Од рођења, па до смрти само слуша наређења, пошаљу га тамо, он иде, кажу му да стане, он стане, нареде да се врати и он се врати, генерално речено, човек је како у рату тако и у миру, најбоља ствар која је могла да се догоди боговима. Од тог дрвeта сам и ја направљен, јер и ја сам човек, а као твој син, за коју ћу ја варјачу да послужим? Од тебе ћу направити кутлачу коју ћу загњурити у човечанство и извадити је пуну народа који ће предано веровати у новог бога, а то ћу бити ја. Пуну народа, да га ти прождереш. Нема потребе да их ја ждерем, ждераће се они сами од себе.
Исус спусти весла у воду па рече: Збогом, одох ја кући а ви се вратите како сте и дошли, ти пливај, а ти, како си се појавио, тако и нестани.
...
Тишина која је наступила после овог осујећеног покушаја била је кратког даха. Бог, тамо на својој клупици, пошто је поправио наборе своје тунике и скуте огртача покретима судије који се спрема да изрекне пресуду, проговори: Наставимо, наставимо од оног дела када сам ти рекао да си у мојој моћи, дакле, све осим скрушеног и безрезервног мирења са том чињеницом најобичније је губљење твог и мог времена . Онда, наставимо, рече Исус, али одмах да знаш да одбијам да убудуће чиним чуда, а без чуда, твој план не представља ништа, као кишница што падне а не утоли ничију жеђ. Ти би био потпуно у праву када би се ти уопште питао хоћеш ли или нећеш чинити чуда. А зар се не питам? Шта све теби не пада на памет; чуда, како она мала, тако и велика, чиним ја, разумљиво, у твом присуству, и то да би ти уживао у погодностима, за које ја сматрам да би требало да уживаш, а све ми се чини да си још и сујеверан, верујеш да је потребно да чудотворац стане уз узглавље болесника да би се он чудом опоравио. Е па није тако, пожелим ли ја то, човек који умире сам самцат, без лекара, без његе, без икога свога да га погледа и чује, спашће се смрти и наставити да живи као да се ништа није догодило, понављам само ако ја то тако будем желео. Зашто онда не пожелиш? Зато што би онда болесник поверовао да му је спас дошао као награда за његове личне заслуге, па чак може да му падне на памет да каже: Човек као ја и не може да умре, е то већ не могу да толеришем, већ је сувише сујете у овом свету који сам створио. Значи, сва чуда су твоја.

А шта је то, упита Исус, овог пута не скривајући знатижељу. Сваки човек, одговори му Бог тоном предавача, ко год да је, чим год да се бави, јесте грешник, значи, грех је толико неодвојив од људског бића колико је оно неразлучиво од греха. Ако је човек новчић, грех је његова полеђина. Ниси ми одговорио на питање. Богами јесам. На основу свега можеш закључити да је једина реч коју ниједан човек не може одбацити као да није њему намењена, управо Покај се, јер сваки човек је починио грех, макар једном у животу; спопала га зла мисао, прекршио је обичај, починио крупнији или ситнији злочин, презрео некога коме је био потребан, увредио веру и њене свештенике, хулио на Бога. Свим тим људима је потребно само рећи Покајте се, Покајте се, Покајте се. Зар је зато потребно да жртвујеш живот онога за кога тврдиш да је твој син. Било би довољно да пошаљеш неког пророка међу народ. Времена када се обраћала пажња на пророчанске речи, давно су прошла. Данас се без драстичних мера ништа не може постићи.Потребно је нешто што ће шокирати и узбуркати осећања. Рецимо Божији син на крсту на пример.
И шта још треба да кажем свом том народу, осим да их натерам на сумњиво покајање, шта ако ми не поверују па ми окрену леђа. Истина, позвати их на покајање изгледа недовољно, мораћеш мало да пустиш машти на вољу, немој само да ми кажеш да ти недостају идеје. И дан данас се чудим, како си се само досетио да ми не жртвујеш оно јагње. То је бар било лако, животиња није имала ништа због чега би се кајала. Згодан одговор, али бесмислен, али и такве су ствари одличне. Људе треба доводити у сумњу, подстицати их на размишљање небулозним изјавама, па кад не разумеју, сами су за то криви. Значи, треба да им причам приче. Наравно, приче, параболе, моралне поуке, чак и ако будеш морао мало да искривиш Закон, нема везе, то је храброст коју снисходљив свет увек цени код других.
...
И рече Бог; Постојаће црква, односно скупштина, једна верска институција коју ћеш ти основати, или ће бити основана у твоје име, што ти се на крају крајева исто хвата. Та ће се црква проширити по читавом свету, све до кутака који тек треба да буду откривени, зваће се католичка црква, јер ће бити универзална, што нажалост ипак неће спречити сукобе и непријатељства који ће у тебе веровати, као што сам ти рекао више него у мене, али то ће потрајати само кратко, неколико хиљада година, јер ја сам постојао пре тебе и постојаћу када ти престанеш да будеш оно што ћеш тек постати. Говори јасно, прекиде га Исус. Није могуће , рече Бог, људске речи су као сенке а сенке никако не могу да објасне светло, јер између њих и светла испречило се непровидно тело које их је створило. Питао сам те о будућности. Ја ти о будућности и говорим.

...
Исус умире и умире, и већ га је скоро напустио живот када се над његовом главом широм отворише небеса и појави се Бог, одевен као што је био у барци, а његов глас зазвони широм земље и каза.Ти си мој многољубљени син и у тебе положих сву своју милост. Тада Исус схвати да је доведен довде на превару, као јагње на жртвеник, да му је писано да му живот буде овакав од почетка до почетка, и сетивши се реке крви и мора мука што ће се створити ту крај њега и проширити на читав свет, он завапи ка отвореном небу са кога му се Бог смешио ; Људи, опростите му, он не зна шта је учинио. „ ...

Из ”Јеванђеље по Исусу Христу„
”