Uverena sam da savremeni čovek, čovek koji teži da bude slobodan, mora da se oseća građaninom sveta: on mora stalno da prevazilazi lokalnu ograničenost, ograničenost okvira u kojima je rođen - rekla je svojevremeno Mira Trailović, jedna od najznačajnijih ličnosti ovdašnje (i ne samo ovdašnje) teatarske i kulturne scene.

Umrla je 7. avgusta, na sutrašnji dan, pre dvadeset godina, a danas će u „Ateljeu 212” dvadesetogodišnjica njene smrti biti obeležena kazivanjima Borke Pavićević, Ružice Sokić, čitanjem odlomaka iz knjige o njoj autora Feliksa Pašića, prikazivanjem inserta iz TV emisije. U razgovoru za „Blic” o, kako su je između ostalog nazivali, tigrici sa baršunastim kandžama, govore Borka Pavićević, Mira Banjac i Kokan Mladenović, novi upravnik Mirinog pozorišnog čeda, „Ateljea 212”.
Ispisivanje radne biografije Mire Trailović (1924-1989), za koju je čuveni Mihiz rekao da ima „autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina, komunikacionu frekvenciju radio stanice, informisanost enciklopedije i upornost kompresora”, iziskivalo bi i vremena i prostora. Podsetimo se tek da je 1956. bila jedan od osnivača „Ateljea 212”, pozorišta koje je prvo sa prostora negdašnje SFRJ gostovalo u SAD posle Drugog Svetskog rata i koje je ostvarivalo ogromne domete i u teatarskom i u društvenom smislu. U vreme hladnog rata 1967. zajedno sa Jovanom Ćirilovim osnovala je Beogradski teatarski internacionalni festival (Bitef), pozorišnu manifestaciju koja je uz velike pozorišne iskorake i ostvarenja bila mesto toplog, kreativnog susreta Istoka i Zapada i izvan i iza ondašnje moćne gvozdene zavese.
O njenim režijama („Faust”, „Kosa”, „Čudo u Šarganu”…) se i danas priča, citiraju njeni stavovi, prepričava vreme njenog upravnikovanja, a Mira Banjac o Velikoj Miri, kako je takođe i dalje nazivaju, kaže: „Kako vreme odmiče, a evo već je 20 godina od njene smrti, sve ubojitije osećam taj nedostatak ne samo u pozorištu, nego uopšte u kulturi koja se sve više snižava ni sama ne znam na koje grane. Ne mogu se oteti uverenju da bi stvari, kada bi Mira bila tu, bile drugačije. Ona je uvek znalački i maherski umela da probleme reši, izvuče iz krize osvajajući pri tom kvalitet više. Da je živa, verovatno bismo sada s nekom predstavom, negde na svetu osvajali svet. Nedostaje nam! Veoma! A opet kada god uđem u ‘Atelje’, pomislim kao da je tu i da ću je sresti”.
U knjizi „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta” (Izdavač „Muzej pozorišne umetnosti”) Feliks Pašić je znalački prezentirao njenu bogatu radnu biografiju, pozorišne i TV režije, markantne momente iz javnog i privatnog života… A Borka Pavićević koja je na početku svog dramaturškog i pozorišnog puta koračala uz Miru Trailović veli: „Došla sam u ‘Atelje’ kada mi je bilo 20, radila tu, s Mirom, deset godina, a kako vreme odmiče sve više mi biva jasno koliko smo od nje naučili i koliko je bila velika. Prošlog leta u Centru za kulturnu dekontaminaciju radili smo izložbu ‘Mira, sve što smo zaboravili i ovaj telefon’ posvećenu njoj. Radili su je i mladi dizajneri, ‘Metaklinika’, koji, razume se, nisu stvarali u njeno vreme. Čudesne su bile njihove reakcije kada su pregledali materijale. Rekli su, između ostalog, kako je fantastično da je postojala osoba koja je, od kada se probudi, imala svest o svojoj (javnoj) odgovornosti. Mira je bila i umetnik spajanja i prožimanja kulture i diplomatije. Razumela je stvari, umela da ih artikuliše, da sagradi mostove između Istoka i Zapada. Nije čudo što je otišla u Nansi za umetničkog direktora.
Žak Lang ju je pozvao jer je umela da spoji svetove”.
Pamti se kako je za glumce govorila: „Glupe su i suvišne formulacije da su glumci deca, nisu oni nikakva deca, oni su samo ljudi koji su sebe podarili pozorištu”. I na sebi svojstven način ih je volela. I oni nju. Ostalo je zabeleženo da je bila svetska žena od formata, da se nije obazirala na zlurade komentare… Imponovala joj je Elen Stjuart, šarmirala je Ežena Joneska, zaintrigirala je Sartra… Njenu teatarsku (misaonu i misionarsku) nit je rekao da će nastaviti Kokan Mladenović, novi upravnik „Ateljea 212”:
„Predano i intenzivno traganje za onim što je suštinsko, za onim što je moderno u pozorištu, jeste ono što je karakterisalo njen rad, a što mi je veoma blisko. Što bi rekao Trepljev (Čehovljev junak, prim. n.), stalna potraga za novim formama, da se na umetnički inovativne načine govori o problemima koji tište društvo. Citiraću jednu od njenih rečenica: ‘Nije dovoljno voleti pozorište, jer glagol voleti nije pravi. Pozorištu se mora nesebično služiti’. Još jedna meni lično važna podudarnost - Mira Trailović je umrla ‘89. godine, one godine koja označava dolazak Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji. I kao da se sa njom završava jedno vreme u kome je Srbija bila svet, kad se živelo i mislilo, smelo i otvoreno, u nastojanju da ova provincija sveta u kome živimo postane njegov neizbežni i dragoceni deo. Nakon toga je došlo vreme nacionalizma i vreme kad su primitivci strojevim korakom umarširali u naše živote.”

Neće proći
Predstojeća sezona „Atelje 212” nosi naziv „Revolucija”, što je, po rečima upravnika Kokana Mladenovića, takođe na tragu Mire Trailović: „Jedan od slogana naše predstojeće sezone je slogan iz 1936. koji je obeležio početak antifašističke borbe i revolucije u Španiji, a to je ‘No Pasaran’ (‘Neće proći’). Doživljavam ‘Atelje’ kao barikadu na putu pretvaranja revolucije kojoj smo se nadali i u kojoj smo učestvovali, a koja se okrenula besmislenim i vulgarnim kompromisima između stare i nove vlasti, između besramne otimačine i besramne privatizacije, uz nesmanjeno prisustvo dominirajuće prostote. Svakoj devijaciji u Srbiji, a njih je, nažalost, previše, ‘Atelje 212’ poručuje - Neće proći”.

Izvor
Blic