Evo kratkog podsecanja šta je moto i srz teme:Ne gradi sebi lika rezanoga niti kakve slike od onoga sto je gore na nebu niti dole na zemlji niti pod zemljom.Nemoj im se klanjati,celivati i sluziti.
Imali smo gore u ruskom tekstu,grcku reč koja oznacava to kao ikone.
Znaci, Ikone ne može niko postovati a da pred Bogom ne bude oznacen kao idolopoklonik.Niko ne može dva gospodara sluziti,jer će služeci jednome omrznuti na drugoga.
Ako neko misli da ja ovim pisanjem želim na bilo koji način da omalovažim:Pravoslavlje,Katolicizam,Islam i dr,grdno se vara.Moj cilj nije da nekoga ´izigram i prezrem,već da bratski ukazem na cinjenice zapisane u Svetom Pismu.Rado sam slusao svaki govor pokojnog Patrijarha Pavla,kome su uvek prve reci bile:U Biliji piše.-Ko god tako propoveda i drzi ´se Toga u svom zivotu,ja uzimam za ozbiljnog sagovornika i diskutanta.
Zato bih i u ovoj diskusiji zeleo da dodjemo do pravih cinjenica o drugoj Bozjoj Zapovesti.

Romanov,ono sto najmanje želim je povreda tudjeg verovanja.Da Imam vlast,najviše bih se borio za slobodu mišljenja svojih neistomišljenika(citiram malo parafrazirano,Voltera).
Razumem ja šta si hteo reci.Slika kao slika ne znaci ništa bogohulno.
Ali,možeš li mi garantovati,da Ikone u Pravoslavlju i kipovi u Katolicanstvu samo to znace,a da nemaju nikakvu idolatrisku namenu i funkciju?

Ok.Odkuda onda obicaj u Pravoslavlju da se prisutni klanjaju ikonama i
ljube(celivaju)ich?Zatim stavljanje novcica pored njih i slične cere-
remonijalne radnje?Secamo se takodjer i ultimativnog zahteva silne
Teodore,koji je uputila Pavlicanima u vezi ikona.Sve to upucuje na
zakljucak,da se ipak ne radi iskljucivo o bezazlenom postovanju slika.
Pre bi se reklo da je po sredi kult koji određuje čitav stav i
orijentaciju institucije koja ga je uspostavila.

Romanov,prijatelju,shvatam ja tvoju iskrenost i zelju da Ikone predstavis kao nešto bezazleno i dobfronamerno.Ali evo cinjenice govore suprotno.Ljudi su se svadjali i omrznjavali zbog toga.Čak su se i ratovi vodili u krilu jednog carstva,u kome su jedna strana svestenstva i carskog osoblja bili protiv ikona(ikonoborci) a druga je bila za ikone(ikonofili).Mrznja je toliko uzela maha,d asu i jedni i drugi bili spremni da nacine (za ono vreme )sramni pakt sa zapadnom Rimskom crkvom samo da bi doskocili ovim drugima.Kada bi jedni osvojili vlast,cinili su zločine protiv onih drugih,a gde su zato imali opravdanje u Svetom Pismu?
Mogao bih još mnogo o tome,ali mislim dá je dovoljno za razumevanje sustine.

Evo nešto malo za veceras,a sutra ćemo nastaviti.

Događaji nakon održavanja sabora

Najpre bi bilo veoma važno da istaknemo da je dogmat o ikonopoštovanju u Nikeji potpisalo 307 prisutnih episkopa[180], što znači da su odluke carigradskog sabora iz 754. godine, na kome je bilo prisutno 348 episkopa, obesnažene manjim crkvenim saborom. No, bez obzira na to, političke prilike su bile takve da su vlast u vizantijskom carstvu sada držali ikonopoštovaoci. Stoga je i pobeda bila njihova. Barem u toku naredne dve i po decenije. Međutim, posle smrti carice Irine (802. godine) kao i njenih naslednika, careva Nikifora I (802. - 811. g.) i Mihaila Rangava (811. - 813. g.) na presto je došao Lav V Jermenin, koji je od patrijarha Nikifora[181] tražio da ponovo ukloni ikone iz javnog crkvenog života. Pošto se Nikifor usprotivio, car ga je 815. godine prognao a na njegovo mesto postavio drugog – Teodota Kasiterasa koji se pokorio željama imperatora. Iste godine održan je i novi crkveni sabor, na kome je ponovo osuđeno ikonopoštovanje, i potvrđeni zaključci iz 754. godine. Naslednik Lava Jermenina, Mihailo II (820. - 829. g.) bio je nešto popustljiviji i dozvolio je privatno poštovanje ikona, ali se njegov sin Teofil II (829. - 842. g.) opredelio za oštriji kurs i ponovo propisao kazne za ikonopoštovaoce. No, na kraju se ponovio scenario iz perioda pola veka ranije. Nakon smrti Teofila II, vlast je preuzela njegova žena Teodora (842. - 856. g.), umesto maloletnog naslednika Teofila III. Ona je ukinula borbu protiv ikona i ikonopoštovanju ponovo podarila punu slobodu. Ubrzo je smenjen i carigradski patrijarh Jovan VII Lekanomantis koji je bio protivnik ikona, a na njegovo mesto postavljen ikonofil Metodije. Mnoge episkopske stolice koje su zauzimali protivnici ikona ponovo su upražnjene, a na njihova mesta postavljeni ikonopoštovaoci. Uskoro je, iste 842. godine, sazvan novi carigradski sabor na kome su potvrđene odluke nikejskog sabora iz 787. god. i proglašena pobeda nad neprijateljima ikona. Uspomena na ovaj sabor obeležava se kao „Nedelja Pravoslavlja” i to svake godine u prvoj sedmici uskršnjeg posta.

Ono što bi bilo još interesantno da se napomene, pri samom kraju ovog istorijskog pregleda činjenica vezanih za zvanično proglašenje pobede ikonopoštovanja, jeste da nisu ni svi „udaljeniji delovi” hrišćanske Crkve u VIII i IX stoleću odmah prihvatili zaključke nikejskog sabora iz 787. godine. Naime, delovi Crkve na Zapadu su nakon okončanja nikejskog sabora, pošto su njegovi zaključci tamo stigli preko pape Adrijana, reagovali prilično negativno. Evo kakva se reakcija zbila u Franačkoj, kada su njen vladar i episkopi saznali za saborske odluke:

„Zaključci sedmog vaseljenskog sabora naime dođu preko pape Adrijana I. u rđavu prevodu u Franačku Državu, i tu se ne svideše ni Karlu Velikom, koji je bio uvređen, što je vaseljenski sabor održan bez njegova odobrenja, ni njegovim episkopima i bogoslovima, kojima su ikone dotle važile samo kao sredstva za pouku i kao ukrasi, a ne i kao predmeti poštovanja, tako da je Karlo Veliki 790. pod svojim imenom dao sastaviti suprotspis, poznat pod nazivom Quattuor libri Carolini, Četiri Karlove knjige, u kom se razlagalo, da ikone ne treba ukloniti, ali ih ne treba ni poštovati, jer poštovanje priliči samo krstu, svetim sasudima, Jevanđeliju i relikvijama. I franački episkopat se na sinodu u Frankfurtu 794. izjasnio protiv zaključaka sedmog vaseljenskog sabora, ustajući protiv ikonoklazma, ali i poštovanja ikona...(...) Papa Adrijan I. je pokušao doduše, da odvrati Franke od njihova mišljenja, ali i pored toga protivljenje zaključcima sedmog vaseljenskog sabora održalo se još i u 1. polovini IX stoleća, i za vreme Luja Pobožnog (814. – 840.) sabor u Parizu 825. izjasnio se opet protiv poštovanja ikona.”[182]

Sve u svemu, ikonopoštovanje je u tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada zvanično utvrđeno na saborima u VIII i IX stoleću, a njegova dogmatika nastavila da se razvija i dobija nove zanimljive momente. U sledećem delu ovoga poglavlja upoznaćemo se sa kvalitetom odbrane ikonopoštovanja koju su zastupali sv. Teodor Studit i patrijarh Nikifor Ispovednik. Upoznaćemo se sa njihovim neuspehom da se suprotstave teološkim stavovima protivnika ikona, kao i sa nekim novim učenjima koja su nastala vekovima nakon održavanja Sedmog vaseljenskog sabora. Uverićemo se da su ova pravoslavna učenja čak, što je paradoksalno samo po sebi, suprotstavljena idejama i stavovima koje su zastupali branioci ikona iz vremena pre i posle pomenutog sabora.

Sve bi to bilo lepo i bez posebnog problema,da nije ovoga što se
zbilo oko tog spornog sabora na kome je izglasana nevalidna odluka o
postovanju ikona.Zapravo,saboru su prisustvovali samo pobornici
ikonofilstva.Da nije zalosno,bilo bi čak i smesno.

Nakon smrti Kopronima (775. god.), činilo se da je ikonopoštovanje gotovo u potpunosti suzbijeno, jer se u javnosti nije ispoljavalo. Međutim, kada je njegov sin Lav IV Kazar nakon nekoliko godina svoje vladavine pod jastukom svoje žene Irine pronašao ikone, sproveo je istragu koja je pokazala da i na carskom dvoru još uvek ima tajnih poštovalaca ikona. Nakon njihovog otkrivanja, car Lav IV je ubrzo umro pod tajanstvenim okolnostima, a Jevsevije Popović piše da je možda i otrovan (verovatno od strane svojih protivnika – ikonopoštovalaca). Posle njegove smrti, na presto se popeo njegov sin Konstantin VI Porfirogenit koji je u to breme bio još uvek maloletan, tako da je regentstvo odnosno upravljanje carstvom preuzela njegova majka, carica Irina – osvedočeni poštovalac ikona. Došavši na vlast, ona je većinu episkopskih katedri, koje su držali episkopi protivnici ikona predala ikonopoštovaocima[177] i došla na ideju da sazove novi crkveni sabor – na kome bi se većinski okupili episkopi ikonofili i na taj način poništili odluke sabora iz 754. godine. Da bi sprovela svoj plan u delo, na upražnjeno mesto carigradskog patrijarha 784. godine postavljen je tadašnji dvorski činovnik, caričin sekretar Tarasije. On je bio prilagodljiv čovek (reklo bi se: čovek kojem odgovara svaka vlast), koji je za vreme najjačeg progona ikona na dvoru Konstantina Kopronima izgradio blistavu državničku karijeru. Ovoga puta, on, koji je ranije (najverovatnije) i sam sprovodio progone ikonopoštovalaca i uništavanje ikona (budući da je bio službenik Kopronimovog dvora), sada je pristao da bude patrijarh – iako za njegov izbor nije bilo ni jednog valjanog argumenta. Prvo, uopšte nije pripadao višem sveštenstvu (nije bio jedan od episkopa) već je bio laik, a sa druge strane postojala je i zabrana tzv. 80. kanona svetih apostola kao i 2. kanona Prvog vaseljenskog sabora, koji su odredili da se svetovna lica ne smeju na brzinu postavljati na episkopske pozicije.

ZASEDANjE SEDMOG VASELjENSKOG SABORA