Жено Лимаркер, нисмо још почели а ти би да завршиш причу. Полако.
Апостоли то су били Лицемери и преваранти, они су рекли своје.

Сада је ред да чујете Гаврилово сведочанство, сведочанство из прве руке:))))) зато напрегните добро уши.

Ја сам онако у пролазу једном напоменуо да је М. Магдалена не само што је била један од 13 Апостола, она је била и више од тога. Ако се мало стрпите, видећете зашто.

Даклем овако, о овоме сам као што рекох већ писао, али важно је да вас сада подсетим а многима је већ познато да је Црква ушанчила себе у своје догматске ровове, и да ево већ вековима не нуди ништа ново.

Зато је дошло време да вам ја испричам из мог знања, о ономе што је вековима било скривено од вас, ће сада на видело, на којем ће се видети права улога и величина Јакова и остале Исусове браће и сестара.

Са веровањем у трајно девичанство Маријино, Јаков и остала Исусова браћа и сестре су постала непријатност коју је требало сакрити у плакар. Баш тако. Ускоро је сећање на њихов значај, а чак и на њихово физичко постојање, трагично нестало. Зато је Гаврило овде, да отвори плахар и поврати сећање на Исусову породицу.

Једно треба да знате о Исусу, Он је био већи Јеврејин него што су хришћани током историје сматрали. Исус је био потпуно јеврејски оријентисан, без икаквих намера да оснива нову религију. Исус је желео
да само изнутра изврши реформу јудаизма.

Треба такође да знате да, „јерусалемске цркве” нису били хришћанини ни у ком смислу који би наликовао на хришћане каснијих дана.
Они су били Јевреји, који су се придржавали сваке ставке јеврејске вере.
У Новом завету се примећује једна нелогичност, по којој Исусова смрт значи само искупљење Јевреја. Запоставља се учење Павла по коме Исусова смрт значи искупљење греха целог човечанства, а не само Јевреја.

За разлику од верске литературе на коју сте навикли, овде Исус није само описан као божански лик, већ пре свега као „човек
издвојен од стране Бога”.

Његово васкрсење је описано по први пут оригинално, а не догматски као у црквеним књигама. Васкрсење је описано као Божје чудо, а не као
доказ божанства самог Исуса. Исус није чак ни описан као Божји Син.

Све ово што је сада речено, заправо се слаже са ставовима јеврејског месијанског покрета који је заснован искључиво на испуњењу јеврејских светих списа, али се то до сада крило.

Из овог досада реченог намеће се један контрадикторан закључак, да је Исусова мисија за његова живота могла бити фокусирана само на Јевреје, али је касније постављањем Павла за апостола нејеврејима после васкрсења, Исус и другим народима приближио Јеванђеља.

Као што смо видели читајући Јеванђеља, било је традиционално уверење да ће спасење нејевреја доћи кроз Израел. Али то је велика заблуда.

Захваљујући Павловим напорима и упорности догодило се да „сви пагани” заиста прихвате јеванђеље Исуса Христа, тако да спасење нејевреја неће
доћи никада кроз Израел, већ кроз учење самога Исуса Христа.

У проучавању Исуса код вас влада општи хаос, али ја ћу вам помоћи да добијете бољи преглед дешавања из тог времена.

Треба да знате да „Браћа” и „сестре” који се помињу у Новом завету су
сви старији од Исуса, јер су то Јосифови синови из претходног брака и самим тим Исусова полубраћа. Тај став је и даље званични став источних православних цркви.

Нови завет их назива браћом и сестрама, а заправо то су Исусова браћа и сестре од тетке, јер су то деца Маријине сестре. То је и даље званични римокатолички став.

Исусову браћу и сестре поменуте у Новом завету схватамо као његову рођену браћу и сестре, децу Маријину и Јосифову након прворођеног Исуса. Такво схватање и даље подржава доктрина девичанског зачећа, али не тврди да је Марија вечито била девица. То је традицио-
нални протестански став.

У римокатоличким и источним православним традицијама, поштовање доктрине Маријиног вечног девича нства чини скандалозном идеју да је Исус имао рођену браћу и сестре.

Шта је заправо тачно?

Шта је истина а шта лаж, коме се уверењу приклонити?

„...али је касније постављањем Павла за апостола нејеврејима после васкрсења, Исус и другим народима приближио Јеванђеља.”

Ko je kada i gde postavio Pavla za apostola?

Пошто га Христ није поставио за Апостола, Павле је сам себе поставио за Апостола. То да му се васкрнути Христ јавио „Павла савест”, је Павла верзија да је изабран за Апостола од стране Христа.

А да је дошао у конфликт с Апостолом Петром, и оптужбе које су уследиле измешу њих, још више говори да је Павле самозвани Апостол.

Павеле је био највећи лицемер од свих у тој причи.

Limarker,
„A u Apostolskim Delima piše kako zu Varnavas i Pavle nazivani Apostolima,...”.

Limarker, ko je Pavla postavio za apostola?

a evo kako:

Was ist also nach der Konzeption des heiligen Paulus das, was aus ihm und anderen einen Apostel macht? In seinen Briefen treten drei Hauptmerkmale hervor, die einen Apostel ausmachen. Erstens muss er „den Herrn gesehen” haben (vgl. 1 Kor 9,1), das heißt er muss mit ihm eine Begegnung gehabt haben, die für sein Leben bestimmend war. In ähnlicher Weise wird er im Brief an die Galater (vgl. 1,15-16) sagen, durch die Gnade Gotte mit der Offenbarung seines Sohnes für die Verkündigung der Frohbotschaft an die Heiden berufen, ja fast auserwählt worden zu sein. Letztendlich ist es der Herr, der einen zum Apostel macht, nicht die eigene Anmaßung. Der Apostel macht sich nicht allein dazu, sondern wird dazu vom Herrn gemacht: der Apostel muss somit ständig in eine Beziehung mit dem Herrn treten. Nicht umsonst sagt Paulus, „zum Apostel berufen” zu sein (vgl. Röm 1,1), das heißt „nicht von Menschen oder durch einen Menschen, sondern durch Jesus Christus und durch Gott, den Vater” (Gal 1,1). Dies ist das erste Merkmal: den Herrn gesehen zu haben, von ihm berufen zu sein.

Die dritte Voraussetzung besteht in der Tätigkeit der „Verkündigung des Evangeliums” mit der anschließenden Gründung von Kirchen. „Apostel” nämlich kann und darf kein reiner Ehrentitel sein. Er nimmt konkret und auch auf dramatische Weise das ganze Dasein des Betroffenen in die Pflicht. Im ersten Brief an die Korinther ruft Paulus aus: „Bin ich nicht ein Apostel? Habe ich nicht Jesus, unseren Herrn, gesehen? Seid ihr nicht mein Werk im Herrn?” (9,1). In ähnlicher Weise sagt er im zweiten Brief an die Korinther: „Unser Empfehlungsschreiben seid ihr… Unverkennbar seid ihr ein Brief Christi, ausgefertigt durch unseren Dienst, geschrieben nicht mit Tinte, sondern mit dem Geist des lebendigen Gottes” (3,2-3).

prevod 1.dela:

Свети Павла, што га чини и другима за апостола? У својим писмима издваја три главне карактеристике које чине једног апостола. Прво, он мора да „види Господа” (уп. 1 Кор 9:1), која је, мора да је имао сусрет који је био одлучујући за његов живот са њим. Слично томе, она је у Посланици Галатима (уп. 1:15-16) стоји, по милости Божијој зове на откривању његовог Сина да прогласи Јеванђеље незнабошцима, да су изабрани. У крајном Господ је тај који позива за апостол. Апостол не изабере сам од себе, него од Господу, апостол мора да је стално у вези са Господом. Павле каже, „позван да будем апостол” (уп. Рим 1:1), што значи „не од људи ни од човека него кроз Исуса Христа и Бога Оца” (Галатима 1:1). Ово је прва карактеристика: да су видели Господа, и да су изабрани од Господа за ту службу. Апостол бити је исто служба.

трећи услов је дело „проповедајући јеванђеље” са оснивања цркава. „Апостол”, не може и не треба бити чисто почасна титула. То конкретно узима и на драматичан начин цело биће те личност у дужност. У првом писму коринћанима каже Павле: Нисам ли ја апостол? Нисам ли видео Исуса, нашег Господа? Нисте ли ви моје дело у Господа? (9,1)

На сличан начин каже он и у 2. писму коринћанима (3,2-3): Би сте наше писмо, написано у нашим срцима, које познају и читају сви људи, 3 јер се на вама очитује да сте ви Христово писмо, састављено нашом службом, које није написано мастилом, него Духом живога Бога, не на каменим плочама, него на плочама људских срца.

„Junije je bio muskarac”

:)))))))

Жено, Лимаркер, ако је веровати историјским записима, Павле јесте видео живога Христа за време док је Христ испитиван на суду, Павле је присуствовао скупу када је Јосиф Каифа, првосвештеник јудејски и председник Синедриона устао са своје столице раздерао своју кошуљу узвикнувши: ово је богохулство! оптуживши Христа за јерес.

Касније када је Христ отишао, донешена је одлука да о смртној казни, Павле је био међу онима који су гласовали да се Христ погуби.

Тај Павле је лажов и преварант, пошто му није ишао бизнис како треба код куће он је решио да себе прослави другде, измисливши своју причу и верзију Јеванђеља. Обичан лицемер и преварант Јеврејски.

Није ли зло када се лаж представи истином, а још горе они који профитирају и одржавају у животу једну лаж? Јесте!

Па ко овде заступа истину, ко се бори против зла?

Па нормално да се Гаврило бори против зла!

Много сам запалио у овом свету, и запалићу још ако треба.

Немој да ми помињете тог ниткова који је завршио у свом Паклу, јер је био неправедан, мизеран, лицемеран. То вам говорим из прве руке.

In den Anmerkungen der Bibel in gerechter Sprache heißt es:

„In den meisten älteren Bibelausgaben steht hier der Männername Junias. Diesen Namen hat es für Männer in der Antike nicht gegeben, der Frauenname Junia hingegen war üblich. Noch die Auslegungen zur Zeit der Alten Kirche lasen hier »Junia«. Der Unterschied zwischen den beiden Namen besteht nur in der Interpretation eines Akzents. Spätere Ausleger konnten sich nicht mehr vorstellen, dass hier eine Frau als Apostelin geehrt wird, deshalb veränderten sie den Text.”

– Anmerkung 717 Bibel in gerechter Sprache

In den neuesten Ausgaben der Lutherrevision steht in einer Anmerkung zur Stelle:

„Wahrscheinlich lautete der Name ursprünglich (weiblich) Junia. In der alten Kirche und noch bis ins 13. Jahrhundert wurde er als Frauenname verstanden.”

original text na grčkom septuaginta: Rimljanima 16,7: ασπασασθε ανδρονικον και ιουνιαν τουσ συγγενεισ μου και συναιχμαλωτουσ μου οιτινεσ εισιν επισημοι εν τοισ αποστολοισ οι και προ εμου γεγοναν εν χριστω