Двор за понос

Већ дугo се медији обрушавају на Вас због луксузних салона у Владичанском двору у Бијељини. Нападају Вас како живите „у свили и кадифи” док обичан народ гладује. Како Ви гледате на то?

- Исто тако људи могу да се питају зашто сам помогао да се изгради скоро 190 цркава, а било би довољно, по њима, само пет или десет. Или безброј других грађевина, конака, кућа. И нико при том не помиње да сам у Бијељину дошао када је дословно гранатирано моје седиште у Тузли, силом ратних неприлика. И да ништа од свега што се овде подигло, не само мојом заслугом, не припада мени лично. Код нас се изгледа још увек не разумеју многе ствари, а под утицајем комунистичког вишедеценијског васпитања. Ја сам само привремени корисник бијељинског Владичанског двора, који ће и после мене остати мојим наследницима и свима који буду били њихови гости. И као да се не разуме разлика између монументалности и комфора, као да нико не жели да види наш покушај да направимо нешто за понос, управо у најтежим околностима. Али, они који не верују виде само оно што желе. Вероватно су, истом логиком гледано, и иконе за неког само позлаћене даске. И црквена звона су, исто тако, нешто без чега се може. И рестаурирана стара столица постаје тако трн у нечијем завидљивом оку. И поклоњено огледало, и даровани мозаик, и тако редом. Све увек највише зависи од онога који гледа, од ока које нешто види овако или онако. Чистима је све чисто, а нечистима све нечисто. А постоје и они којима сметају знаци опоравка народа, па им смета и златни крст и мермер на манастирским зидовима и ко зна шта све још. На сцени имамо и данас комунистички метод мржње према средњовековним владарима и нашом тадашњом елитом као наводним „експлоататорима”. Јер се од свега везано за њих у школама искључиво обраћала пажња на то како су живели, како су били обучени. Свођење човека искључиво на материјално је опасно за душу човека, јер у њему рађа мржњу, завист и грех завидљивости... Да, у праву сте, све чешће се говори о тој наводној „раскоши” у власништву Цркве, а посебно у граничним, како просторним, тако и временским областима и епохама. Важно је нагласити упадљиву сличност улоге Српске православне цркве у Републици Српској данас са улогом наше Цркве у Војводини у време Хабсбуршке монархије. И тада, баш као и сада, то није била искључиво Црква молитве, већ истовремено и најважнији заступник српског народа и његове хришћанске и светосавске мисије. И нису сремскокарловачки митрополити и патријарси „живели у раскоши”, возили „луксузне шестопреге” и градили високе торњеве и упечатљиве палате где год су стигли по панонској равници - за себе и због себе, већ и због народа који су представљали. Као граничници и камен-темељци нашег останка и опстанка на врућем политичком тлу размеђа цивилизација, у скоро немогућим околностима страшних историјских искушења. Али су наши мудри преци умели да препознају важност оваквог става водећих личности наше Цркве и нашег народа, да се и јавно покаже да нисмо никакав „ситниш за раскусуривање великих”, да се нисмо предали судбинској матици и спремили за нове велике сеобе. Такође, прича о раскоши и томе „колико је могло да се спреми ручкова уместо градње какве велике цркве или катедрале” је, својевремено, и направила онај велики раскол реформације и протестантизма са све крвавим верским ратовима који су поделили и скоро истребили велики део Европе. Велика је то и незаобилазна тема, јер се у њој крије само језгро садашњих и будућих напада вештих пропагандиста на нашу Цркву.

Невидљиви прљави рат

У једним београдским новинама се недавно пojaвиo и некакав интервју са извесним Дејаном Несторовићем. Он тврди да је Ваш унук по некој линији и да сте му наводно „дали неке силне новце” за студирање у иностранству? Он је на cвoj фејсбук профил на интернету поставио и читаву серију фотографија из салона Владичанског дома у Бијељини.

- Мој обичај је да се не бавим залудним послом такозваног демантовања оптужби и клевета, јер лаж разобличава временом саму себе. Нека дела наша говоре уместо нас. Оно што смо заиста урадили је оно чему нам је Бог довољни, једини прави сведок. Не желим да судим другима, а други ако хоће нека ми суде, па макар и без икаквог разлога. Ја свој крст и своју судбину схватам другачије. У православљу се свештеник схвата пре као лекар, него као судија, а Црква не као судница, већ као болница душа. Лекари се, знамо, не расправљају са пацијентима, већ их гледају као оне којима је потребна помоћ, болесну браћу и патнике. И разбојник са крста може да се покаје. Знамо из оног најпознатијег примера да се један покајао, а један опет није. Злоупотреба гостопримства, жеља за зарадом, рушење кредибилитета и активирање разних сумњи и неповерења као суштина сваке пропаганде, део су пропагандног рата у који не верују само они без икаквог осећања за реалност. А овај невидљиви рат је често много прљавији и са тежим последицама од оног класичног рата. Зато јер је то рат за душе, рат за поверење народа у коме и са којим живимо. А када је о народу реч, они који ишта знају о мени упознати су са тим да ја помажем људима, не само својим парохијанима, кад год и где год се може, јер то доживљавам као своју обавезу. А када некога не помогнем или му се нечим замерим, е то је већ почетак могућег проблема. И онда се, наравно, од тога, као и од свега, може правити комедија. Посебно када све то заврши на столу уредника појединих новина и тако постане окидач за овај медијски преки суд. Само што су у комунизму директно мучили, хапсили и убијали, па тако стварали мученике народа и Цркве, а данас понижавају и исмевају - што ће имати неупоредиво теже последице. Чим почну да с вама испирају уста у јавности, унапред верујући да сте криви, пошто их нервирате по било ком основу, вама ће бити битно отежан живот и даљи рад. Уместо о најважнијим стварима, ту се одмах почиње разговор о потпуним глупостима. Ја се на то не осврћем, јер, као што рекох, знам да од правдања и објашњавања нема вајде. Када вас ставе на стуб срама и медијску ломачу, онда никог и не интересује шта ви говорите и ко сте уопште. Некада, под комунистима, ово је следовало такозваним „народним непријатељима”, данас се то ради суптилније и много перфидније. Али је, очигледно, иста кухиња у питању.