О муко сазнања,
Копрено испитивања и преиспитивања лишена звезда
Коју смо преко света пребацили,
Изазове људском стрпљењу!
Под камен бисмо облик воштани поставили
И рекли, ово је од иловаче,
И нека у иловачи сврху своју пронађе.
У рукама бисмо носили бели пламен
И рекли у срцима нашим,
Делић је то нас самих који се враћа,
Дах нашег даха који је утекао,
А сад нам руке и усне прогања тражећи опоја још.
Богови земље, браћо моја,
Високо у гори
Још увек смо везани за земљу,
Кроз жељу човекову да доживи звездане часове
судбе своје.
Треба ли мудрост наша да истргне лепоту из очију његових?
Да ли да мера наша заузда страст његову и на мир је сведе,
или на страст нашу?
Шта траже ваше војске разума
Тамо где је љубав домаћину свом табор
подигла?
Они које је љубав поробила,
И чија је тела љубавна кочија прегазила
Од мора до горе,
И опет од горе до мора.
Још увек стоје стидљиво пригрљени.
Латицу по латицу, удишу они тај свети мирис,
Душа са душом проналази душу живота,
А на капцима им очињим почива молитва
Вама и мени.
Љубав је ноћ што се пред шумарком посвећеним поклонила,
Небо које се претворило у ливаду, а све звезде
У свице.
Истина је, ми смо изнад свега,
И највиши од свих.
Ал’ љубав је виша од питања наших,
И љубав нашу песму надвисује.
...
„Богови земље”, Халил Џубран

Пролеће је, уживајте...