Трен

Фијуче ноћас вјетар са Румије
Као цријева гладног прогнаника,
Као шкргут зуба кад се суза слије
Да заледи чељуст прије болног крика.

Пучина ми слути судбину плићака,
Оловни ми облак Нојев потоп спрема,
Таштина урличе из мрклога мрака,
Луч стражи на прагу, ал` буктиње нема.

Све су ми стазе бијегом утрте,
Видик ми је давно зебња помутила,
Кад немушти зборе, глагољиви ћуте,
Духа нема тамо гдје царује сила.

А ја сам трунка у небеском своду,
Живим вјечност сточену у једноме дану,
Нестрпљив да цвијет узберем Господу,
Своју ћуд невјерну и душу одану.