Господу слава !

Напокон једна лепа вест!
Да нас Светитељ сложи.

Ванредно саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
29. април 2010 - 20:49

На свом поподневном заседању 29. априла текуће године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлоге надлежних епархијских архијереја и унео у диптихе светих Православне Цркве имена блаженопочивших архимандрита Јустина Поповића, духовника манастира Ћелије код Ваљева (1894-1979), од сада преподобног Јустина Ћелијског, и Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од сада преподобног Симеона Дајбабског.
Литургијски спомен преподобног Јустина славиће се 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празноваће се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).
Свечано прослављење новоканонизованих угодника Божјих биће извршено на саборној светој архијерејској Литургији у следећу недељу, 2. маја, у Храму Светога Саве на Врачару, са почетком у 9 часова.

Преподобни и богоносни Оци наши Јустине и Симеоне, молите Бога за нас!

Епископ бачки Иринеј,
портпарол Светог Архијерејског Сабора

II

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава” донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава” (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).
Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, - то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско” учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам”, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови” („органски” међусобно везани!?). - Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом - Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део” јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по - духовна смрт. Као православни - ми смо „уди Христови”. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско” сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.
Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима - која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

Христос Васкресе
Хвала драгом Богу да је сабор СПЦ коначно нашо за сходно да у аву Јустина прогласи за Светитеља.
Надам се да ако Бог да, не само да су га прогласили за светитеља већ да су прихватили и његово учење.

Сви знамо његов став према екуменистима и на сабору СПЦ је сада да покажу да су доследни следбеници учења Св. аве Јустина.
У противном ово није ништа друго него цинизам и подсмевање српским светитељима и српском народу.

Слава Богу.
Стево, није борба против екуменизма разлог што је Авва Јустин просијао као светитељ.
Односно, није светитељство партијска заслуга. О светости нећете сазнати из Новинара.Де, Блица, Ихтуса...

Стево, ако се будеш држао уз скуте канадском владики Георгију тај страх од екуменизма ће те одмах напустити ...
Буди послушан епископу Георгију који је највећи борац спроћу тога и намах ће те тај (безразложни) страх ће побећи ко ђаво од крста ... ОК?

Брига мене за Георгија.
Немам ништа против његовог става по питању екуменизма већ у вези са затварањем Цркве у Нијагари.

Узгред једно питање.
Видим да лупате минусе на моју прву поруку.
да ли због тога што сам рекао да је већ крајње време дасе Св. Ава Јустин прогласи светцем или због тога што сам написао да се надам да ће прихватити и његово учење и став о екуменизму?

Са Стевним коментарма се, углавном, не слажем. Али, једно питање се из његовог поста само намеће.
Ако је Јустин Ћелијски проглашен за светитеља (за шта сам благодаран Богу и нашим архијерејима који га, напокон, удостојише части коју је још за жвота имао), какав ће се став од сада заузети на Богословском факултету у Београду и Богословијама у којима је, ономад, ИЗБАЧЕНА његова Догматика и замењена неким другим, уз опаску да у њој „има нечега што није у складу са учењем Цркве”!?
Некада сам и сам био студент тог факултета и сећам се тих дана када се о томе расправљало. Шта сад следи?
Како може бти светитељ онај ко НЕ учи „у складу са учењем Цркве”!?
Или, ако ЈЕСТЕ светитељ, зато што УЧИ „у складу са учењем Цркве”, шта ћемо са онима који тако не мисле, а УЧЕ друге!?
Наравно, питање није постављено због пљувања по било коме, него за покушај једне хришћанске расправе на ову тему.

Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.
У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету” при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.
У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот”. Познати су његови чланици „Са уредничког стола”. Понекад му је перо „било оштрије” и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског” и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот” угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе.
По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.
У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

Kad se covek oduzuje upokojenima,
zbog koga on to čini, zbog sebe ili njih?
i kad pouzdano NE gresimo???

odlično...ali davno sam shvatio i to da je bit ljudske sreće živeti ne pretenciozno.
Kolika je ovo tema???

У вези текста „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског”... Тема је посебно интересантна јер су питања личности и познања суштинска метафизичка питања, а, с друге стране, од св. Макарија још ништа нисам читао. Али сам читао од Евагрија, који је био ученик св. Макарија. У својим поукама о борби са демонима и молитви, Евагрије пише „да је чуо од једног старца” да „људски мозак има две хемисфере и да демони могу да утичу на мождане токове” и да су демонски напади најчешће напади „с десна”.

Ово је писано неких 1600 година пре открића ЕЕГ-а! Данас знамо да је десна хемисфера задужена за леву страну тела, лева хемисфера за десну страну тела, једна хемисфера је „рационална”, друга је „осећајна”, заборавих која је која)... Врло вероватно да је Евагрије то чуо управо од св. Макарија и зато је интересантно прочитати о „Проблему личности и познања по учењу св. Макарија Египатског”, а из пера преподобног Јустина. Иначе, Источно поимање личности се разликује од Западног - проблем просоп(и)он, лице, маска, индивидуа, итн, видети даље у Зизијевим „Догматским темама”...

Ето... надам се да сам вас довољно заинтересовао за проблематику, те да ће неко да прискочи у помоћ : ) Текст је вероватно објављен у једном од томова са сабраним делима св. Јустина...

avtor: -------------------------------------------------------------
„Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског” од св. Јустина... Да ли неко може да скенира текст и да окачи на Нет?
Или, ако негде има линк...
--------------------------------------------------------------------

Авторе, не знам да ли је баш тај текст, јако је сличан наслов, има на руском ако ти нешто значи: „Христианство по учению преподобного Макария Египетского”

http://www.hesychasm.ru/library/makari/iust_mak.htm

Старац Јосиф Ватопедски о ави Јустину и Србима

Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!” А једном ми је чак рекао: „Ах, тај о. Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!”

Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављају своју отаџбину, да не заборављају примјер који су им дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца”, чувајући оно што су нам они у Цркви предали! Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима!

Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.

Вала, баш! А, и ја се нешто пренемажем...
Зажмури на једно око, друг си.
: )

Има ли ико одговор на моје давно постављено питање: ако је преподобни Јустин канонизован и потврђен од Сабора СПЦ као „исправан”, шта ћемо са његовом догматиком коју део тог Сабора сматра јеретичком?
Слажем се са постовима који су уследили иза мог питања да не треба каљати дивну расправу о Светитељу, али ово питање све више лебди у ваздуху и не наилази на смислен одговор. Нешто овде ипак није у реду...

то је мазање очију,
шта је бољи адут за папољубце екуменске него да канонизују Јустина,
као фол,, видите ми смо Јустиновци,
а овамо доводе римског јеретика који је и тражио од клинтона акцију милосрдног анђела

snimak iz Hrama Sv.Save

kanonizacija

http://www.youtube.com/watch?v=bF_peW2tHuA