosti? Sve crno, svi protiv nas. ANTIEKUMENSKI protesti!!! I nesvjesno ste u pravu kada tako kazete, AMTIEKUMENSKI, jer to znaci antivaseljenski, a čini mi se da takvim stavm i jeste protiv svih.
Treba, naravno, ANTIEKUMENISTICKI, a ne ANTIEKUMENSKI...ali...hoće jezik pravo.
Pozdrav!

И тебе је нешто гадно ухватило синко Козара.Разумијем те и ја сам била доскора у сличној ситуацији.Била сам пуна гњева кад је у бањалучкој Епархији забрањен рад попадијама.Стално сам била кивна и бријеђала по форуму.Било ми је страшно жао тих јадних жена што су им одузета основна људска права.Сад се моја сиједа глава дозвала памети.О чему не причаш и није проблем.Нека и тебе Бог драги погледа.

Е мој синко Козаро,мораш осиједити да би нешто схватио у животу.Мудрост долази са старошћу.Ништа ја нисам рекла за владику Јефрема и недај Боже да се ја петљам у његове узвишене послове.Само сам рекла да ми је жао тих јадних попадија које су училе и факултет завршавале као и он,а то није нимало лако па сад пате на разне начине јер биланс те одлуке је тужан.Има Господ.А како ти то лијепо рече владика сигурно зна шта ради.Па то је и теби одговог.Владике и Синод сигурно знају шта раде остави се тих узвишених послова.Нису то синко твоји послови.И хоћу нешто да ти кажем из личног искуства .Лакше је вољети не го мрзити.Попчни да волиш све око себе и владике и травке исве баш све.И на крају Јосиф Директор ми нажалост није род а вољела би да јесте,братић,сестрић било шшта јер јер је овдје далеко изнад других.Нити га познајем.А чак би и то вољела.Да се дружи са мојом дјецом.Свако ти добро синко и воли.

Ne znam ja djeco šta je ni e od ekumenizma ,ne znam ni napisati.Ja se trudim da zaposlenima isplatim plate na vrijeme i da se izborim na nelojalnom tržištu za mjesto pod suncem jer imam odgovornost i obavezu.Ali sam razumjela Božije zapovijesti i šta je dobro a šta zlo da razlikujem.I biću protiv svake raskoši srebra i zlata doživotno.Nisam mogla da zaključim šta vas to zapravo muči,ali šta god vas muči neka vam je Bog na pomoći.Teško je biti živ,djeco.