Poštovani

Svaki čovek zna, da u mrtvom čoveku, čovekovom lešu, više nema svesti – svesnosti i da samim time u njemu, kako to narod kaže: „nema više života”!
Šta bi moglo to da bude, to što nazivamo svest – svesnost?
A život, šta je to život i kako i gde je to život otišao ?
Kaže se još i „ispustio je dušu”!
Kako to „ispustio”, i konačno šta je to „duša”?
Nažalost na sva ta pitanja odgovor nam ne mogu dati ni naučnici, ni medicinari. Oni se bave samo objektivnim istraživanjem našeg materijalno-fizičkog sveta a svest, dušu ili život niti vidimo a još manje možemo da ih opipamo! Važno je znati, da bilo koje živo organsko telo nije život, več jedna manifestacija života.
Kada bi medicinari znali recimo šta je to život – suština života, odavno bi ga več stavili u teglicu sa formalinom, na etiketi napisali „život” i to pokazivali svojim studentima. Očigledno je da su život, duša, ali isto tako i svest, duhovni pojmovi, i ako se manifestuju u ovom fizičko-materijalnom svetu, u kome sve vidljivo ima i mora imati svoj početak i svoj kraj.

No ipak, pokušajmo razumom - analitičkim razmišljanjem, barem malo da razjasnimo šta je život, koga svaki od nas poseduje … i …„u kome je nastanjena duša, jer život je proizašao iz duše a duša iz duha”… odnosno, da našu slutnju i naša razmišljanja dopunimo nekim činjenicama za koje nemamo nikakvih opipljivih i pouzdanih odgovora.

Ako posmatramo čoveka podrobnije, ako ga posmatramo kao jedan mikrokosmos, prvo uočavamo njegovo materijalno – fizičko telo. Ovo živo telo razlikuje se od prostog zbira određenih hemijskih elemenata od kojih je sastavljeno time, što su svi ti hemijski elementi podložni jednoj zajedničkoj ideji, služeći jednom sveukupnom konceptu, koga mi nazivamo živo biće - živ čovek, živa životinja ili živa biljka.
I sve je to u redu, sve to nama se čini, da je sasvim normalno i razumljivo, ali u suštini to nije tako – to nije istinito.
Normalnije i razumljivije jeste stanje, koje se javlja pri raspadanju jednog leša. U tom slučaju, svaki pojedinačni hemijski element u telu nekog leša „ide svojim putem”, putem svoje zakonomernosti, i niti jedan od njih više ne podleže nikakvom zajedničkom konceptu – zajedničkom cilju, što je bio slučaj dok je taj čovek još bio živ.
Iz pomenutog se može zaključiti, da je u još živom čoveku bila aktivna neka instanca, neka „nadležna služba”, koja je imala autoritet da materijalnu različitost svih tih hemijskih elemenata međusobno koordinira.
Dalje možemo zaključiti, da ta instanca mora biti tipična samo za živog čoveka, i da nikako ne može biti materijalna, jer kod mrtvog ništa nije nestalo što bi bilo materijalno. Sve što je materijalno, svi hemijski elementi su još uvek tu na okupu!
Znači, ta naša tražena instanca iliti nadležna služba, nikako ne može biti materijalne prirode, jer kada ima sposobnost da koordinira materiju, ona sama ne može biti materijalna, ona mora biti „iznad materije”.
Znači još jednom zaključujemo, u živom čoveku postoji jedna instanca, jedan princip, koji ima sposobnost da organizuje „međusobnu igru” sa materijom jednog tela sa ciljem, da stvori živi organizam.„

Potrebno je još da se potsetimo, da svi mi iz ličnog iskustva znamo da je živ čovek manje ili više svestan svoje ličnosti, i da sebe doživljava u kontinuitetu – kao jednu celinu i to od rođenja pa sve do svoje smrti. To je tako i ako se čak i više puta promene sve ćelije njegovog materijalno–fizičkog tela za vreme tog života (ćelije našeg fizičkog tela se neprestano razgrađuju i opet se nove izgrađuju. Svakih sedam godina sve čelije našeg fizičkog tela se potpuno obnove).
Pored svega toga čovek i dalje oseća sebe kao jednu celinu, jednu lićnost. To je još jedan dokaz da naše materijalno-fizičko telo, ni u kom slučaju ne može biti nosilac kontinuiteta ”moje telo, to sam Ja„.
Nameće se sledeći zaključak: Pored ”Ja„ – prolazno Sopstvo, kojim čovek označava svoju sadašnju, telesnu ličnost, koja kao i sve drugo što je materijalno, ima svoj početak ali i svoj kraj, čovek poseduje i jedno stalno – neprolazno - duhovno ”Ja„ – istinito Sopstvo, koga najčešće uopšte nije svestan.
Sa ovom konstatacijom ulazimo u duhovnu sferu našeg postojanja, koju nažalost zvanična nauka ne priznaje. Potsetimo se još i činjenice, da sve fizičke akcije koje čovek pokrene imaju svoj početak u ideji, koju potom čovek svojim mislima razrađuje i izgrađuje, ali potrebno je znati, da su ideja i misao duhovni principi –duhovni alati, sa kojima stvaramo ili razaramo naše postojanje, i to je tako nezavisno od toga da li mi to priznali ili ne, prihvatili ili ne!
Zato, svako dalje analitičko traženje ili analitičko prosuđivanje neće nas dovesti daleko pri istraživanju pojma život.

Samo podizanjem nivoa naše svesti postajemo sposobni da istražujemo ne samo naš materijalno-fizički svet, več i da nepristrasno istražujemo našu celokupnu stvarnost, našu potpunu celinu postojanja, koja se manifestuje u dva aspekta: u duhovni svet i u materijalno-fizički svet.
Potrebno je da znamo, da kada želimo istraživati duhovni svet – svetove drugih dimenzija, tada moramo da se ”poslužimo„ i ”duhovnim pomagalima„.
Nažalost duhovnost često želimo prihvatiti samo razumom i tada nam naše duhovno srce ostaje nedodirnuto.
Nesmemo da činimo grešku koju čini naša institucijalizovana nauka, koja uporno pokušava da tumači duhovni svet samo objektivnim parametrima, fizičkim zakonima i laboratorijskim istraživanjem.
Još jedna opasnost koja se veoma često javlja u zapadnom delu civilizacije jeste, da nam pri tom traženju - istraživanju naša intelektualna uobraženost ne dozvoli da se sasvim udubimo - da duboko utonemo u zapise i učenje duhovnog sveta. Puno dalje čemo dospeti, ako sa istinitom poniznošču istražujemo te zapise i ta učenja stavljajući se na najfinije dimenzije vibracija ovih poruka …

Šta Vi mislite, šta je život?
Sa poštovanjem
”